Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.Štrajkovi glađu su tokom 2017. stalno bili u vestima. Među najpoznatijim slučajevima, možda se najviše ističe onaj koji je u toku, štrajk glađu zatvorenika iz Gvantanama, Halida Kasima i Ahmeda Rabinija. Ovi zatvorenici odbijaju hranu od 20. septembra. Obojica su u zatvoru poslednjih 15 godina, bez optužnice.
Nenasilni protest gladovanjem vuče korene iz prehrišćanske Irske – postoje legende da je Sveti Patrik pribegavao štrajkovima glađu – kao i iz drevne Indije, sa dokumentovanim izveštajima o njima između 750. i 400. godine pre Hrista. Ovo je oblik protesta koji je zajednički sifražetkinjama, irskim republikancima, Gandiju i kubanskim disidentima. Ali kako je to kada izgladnjuješ sebe zarad nekog cilja, možda i do smrti?
Pitao sam aktivistu za ljudska prava i studenta, Latifa Johara Baloha.VICE: Zašto si štrajkovao glađu?Latif Johar Baloh: Započeo sam štrajk glađu 22. aprila 2014. Želeo sam da istaknem problem otmice mog prijatelja Zahida Baloha od strane pakistanskih bezbednosnih snaga, u Kveti, u Balohistanu.
Zahida, vođu studenata, pokupili su 18. marta 2014, ispred desetina očevidaca. I dalje se vodi kao „nestao“.Dakle, nadao si da ćeš podići svest o tome?Svrha štrajka glađu je bila da se privuče pažnja medija – i međunarodnih i domaćih – na alarmantnu situaciju otmica i nestanaka, kao i vansudskih ubistava studenata, boraca za ljudska prava i političkih aktivista u Balohistanu, čiji su vinovnici pakistanske bezbednosne snage. Humanitarna situacija u Balohistanu je više nego grozna; Hjuman Rajts Voč, Amnesti Internešenel i druge grupe su potvrdile neke veoma uznemiravajuće brojke.Zašto si izabrao štrajk glađu kao vid protesta?Ja potičem iz Avarana, jedne od najsiromašnijih i najudaljenijih oblasti Balohistana, gde su stope nepismenosti i nehuranjenosti veoma visoke. Ova oblast je teško pogođena vojnim operacijama paravojnih pakistanskih snaga čija su meta civili. U Balohistanu vlada medijski mrak. Pakistanska paravojska ne dozvoljava pristup međunarodnim medijima da izveštavaju iz Balohstana. Novinar Njujork tajmsa Deklan Volš je zamoljen od strane vlasti da napusti zemlju, kada je izveštavao iz Balohistana.S toga ti je bilo potrebno nešto što će baš da odskoči?Što se nas tiče, primenjivali smo mnoge oblike protesta, uključujući i simbolične štrajkove glađu, generalne štrajkove, javne demonstracije, mitinge i dugačke marševe, zahtevajući momentalno obustavljanje kršenja ljudskih prava. To nije davalo rezultate, i Pakistan je nastavio da napada učitelje, profesore, akademike, advokate i druge istaknute ljude u Balohistanu. Moje kolege i ja smo bili ubeđeni da su ekstremni koraci, kao što je štrajk glađu do smrti, jedini način da istaknemo to zlostavljanje.Drago mi je što si prekinuo.Prekinuo sam štrajk posle 46 dana bez hrane, 6. juna 2014, nakon što su to od mene tražili rođaci žrtava, aktivisti za ljudska prava, prijatelji i političari u Balohistanu. Intervenisali su da bi me sprečili da umrem pred očima surove i gluve države kakva Pakistan jeste.Da li si kasnije osećao posledice po svoje zdravlje koje su bile rezultat štrajka?Da, štrajk glađu nije ostavio samo dugotrajne fizičke posledice, već i mentalne. Stradali su mi stomak, pamćenje i osećaj tolerancije. Dva meseca nakon štrajka sam mogao da jedem samo laganu hranu. Ako bih jednog dana pojeo samo malo parče hleba, danima bih osećao nepodnošljiv bol. Još uvek ne mogu da se koncentrišem na studiranje kako treba. Veoma lako se zamorim. Zaboravljam stvari i loše pamtim.Kakva je bila reakcija medija na tvoj štrajk?Reakcija medija je bila fenomenalna. Mnogi lokalni i međunarodni mediji su izveštavali o štrajku, uključujući i AFP, svetski servis Bi-Bi-Sija, pakistanski Don Njuz, kao i mnogi drugi. Međutim, društvene mreže su odigrale najveću ulogu u isticanju mog štrajka glađu. Mog štrajka je bilo posvuda po Tviteru, Fejsbuku i po drugim sajtovima društvenih mreža. Tokom štrajka, rečeno mi je da ljudi na drugim krajevima sveta danju i noću postavljaju tvitove u znak podrške. To je bilo veoma ohrabrujuće.Šta misliš, koliko je tvoj štrajk bio uspešan?Štrajk je privukao pažnju sveta, a problem prinudnih nestanaka u Balohistanu je takođe prepoznat i u međunarodnoj javnosti. Mnoga međunarodna tela su izrazila svoju zabrinutost po pitanju prinudnih nestanaka u Balohistanu. Ali praksa prinudnih nestanaka i ubistava od strana pakistanskih bezbednosnih snaga se nastavlja, a mnogi i dalje ćute po tom pitanju. Najnoviji slučajevi prinudnih nestanaka su otmice baloških žena i dece iz Kvete i Karačija. Pakistanska vojska je izvršila raciju na jednu kuću u Kveti, oteli tri žene, zajedno sa decom. Jedan nedavni događaj se odvio u Karačiju. Pakistanski rendžeri (paravnoje snage reda) su upali u tri stana i oteli poznatog aktivistu za ljudska prava, Navaza Atu, zajedno sa još osam tinejdžera, studenata. I dalje se vode kao nestali. Naša borba i protesti protiv ovih surovosti su i dalje u toku. Baviću se ovim do kraja života.Još na VICE.com:Pitali smo stručnjake šta se događa u organizmu kada štrajkujemo glađuFijatovi mlađi radnici o radu i prvom štrajku u životuZašto kažeš „štrajk“, a misliš na advokate
Nenasilni protest gladovanjem vuče korene iz prehrišćanske Irske – postoje legende da je Sveti Patrik pribegavao štrajkovima glađu – kao i iz drevne Indije, sa dokumentovanim izveštajima o njima između 750. i 400. godine pre Hrista. Ovo je oblik protesta koji je zajednički sifražetkinjama, irskim republikancima, Gandiju i kubanskim disidentima. Ali kako je to kada izgladnjuješ sebe zarad nekog cilja, možda i do smrti?
Pitao sam aktivistu za ljudska prava i studenta, Latifa Johara Baloha.
Reklame
Zahida, vođu studenata, pokupili su 18. marta 2014, ispred desetina očevidaca. I dalje se vodi kao „nestao“.Dakle, nadao si da ćeš podići svest o tome?Svrha štrajka glađu je bila da se privuče pažnja medija – i međunarodnih i domaćih – na alarmantnu situaciju otmica i nestanaka, kao i vansudskih ubistava studenata, boraca za ljudska prava i političkih aktivista u Balohistanu, čiji su vinovnici pakistanske bezbednosne snage. Humanitarna situacija u Balohistanu je više nego grozna; Hjuman Rajts Voč, Amnesti Internešenel i druge grupe su potvrdile neke veoma uznemiravajuće brojke.Zašto si izabrao štrajk glađu kao vid protesta?Ja potičem iz Avarana, jedne od najsiromašnijih i najudaljenijih oblasti Balohistana, gde su stope nepismenosti i nehuranjenosti veoma visoke. Ova oblast je teško pogođena vojnim operacijama paravojnih pakistanskih snaga čija su meta civili. U Balohistanu vlada medijski mrak. Pakistanska paravojska ne dozvoljava pristup međunarodnim medijima da izveštavaju iz Balohstana. Novinar Njujork tajmsa Deklan Volš je zamoljen od strane vlasti da napusti zemlju, kada je izveštavao iz Balohistana.S toga ti je bilo potrebno nešto što će baš da odskoči?
Reklame
I šta ti se zapravo događalo kada si započeo štrajk?Prvih nekoliko dana sam osećao ekstremnu glad i imao teške bolove u stomaku. Negde tokom druge nedelje, osećaj gladi je prestao, a počeo sam da osećam ekstremne bolove po celom telu. Najneprijatniji i najnepodnošljiviji bol sam osećao u kostima. Nisam mogao da sedim ispravljen. Takođe nisam mogao ni da se koncentrišem, i bio sam anksiozan kada bi neko pokušao da razgovara sa mnom. Posle tri nedelje sam svaka tri do četiri sata padao u nesvest, a posle toga sam reagovao veoma agresivno, prema svakome ko mi se obrati. Poslednjih dana sam imao velike probleme s disanjem. Tokom vršenja nužde mi je stolica bila ekstremno krvava. Izgubio sam svu energiju u telu. Nisam dobro čuo. Stalno sam imao tešku glavobolju. Nisam mogao da spavam noću. Jedino čega se nisam plašio je bila smrt.Gospode bože.Izgubio sam više od 25 kila. Uopšte nisam imao mišiće. Ostao je sam kostur.Jedino čega se nisam plašio je bila smrt.
Reklame