Kako je političko nasilje zahvatilo italijanski fudbal

Vićenco Papareli rođen je u Rimu prvog maja 1946. Završio je osnovnu školu, par godina šegrtovao kod mehaničara, zatim oženio suprugu Vandu i otvorio garažu u predgrađu sa bratom Anđelom.

Vićenco je obožavao automobile, posebno svoj Alfa Romeo 1750. Dvadeset osmog oktobra 1979., upravo njim se odvezao do Olimpijskog stadiona u Rimu kako bi gledao derbi između svog Lacija i mrskog lokalnog rivala Rome. Tokom meča, Vićenca je pogodila raketa ispaljena sa tribine na kojoj su se nalazili navijači Rome i ubila ga na mestu. Doktor koji je prvi stigao na mesto događaja kasnije je izjavio da gore povrede nikad ranije nije video.

Počinilac, osamnaestogodišnji Đovani Fiorilo, pobegao je sa stadiona događaja pre nego što je policija stigla da reaguje. Predao se četrnaest meseci kasnije, pa je bio osuđen na šest godina i deset meseci zatvora.

Nasilje na italijanskim stadionima nije počelo sa Vićencom Paparelijem a nije se ni završilo sa njim, ali ovaj incident obeležio je početak organizovane mržnje između Lacijala i Romanista. Godinama su navijači Lacija po Olimpiku širili transparente sa natpisima „Osvetićemo te Papareli“ i „Ne zaboravimo Paparelija“.

Ovaj bes pokrenuo je javnu raspravu po pitanju fudbalskih huligana, pa su tako bile zabranjene određene tradicije koje su rimskim navijačima mnogo značile, kao što su bubnjari na tribinama i transparenti. Te restrikcije donete su da bi se suzbio huliganizam, smanjile tenzije unutar Olimpijskog stadiona, i fudbalska kultura vratila na relativno mirne dane pedesetih godina. Naravno, pokazale su se neuspešnim po sve tri tačke.

Opravo tokom tih mirnijih pedesetih osnovane su prve navijačke grupe, ali u deceniji koja je usledila promenila se socijalna struktura navijača što je u ogromnoj meri uticalo na razvoj fudbalske kulture u Italiji.

Cena karata je tokom šezdesetih pala, pa su na stadione pohrlili mladi ljudi iz radničke klase i sa sobom doneli novine kako u modi tako i u politici. Stariji navijači nosili su redovna odela kad bi došli na utakmicu, ali ovi novi bi se pojavljivali u maskirnim uniformama i vojnim čizmama, otvoreno demonstrirajući svoju političku pripadnost. Neki su nosili ekstremističke simbole, od neofašističke dvosekle sekire, preko komunističke petokrake, do anarhističkog zaokruženog slova „A“.

I sami igrači počeli su da podržavaju ovo stapanje fudbala sa politikom. Paolo Solijer koji je igrao za Peruđu u drugoj ligi pre utakmice bi salutirao navijačima podignutom pesnicom – tako je podržavao marksističku organizaciju Avanguardia Operaia.

Negde u to vreme, zvezde Lacija Lućano Re Ćekoni i Luiđi Martini glasno su podržavale neofašističku stranku Movimento Sociale Italiano osnovanu 1946. Sredinom sedamdesetih, nekoliko fudbalera Lacija je na teren izlazilo sa lančićima oko vrata sa kojih su visili fašistički simboli. Za to vreme Romini Fedajini – navijačka grupa osnovana sedamdesetih – su se otvoreno deklarisali kao komunisti i agresivno gestikulirali prema protivničkim navijačima. Pod takvim okolnostima, rimski derbi važio je za najvatreniji susret u italijanskom fudbalskom kalendaru.

Među navijačima Lacija, izdvojile su se dve „ultras“ grupacije – inkluzivni Orlovi i radikalni Vikinzi. Ovi drugi su bili među najozloglašenijim navijačkim grupama tog vremena. Njima je pripadao čuveni Er Maćiste, za kog se pričalo da je mogao jednom rukom da digne iznad glave Fijata 500 dok drugom bije protivničke navijače. I danas se mesto nedaleko od Olimpika gde je Maćiste poginuo u saobraćajnoj nesreći obeležava cvećem i šalovima Lacija.

Organizovani huligani nisu postojali samo u prestonici. Navijači Milana osnovali su Fossa dei Leoni 1968., kao najstariju navijačku grupu u Italiji. U Torinu, Juventusovi Panteri osnovani su 1975. a Fajteri 1977.

Osamdesete je režiser Danijele Segre snimio dva dokumentarca o najvernijim navijačima Juventusa: Il potere deve'essere bianconero odnosno Ragazzi di stadio. U ovim filmovima jasno se definiše razlika između običnog navijača i pravog ultraša: ovim drugima utakmica i nije previše bitna.

„Ja sam na stadionu samo zbog atmosfere“, tvrdio je Bepe Rosi iz Fajtersa za Segre 2007. „Kad sam na šipci ja ni ne vidim šta se dešava na terenu, često mi promaknu golovi. Okrenut sam masi, trudim se da pokrenem naše navijače. Važno je bi na stadionu.“ Ne misli ovako samo Bepe – mnogi navijači i danas skandiraju „jebe nam se za tekmu“.

Za La Repubblica, Danijele Segre se priseća vremena koje je proveo dokumentujući aktivnosti navijačkih grupa kao što su Panteri odnosno Fajteri. „Video sam toliko neobičnih stvari na tribinama, na primer navijače kako razmenjuju vatreno oružje. Mnogi od mojih sagovornika su bili osuđeni zbog sudelovanja u organizovanom kriminalu.“

Sedamdesetih i osamdesetih, narkotici su postali popularna tema navijačkih pesama. Pjerluđi Spanjolo iz Gazzetta dello Sport u svojoj knjizi „Pobunjenici sa tribina“ citira neke od njih. Navijači Lacija su pevali „Ponedeljak LSD / Ekstazi do srede / Pravimo sranja, radimo šta hoćemo / Otkud Lacio u Seriji B“ Romini navijači na melodiju „Žute podmornice“ pevaju „I ćale će da ti puši / Ako nas bude sreo / Radiće dop sa ultrasima.“

Ali od tog vremena, mnogo toga se promenilo. Neke od ovih navijačkih grupa – na primer Milanova Fossa dei Leoni – ili su se raspale, ili digle ruke od politike, ili potpuno promenile svoje stavove. Romini Curva Romanisti su krajem prošlog veka bili otvoreno antifašistički nastrojeni, da bi 2006 počeli da šire neonacističke slogane.

Italijansko Ministarstvo unutrašnjih poslova nedavno je sprovelo istraživanje po kom u zemlji postoje 382 aktivne navijačke grupe. Od njih, 151 otvoreno izražava politički stav; 85 grupa čine ekstremni desničari, 54 ekstremni levičari, a 12 ih ima „mešanu ideologiju“.

Što se tiče ultrasa, procenjuje se da ovih hard-kor navijača još ima oko 40,000 u Italiji. Mnogi su i dalje nasilno netolerantni, a većini se i dalje „jebe za tekmu“.