Reklame
Zavisnost

Kad overiš od heroina devet puta

I onda se konačno skineš.

pisao Elizabeth Brico
17 Avgust 2017, 8:10am

Foto: Elizabeth Brico

Ništa nisam mogla da vidim, ali sam zato mogla da čujem majku kako čavrlja na telefonu. Brz, kubanski španski isprekidan povremenim napadima smeha. Njen televizor je treštao u pozadini. Nekakva rijaliti emisija, mislim. Nisam osećala ni svoje telo.

Ne znam koliko sam vremena provela u tom bučnom crnilu, ali kad mi se povratio vid, nisam više bila s majkom. Nada mnom je klečao moj dečko. Mogla sam da vidim naš prazan stan iza njega, onaj u kom smo već živeli mesecima ali ga nikad nismo opremili. Nije bilo televizora. Nije bilo španskog telefonskog razgovora. Halucinirala sam zato što sam overila na heroinu.

Radilo se o istoj količini koju uvek uzimam, kupljenoj od istog dilera i unetoj na uvek isti način. Do današnjeg dana nema blagu predstavu zašto sam overila taj prvi put.

Četvrti put kad sam overila, bila sam sama. Probudila sam se na to da mi je igla zabijena u ruku i da mi se sa mesta uboda krv sliva niz butinu. Šesti put, neznanac je ubrizgavao drogu mom mužu u nekom levom denverskom motelu dok je on gledao mladog zavisnika od meta kako mi masira srca dok ono nije počelo ponovo da kuca. Osmi put sam to uradila namerno i zbog toga provela pet dana na psihijatrijskom odeljenju. Deveti put sam pomešala heroin sa ksanaksom nakon što ništa nisam uzimala drogu mesecima i nemam pojma zašto sam preživela.

Deveti put sam se uradila u svom kupatilu, ali sam k svesti došla na svom krevetu. Moj muž je pričao na telefonu. Ovaj put to nije bila halucinacija. Znala sam to, iako sam mogla da vidim samo tavanicu, u koju su mi bile uperene oči. Nisam imala periferni vid i nisam mogla da se pomerim. Osećala sam se kao zarobljena. Kao da sam plutajuća svest što svet posmatra kroz telo koje nema nikakvog drugog života u sebi.

On je pričao s operaterom za hitne slučajeva, ali ja bih radije umrla nego se vratila na psihijatrijsko odeljenje.

"Ne traži ambulantna kola", promrmljala sam kroz ukočene, natečene usne.

"Imala si napad." I dalje nisam mogla da ga vidim, ali sam osećala da se pomerio ka meni.

"Molim te, ne mogu da se vraćam u bolnicu."

Na trenutak ništa nije rekao. Potom: "Mislim da joj je dobro. Pozvaću vas ako se ponovi."

Kad je moj muž okončao razgovor, nešto je kliknulo u meni. Povratila sam mobilnost i uspravila se. Zurio je u mene, očima ispunjenim panikom.

"Šta se desilo?", pitala sam.

"Overila si. Dao sam ti narkan." Dodirnuo mi je ruku — nežnim, nesigurnim pokretom. "Mislio sam da je ovaj put to to. Mislio sam da se nećeš vratiti." Stresao se i dugo i isprekidano izdahnuo vazduh. "U drugim slučajevima... bilo je života u tvojim očima. Ovaj put, ništa. Otišla si." Kasnije mi je rekao da mi se preko očiju spustila magla. "Kao u mrtve ribe", rekao je.

Ako imate sreće pa živite u saveznoj državi u kojoj se narkan, hemijski nalokson, izdaje bez recepta, obučeni instruktor pokazaće vam kako da date drogu koja spasava život pre nego što vas pošalje kući sa dozom ili dve. Reći će vam da nalokson poništava prekomernu dozu zamenivši prezasićene receptore opijata. Čućete da će naterati zavisnika da momentalno upadne u apstinencijalnu krizu.

Deo koji ne pominju — i koji nećete naći u većini informativnih pamfleta, ali koji sam ja iskusila — jeste da izgleda da on ne zameni uvek sve opijate. Sasvim dovoljno, uz malo sreće, da poništi prekomernu dozu. I na kraju njegovo dejstvo iščili. Mi volimo da slušamo te ohrabrujuće priče o džankiju kod koga je iskustvo bliske smrti delovalo kao buđenje. Uvidela je koliko joj je malo falilo, shvata da ne želi da umre i kao čudom se skinula s droge.

Problem kod mene bio je taj da nikad nisam osetila lošu stranu svojih overavanja. U većini slučajeva imala sam dovoljno gudre u svom sistemu da ostanem blago urađena. Osetila sam krizu odvikavanja od naloksona samo jednom. Sećam se kako me je obuzelo osećanje momentalne bistrine — i mrzela sam to. Za manje od minuta, koža mi je bila vlažna i hladna od znoja. Gorelo mi je u stomaku. Kad sam se pogledala u ogledalu, oči su mi bile crne. Potpuna dilatacija zenica. Zavrtelo mi se u glavi od zurenja u ludi ambis sopstvenih očiju. Čim je dejstvo naloksona dovoljno popustilo da mogu ponovo da osetim dejstvo droge, izašla sam i kupila još jednu kesicu. To se dešava češće nego što mislite.

Rizik od overavanja postao je deo privlačnosti uzimanja droge. Bez obzira na to toliko bih se često uradila, moja tolerancija mi nikad nije dopuštala da uzmem više od doze u vrednosti od 60 dolara. Više od jedne kesice za jedan fiks bila je kocka. Više od "daba" bilo je čisto samoubistvo. Kad se moje telo suviše naviklo da bi osetilo bilo kakav rad, umesto toga sam se navukla na strah od overe. Ubacivala sam komadiće dopa u svoju kašiku sa nemarnim entuzijazmom. Hoću li se ovaj put uraditi ili umreti?

Ne znam da li sam baš bila suicidalna — samo me nije bilo briga šta će da se desi. Ako se desi ovako, osetiću dobar rad. Ako se desi onako, nikad više neću morati da iskusim mučninu od dopa, ili razočaram svoju porodicu, ili rizikujem odlazak u zatvor da bih došla do novca. U ono vreme, uraditi sa na ovaj način delovala je kao win-win situacija

Dan nakon moje devete prekomerne doze, mislila sam da sam mrtva. I moj muž je isto mislio. Krišom je bacao poglede ka meni ili dodirivao moju šaku, moju ruku, moju nogu — proveravao je da nisam sablast. Nisam se, međutim, osećala kao sablast. Osećala sam se kao oživljeni leš.

Moje ruke i usne bile su vidno i opipljivo natečene. Moj um kao da je bio obavijen izmaglicom. Sećam se da sam izašla napolje i osećala se da nisam dostojna sunca. Kao nekakva jeziva anomalija, nešto što ne pripada svetu živih. Nikad pre se nisam tako osećala posle overavanja. Bila sam ukočena, otečena i ošamućena. Svi su zurili u mene, kao da su osećali da mi smrt i dalje naduvava ekstremitete. Zamišljala sam da je tako osetiti rigor mortis. Ili tačnije, takav je osećaj probuditi se iz rigor mortisa. Nešto što zapravo ne može da se desi.

Znam kako je želeti da umreš — da toliko malo ceniš život da ti nije stalo ili ne razmišljaš o posledicama bilo čega što radiš. Druga overavanja me nisu uplašila zato što se nisam plašila umiranja. Povratak iz mrtvih, međutim — i osetiti ga do kraja — to je bilo neopisivo. Osećala sam se kao da sam prekršila neki bitan zakon prirode. Kao da sam prešla neku nedefinisanu granicu posle koje nisam smela da se vratim nazad. Ne znam zašto sam živa da ispričam ovu priču, ali od tada nisam ni pipnula heroin.

Nemojte pogrešno da shvatite šta pokušavam da vam kažem: ovo nije bila herojska priča džankija koji se probudi posle overavanja i napravi zaokret od 180 stepeni dostojan holivudskog biopika. Do svog osmog overavanja, već sam bila uložila veliki trud u skidanje sa droge. Rigorozan rad koji je podrazumevao odlaske na savetovališta i terapiju lekovima. I to i dalje nije bilo dovoljno — bila sam skoro dve godine čista kad sam pokušala da se ubijem heroinom. Mislim da ljudi moraju da razumeju da teren oporavka ne ide samo uzbrdo, već da su duge visoravni usput one koje su najopasnije.

Prošlo je nekoliko meseci između tog pokušaja i mog devetog overavanja, tako da nisam imala naviku sa koje sam morala da se skidam. Ova priča mogla je da se završi drugačije da jesam. Ali već sam bila u programu oporavka ambulantnih pacijenata. Najveća razlika u mom životu posle tog devetog overavanja bila je u tome što sam, kad sam se pojavila u svojoj grupi za oporavak, počela da obraćam pažnju na to šta se tamo govori.

Još na VICE.com:

Koliko košta zavisnost od alkohola i droge u Srbiji

Tražili smo od ljudi da poređaju droge od najmanje loših do najgorih

Ljudi iz Srbije o tome kako su se skinuli sa heroina