Zdravlje

Zašto sam iz Srbije otišao u Afriku da ljudima besplatno lečim zube

Za mnoge pacijente smo bili prvi pravi stomatolozi koje su videli u životu.

pisao Ispričano Ivi Parađanin
15 Avgust 2017, 8:32am

Fotografije dobijene ljubaznošću Danijela Domića

Ne znam koliko ljudi zapravo sami odluče da upišu fakultete koje žele, a koliko njih pod uticajem roditelja. Ja spadam u ovu drugu grupu. Kako sam odrastao u radničkoj porodici koja je nakon ratnih godina i sankcija krpila kraj sa krajem, a patila za socijalnim statusom, tako je i njihov sin morao da upiše neki od tri fakulteta: prava, medicinu ili stomatologiju. Bio sam poslušan i prihvatio ulogu koju su mi oni namenili.

Do stomatologiije sam bio i plivač, fudbaler, džudista, a jedno vreme sam išao i na časove klavira. Sve što su primanja jednog taksiste i jedne radnice u supermarketu mogla da isfinansiraju, a da oni sami nisu imali priliku da rade sve ovo. Ono što me je oduvek fasciniralo bila su putovanja. Prvobitno nisam imao dovoljno novca da odem dalje od Crne Gore, pa sam onlajn platformu Couchsurfing koristio za upoznavanje putnika i ljudi iz čitavog sveta. Pokazivao sam im Beograd i švercovao u sobi studentskog doma. U narednim godinama sam se sve više oslobođao strahova, pa sam želeo da stignem dalje. U međuvremenu, stomatologija je postala moja svakodnevica i strast, pa sam želeo i nju da upletem u svoje avanture.

Ideja za osnivanjem čitave organizacije rodila se nakon mog drugog volonterskog putovanja u Afriku. Drugar i ja smo želeli da odemo i volontiramo, međutim nismo imali ni jedan jedini kontakt ili nekog kome bismo se obratili za pomoć, osim Gugla. Proveli smo sate pred kompom tražeći neke volonterske projekte za stomatologe kojima bismo se pridružili, ali organizatori bi naplaćivali volonterima i do 3,000 evra za, recimo, dve nedelje volontiranja u Keniji. Smatrali smo da je to neetički i nismo zeleli da pristanemo na tu varijantu. Odlučili smo da kupimo kofer, napunimo ga četkicama i pastama za zube i sami krenemo put Tanzanije. Računali smo, ako ne nađemo na licu mesta školu ili bolnicu u kojoj ćemo volontirati, podelićemo te četkice i paste deci na ulici, a ostatak putovanja prosvesti u istražavanju svega što Tanzanija ima da ponudi.

Prva destinacija bila je ostrvo u Indijskom okeanu - Zanzibar. Resorti na plaži opasani zidinama i bodljikavom žicom, turisti koji bi plaćali i po 500-600 dolara za izlete na nenaseljena ostrva sa neograničenom konzumacijom najboljih italijanskih vina ili francuskih šampanjca, a sa druge strane ograde - 1,5 milion meštana koji ne žive, već preživljavaju i o kojima se brine samo četiri stomatologa, od kojih su dvoje volonteri. Želeli smo da pomognemo.

Sa kolegom sam osnovao volontersku organizaciju Dentist The World. Finansiramo se tako što pišemo mejlove stomatološkim firmama i nudimo im saradnju u smislu njihove promocije na društvenim mrežama, a zauzvrat oni nam doniraju određenu sumu novca ili materijale. Na taj način pokrijemo većinu troškova, a ostatak se jednostavno podeli među volonterima u smislu da svako doplati još koliko je neophodno. Za sada uspevamo da održimo izdatke za volontere ispod onih, koji biste platili kada biste u Tanzaniju otišli na deset dana preko turističke agencije, a bez ikakvih dodatnih aktivnosti.

I pored očigledne egzistencijalne borbe, meštani su nas prihvatili na nezamisliv način. Pozivali su nas u domove, kuvali su, igrali i pevali za nas.

Nas dvojica smo jedini stalno zaposleni, a ostali zubari se dobrovoljno javljaju po projektu. U zavisnosti od kvalifikacije (student ili svršeni stomatolog) i količine radnog iskustva, volonteri budu raspoređeni na različita mesta u bolnici. Tako oni sa manje radnog iskustva obučavaju pacijente u čekaonici o pravilnoj oralnoj higijeni ili im uklanjaju meke naslage i kamenac. Oni malo iskusniji rade restaurativnu stomatologiju ili što bi prosečni srpski pacijent rekao, "lepe plombe". Stomatolozi sa najviše iskustva su zaduženi za lečenje kanala korena i vađenje zuba.

Osim u bolnicama, radimo i u školama. Tu svako ima isto zaduženje - što više dece obučiti za pravilno pranje zuba i održavanje oralne higijene.

Do prvog pravog volonterskog putovanja došlo je početkom 2016. godine, otišli smo u Nepal. Prvi put u Aziji, pre svega, veliki kulturološki šok, a zatim rad sa pacijentima u najsiromašnijim krajevima jedne od najsiromašnijih zemalja na svetu. I pored očigledne egzistencijalne borbe, meštani su nas prihvatili na nezamisliv način. Pozivali su nas u svoje domove, kuvali su, igrali i pevali za nas. Želeli da nas časte hranom ili pićem, podelili bi sa nama bukvalno sve što su imali i nemali. Osećao sam se sigurnije nego u bilo kojoj drugoj zapadnoevropskoj razvijenoj zemlji sa visokim životnim standardom. Iz ovog prvog iskustva, osim par pesama na nepalskom, kako da jedem golim rukama i napravim masala čaj, naučio sam mnogo. Kako su na Nepalu zastupljene i dve religije, budizam i hinduizam, naučio sam i puno o njima.

Što se struke tiče, naučio sam kako da zub izvadim hirurški, ali bez pravih hirurških instrumenata što je bio, iskreno, pravi blagoslov, a stečeno iskustvo sam kasnije rado koristio u Africi. Najveći utisak na mene definitivno je ostavila poseta hramu Pashupatinath gde se ljudi ispraćaju na onaj svet. Plaćanjem ulaznice za ovaj hram svesno pristajete na biznis koji su nadležni razvili, jer plaćate prisustvo ceremoniji kremiranja mrtvih ljudi. Zvuči morbidno, ali sa duhovnog aspekta veoma osvešćujuće. Čovek je prolazan i sačinjen od iste materije kao i sve ostalo u prirodi.

Za mnoge naše pacijente, mi smo bili prvi pravi stomatolozi koje su videli u životu. Naše intervencije sprovode poglavice plemena ili lokalni vračevi. Ljudi bi generalno bili jako srećni što smo tu, bili smo vrlo lepo dočekani i prihvaćeni i pozdravljani na ulici.


Malo je reći da ovi ljudi žive u teškim uslovima. Na Nepalu turizam jos nijeo uzeo maha, ali na Zanzibaru recimo, izuzetno vas pogodi kada vidite i osetite tu očiglednu razliku između bogatih i siromašnih. Često kažem da je Zanzibar minimundus, jedan svet u malom. Sve ono loše što nam je neoliberalizam doneo, a mi gurali pod tepih. Po pitanju opšte higijene, a i po pitanju higijene zuba, svi siromašni narodi liče jedni na druge. Neosvešćenost i neinformisanost, te nedostatak materijalnih sredstava za kupovinu osnovnih higijenskih namirnica čine celokupnu sliku o njihovoj higijeni veoma ružnom. Uznapredovali stadijumi bolesti za koje ste znali samo iz udžbenika jer se u Evropi manje više pravroremeno leče. Smrtni slučajevi kao posledica nelečenih zubnih infekcija su redovna pojava.

"Koca" meštanima nije samo osvežavajući napitak, već i visokokalorijski obrok.

Oni nemaju osnovna sredstva za sprovođenje higijene. Nemaju četkice. Neki koriste improvizovane drvene čačkalice koje bi sami napravili . Njima uspeju da uklone samo grube ostatke hrane. Neki koriste razne mešavine biljnih čajeva kojima ispiraju usta, a mnogi ne koriste ništa.

Nemoguće je u ovakvim uslovima održati zdrave zube. Neretko ljudi misle da generalno Afrikanci imaju bolje zube, to je čista zabluda. Globalizacija nije zaobišla Afriku, naprotiv. Koka-kola je, recimo, u Mozambiku dvostruko jeftinija od flaširane vode. "Koca" meštanima nije samo osvežavajući napitak, već i visokokalorijski obrok. Tako se gleda i na ostale zaslađene napitke, a takav način ishrane u kombinaciji sa lošom ili nikakvom oralnom higijenom ima nesagledive posledice.


Boravio sam u krajevima Tanzanije gde mi je bilo zabranjeno da napustim hotel nakon što padne mrak iz sigurnosnih razloga. Te krajeve sam posećivao iz lične radoznalosti, nikada ne bih vodio grupu od 20 volontera na mesta na kojima ne mogu da im garantujem sigurnost. Generalno, ljudi znaju da ste došli da im pomognete, oslobodite ih od dugogodišnjih bolova, pa ste u glavnom i vrlo lepo i rado dočekani i viđeni. Prošle godine mi se desilo da mi je pacijent koji je nosio odelo i kožnu akt tašnu, kog sam primio u ambulanti univerzitetske klinike u Beču, tek nakon završene intervencije, a koja nije bila bez krvi, saopštio da zapravo već tri godine boluje od AIDS-a. Stomatolozi se svakodnevno izlažu visokim rizicima. Sedeli u svojoj udobnoj ordinaciji ili pomagali ljudima u Africi, nema puno razlike.


Sve stomatološke intervencije smo sprovodili na jednostavnim drvenim ili plastičnim baštenskim stolicama. Što se osvetljenja tiče, u Africi ima dosta sunčevog svetla pa smo stolice stavljali u neposrednu blizinu prozora. Na Nepalu smo za osvetljenje radnog polja koristili čeone "rudarske" lampe, mobilne telefone i slično. Kako sistem usisavanja pljuvačke nije postojao ili nije funkcionisao, često smo morali da prekidamo rad sa pacijentima i zamolimo ih da ispljunu u neku kantu. Što se tiče instrumenata za rad, bili smo veoma ograničen količinom i izborom. Dešavalo se da smo u nedostatku klešta za gornju vilicu, gornje zube morali da vadimo donjim kleštima i obrnuto. Poluge koje smo koristili za vađenje zuba bile su istrošene i mnoge nefunkcionalne. Osećaj je bio kao da zub vadite manjom kafenom kašikom, a ne nekim stomatološkim instrumentom.

Dešavalo se i da dođemo u bolnicu gde na stolu stoji anestezija kojoj je istekao rok trajanja, a druge nismo imali. Sterilizacija je funkcionisala kao i sve drugo, polovično ili nikako. U jednoj bolnici su koristili rernu kako bi termički sterilisali instrumente. Rendgen aparati nisu postojali pa smo mnoge intervencije radili na slepo.

Uprkos ovome, skoro sve intervencije koje sam sprovodio ili bio njima prisutan završene su uspešno, ali jednoj pacijentkinji nismo uspeli da izvadimo zub. U pitanju je bio donji desni poluretinirani umnjak. Bilo je, pre svega, teško postaviti odgovarajuću dijagnozu. Detaljnijom inspekcijom i kliničkim pregledom, zaključili smo da je karijes krenuo sa površine zuba vidljivom u ustima, proširio se na deo zuba pod sluzokožom, stigao do pulpe i pacijentkinji zadavao nesnosne bolove. Koleginica je posle nekoliko pokušaja uspela da odlomi samo onaj deo krunice koji se nalazio do nivoa kosti. Veći deo zuba, oko tri četvrtine, nalazio se i dalje u kosti, koja je bila izuzetno kompaktna i sa svih strana debela. Pošto hiruška jedinica nije postojala, morali smo da pokušamo zub da izvadimo u komadu, najjednostavnijim polugama. Nakon dva sata neuspešnih pokušaja smo odustali. Pacijentkinji smo prepisali antibiotik i tablete protiv bolova. Uputili smo je u glavnu bolnicu na Zanzibaru gde su je naše kolege pod boljim uslovima kasnije zbrinuli.

Prevencija je zapravo najvažniji aspekt naših volonterskih projekata. Važnije je naučiti ove ljude kako da brinu o svojim zubima, nego izvaditi im kvaran zub. Osim obuke o pravilnoj oralnoj higijeni, mi obučavamo i lokalne dentalne terapeute za intervencije lečenja i spasavanja zuba, a ne samo njihovog vađenja. Dentalni terapeuti su tipovi koju su završili dvogodišnju stručnu školu i naučili samo kako da vade zube.

Trenutno radim na pokretanju letnje škole stomatologije na Tajlandu i na volonterskom projektu u Keniji. Za mene volonterski rad znači nesebično davati, istovremeno ne očekujući ništa za uzvrat. Međutim, ipak na kraju iz svega izađeš mnogo bogatiji. Počneš da se odričeš materijalnih stvari zarad duhovnih i za mrvicu su bliži suštini i svesti o svom postojanju ili apsurdu istog.

Verovatno vas je sve nekad boleo zub. E sad, zamislite da bolovi u glavi, licu ili vratu traju danima, nedeljama, mesecima. Kod nekih pacijenata godinama. Niko ne zna i ne može da ti pomogne. Onda se pojavi neko, ko sa svojih deset prstiju u nekoliko minuta učini da ti bolovi nestanu, ne tražeći ništa zauzvart. Neopisivo je zadovoljstvo kad nekom možeš u takvoj nevolji da pomogneš. Nekog koga pored mnogo većih nevolja i boli zub. I izvučeš mu osmeh na kraju, i to onaj zdrav.

Još na VICE.com:

Kako su preživeli zlatni zubi u Srbiji

Moj život u Saudijskoj Arabiji - iz Libije, preko Beograda, do posla iz snova u pustinji

Kako sam prošla kod divljeg zubara u Beogradu