Tvoj telefon te sluša, i to nije paranoja

Pre nekoliko godina mi se dogodilo nešto čudno. Jedan moj prijatelj i ja smo sedeli u baru, sa svojim ajfonima u džepovima, i razgovarali o našem nedavnom putovanju u Japan, i o tome kako bi voleli ponovo da odemo tamo. A onda su nam se koliko sutra obojici na Fejsbuku pojavile pop-ap reklame o jeftinim povratnim kartama za Tokio. To je delovalo kao sablasna podudarnost, ali s druge strane, izgleda da svi imaju priče o tome kako ih je njihov pametni telefon slušao. Dakle, da li je u pitanju samo paranoja, ili naši pametni telefoni zaista slušaju?

Prema dr Piteru Henveju – višem savetniku za bezbednost firme za sajber-bezbednost Asteriks, i bivšem predavaču i istraživaču Univerziteta Edit Kauan – kratki odgovor je da, ali možda na način koji nije toliko dijaboličan koliko zvuči.

Da bi tvoj pametni telefon zaista obratio pažnju i zabeležio tvoj razgovor, mora da postoji okidač, kao kada kažeš, „ hej, Siri“ ili „ okej, Gugl“. U odsustvu ovih okidača, bilo koji podaci koje daješ bivaju procesirani samo u unutar tvog telefona. Ovo možda ne deluje kao razlog za uzbunu, ali bilo koje aplikacije trećih lica koje imaš na telefonu – Fejsbuk, na primer – i dalje imaju pristup ovim „neokinutim“ podacima. A da li će iskoristiti te podatke ili ne, zaista zavisi samo od njih.

„S vremena na vreme, delići razgovora vraćaju se serverima [drugih aplikacija kao što je Fejsbuk], ali nema zvaničnog objašnjenja koji su okidači za to“, objašnjava Piter. „Da li je u pitanju tajming, ili lokacija, ili korišćenje određenih funkcija, aplikacije svakako imaju dozvolu za pristup mikrofonu, i to periodično koriste. Sve interne funkcije aplikacija šalju ove podatke u šifriranoj formi, tako da je veoma teško definisati šta je tačno okidač“.

On nadalje objašnjava da bi aplikacije kao što su Fejsbuk ili Instagram mogle da imaju na hiljade okidača. Običan razgovor sa prijateljem o tome kako nekome trebaju nove farmerke bi mogao da bude dovoljan da ih aktivira. Iako, ključna reč ovde je „mogao bi“, zato što, iako tehnologija postoji, kompanije kao što je Fejsbuk žestoko poriču da prisluškuju naše razgovore.

„Pošto vidim da je Gugl otvoren po tom pitanju, lično bih pretpostavio da i ostale kompanije čine isto“, kaže mi Piter. „Stvarno, nema razloga zašto ne bi to činile. To ima smisla, sa marketinške tačke gledišta, i sporazumi o korišćenju i zakoni to dozvoljavaju, tako da bih pretpostavio da to rade, ali nema načina da budemo sigurni“.

Imajući ovo na umu, rešio sam da napravim mali eksperiment. Pet dana zaredom sam se trudio da dvaput dnevno izgovorim više fraza koje bi u teoriji mogle da budu upotrebljene kao okidači. Fraza kao što su, Razmišljam o tome da se vratim na fakultet i Trebaju mi neke jeftine košulje za posao. Onda sam pažljivo pratio sponzorisane postove na Fejsbuku, da vidim da li je došlo do nekih promena.

Do ovih promena je došlo bukvalno preko noći. Odjednom su počeli da mi preporučuju kurseve na raznim univerzitetima, i da mi govore kako određeni brendovi nude jeftinu odeću. Privatan razgovor sa prijateljem o tome kako sam potrošio svu memoriju doveo je do reklame za jeftine planove od 20 gigabajta. A iako su sve to bile dobre ponude, čitava ta stvar je bila otrežnjujuća i potpuno zastrašujuća.

Piter mi je rekao da iako ni za kakve podatke ne može da se garantuje trajna bezbednost, uveravao me je da 2018. godine nijedna kompanija ne prodaje podatke direktno oglašivačima. Ali kao što svi znamo, oglašivačima nisu potrebni naši podaci da bismo mi videli njihove reklame.

„Umesto da kažu, Evo spiska ljudi koji su pratili vašu demografiju, oni kažu Zašto nam ne date nešto para, i ja ću kreirati tu demografiju, ili će oni koji su zainteresovani to videti. Ako puste te informacije tamo napolje u divljinu, izgubiće ekskluzivan pristup njima, tako da će se potruditi da ih što je više moguće održe u tajnosti.

Piter je dalje rekao da to što tehnološke kompanije vrednuju naše podatke ne znači da su bezbedni od vladinih agencija. Pošto je većina tehnoloških kompanija stacionirana u SAD, NSA ili možda CIA, potencijalno mogu da dođu do vaših informacija, bez obzira da li je to u vašoj domovini legalno ili ne.

Tako da da, naši telefoni nas slušaju, i sve što kažemo u blizini naših telefona bi potencijalno moglo da bude iskorišćeno protiv nas. Ali, barem po Piterovim rečima, to nije nešto čega bi većina ljudi trebalo da se plaši.

Jer, osim ako nisi novinar, advokat, ili na neki način barataš osetljivim informacijama, pristup tvojim podacima stvarno imaju samo oglašivači. Ako si kao svi ostali, živiš sasvim normalan život i razgovaraš sa svojim prijateljima o odlasku u Japan, onda to stvarno nije toliko drugačije od toga kada ti oglašivači pregledaju istorijat pretraživanja.

„To je samo nastavak onoga što je ekonomska propaganda bila na televiziji“, kaže Piter. Samo što umesto publike u udarnim terminima sada prate naše navike pretraživanja interneta. To nije idealno, ali ja ne mislim da to predstavlja neposrednu pretnju za većinu ljudi“.