Kako je pomama za džinom u 18. veku skoro uništila London

Između 1700. i 1760. godine, London je zapao u vatrenu, ali zapanjujuće destruktivnu ljubavnu aferu sa džinom, popularno zvanim "majčina propast". Čitav grad se davio u njemu.

Do 1730. godine, procenjenih 7.000 "džinarnica" (i verovatno još mnogo više, kad bi neko uopšte uspeo da prebroji bezbroj ilegalnih jazbina za cuganje) zadovoljavali su potražnju, sa nekih 10 miliona galona destilovanog alkohola godišnje. Istorijski spisi o nasilju, široko rasprostranjenoj zavisnosti i društvenom rasulu podsećaju na epidemiju kreka iz ranih osamdesetih prošlog veka.

Za mnoge Londonce koji su poticali iz radničke klase, džin je postao nešto više od običnog pića. Zadovoljavao je očajničke nalete gladi, štitio od večite hladnoće i bio blaženo bekstvo od svirepe muke života u udžericama i ustanovama za zbrinjavanje. Bio je jeftina zabava koja je mogla da se nabavi za svega nekoliko penija na bilo kom oronulom gradskom ćošku ili u dubinama nekog smrdljivog podruma — i brzo je pustošio siromašni kvart Londona.

Tomas Filding, društveni istoričar iz te epohe, pisao je o pogubnom uticaju alkoholne industrije na ono što je nazvao "nižim ljudima" u svom političkom pamfletu iz 1751. godine Istraživanje uzročnika najnovijeg porasta broja pljački:

"Nova vrsta opijenosti, nepoznata našim precima, u poslednje vreme stuštila se na sve nas i ukoliko se ne zaustavi, poharaće veliki broj nižih ljudi. Opijenost o kojoj ovde govorim nastaje … od otrova po imenu džin… glavnog izvora prehrane (ako to tako može da se nazove) više od stotine hiljada ljudi u ovom metropolisu."

Ali zašto baš džin? Zašto je baš ovo konkretno alkoholno piće — umesto, na primer, viski ili brendi — izazvalo toliko široko rasprostranjenu pustoš?

Tokom dugogodišnjeg rata Velike Britanije sa Francuskom, francuski brendi koji se prethodno točio u londonskim pabovima izašao je iz mode — čak postao nepatriotski — i stoga je bilo sve teže doći do njega. Parlament je tada izglasao brojne zakonske mere s ciljem povećanja proizvodnje domaćeg alkohola i slamanja francuske vladavine tržištem.

Odgovarajući pad u ceni hrane omogućio je radnicima da troše veći deo svog prihoda na cugu. I tako je rođena ova savršena nedaća.

Iako je džin u 20. veku zadržao generalno gledano urbani i sofisticirani imidž— prizivajući umorni, oronuli šik Hemfrija Bogarta u Kazablanci ili možda Ijana Fleminga oslonjenog o šank posle trećeg martinija — vredi napomenuti da je piće koje se konzumiralo u Londonu 18. veka bila jedna mnogo čudovišnija zver.

Prvobitno uvezeno iz Holandije krajem 17. veka, originalno holandsko alkoholno piće znano kao jenever bilo je slabije piće (s oko 30 posto alkohola u sebi). Ali džin destilovan u Londonu bio je đavolski jak i veoma često obogaćen stravičnom nečistoćom. Da se razumemo: ovde ne govorimo ni o kakvoj vrsti "suve" travarske sofisticiranosti. Džin iz 18. veka bio je paklena čorba koja peče grlo, od koje vam se crvene oči i koji vas tera na povraćanje.

Terpentin i sumporna kiselina bili su uobičajeni dodaci i — kao i kod američke brlje ili irskog potina — priče o slepilu onih koji svraćaju u prčvarnice i džinarnice u uzavrelim londonskim slamovima nisu bile retke. Zloglasni natpis iznad plinskim svetlom obasjanih džin-podruma glasio je: "Pijan za peni; mrtav pijan za dva penija; čista slama džabe." Pretpostavka je bila da ćete nakon što ste potrošili više od šačice penija biti toliko ušljemani da će vam jedina opcija biti da se onesvestite na slamnatom krevetu. ("Čista" — jeste, važi.)

Jedan tragičan događaj, međutim, savršeno je dočarao duh vremena i izazvao zgražavanje javnosti koje je dovelo do početka kraja ove pomame za džinom. Žena po imenu Džudit Dufur je 1734. godine ugušila svog dvogodišnjeg sina i prodala njegovu odeću za džin. Napisi u medijima koji su usledili doveli su do toga da Parlament — iako je ubirao značajno parče poreza od alkoholne industrije — morao nešto da preduzme. Narednih nekoliko decenija, on je usvojio brojne zakone čiji je cilj bio da umanji naizgled nezajažljivu žeđ grada za džinom.

Najistaknutiji od svih tih bio je Zakon o džinu iz 1751. godine, koji je destilerijama zabranjivao prodaju nelicenciranim trgovcima i povećao naknadu koja se naplaćivala malim trgovcima — što je odluka zbog koje se džin više nije prodavao u malim džinarnicama, već u većim pabovima, gde je kontrola kvaliteta bila stroža.

Istoričar G.M. Trevelijan napisao je u trećem tomu svoje Ilustrovane istorije društva:

"Zakon iz 1751. godine zaista je smanjio preteranu konzumaciju alkohola. Bila je to prekretnica u društvenoj istoriji Londona i smatrala se takvom još za života savremenika, ali čak i nakon tog blaženog datuma, zdravstveni radnici su osminu smrti londonskih odraslih osoba pripisivali konzumiranju alkohola; ali najgore je ipak prošlo, a posle središnjih godina čaj je postao dostojan rival alkoholu u svim klasama, i u prestonici i u većem delu ostatka zemlje."

Nakon što je usvojen ovaj zakon, pomama za džinom ovekovečena je u Hogartovoj zloglasnoj slici iz 1751. godine Gin Lane.

Umetnik je opisao sirotinjski kvart Londona opustošen pijanstvom. Šokantni društveni dokument u ono vreme, Gin Lane prikazao je čitav jedan tablo izopačenosti: beba visi sa ograde dok majka sedi oduzeta od pijanstva; prosjak i pas gladno se bore oko kosti; tuča izbija iznad ulice i mrtvo telo lišava se svih dragocenosti; zalagaonica se ubija od posla dok ljudi menjaju svoje predmete za novac kako bi mogli da kupe još džina.

Uz sliku je išao žestok stih Džejmsa Taunlija: "Džin prokleti zlotvor, nabijen besom; ljudsku vrstu čini plenom; ulazi smrtonosnom promajom; i krade nam živote."

Slika Gin Lane dobila je Hogartovog parnjaka u slici zvanoj Beer Street, koja je hvalila vesele i bezbrižne osobine ogromnih krčaga penušavog piva, opisujući košnicu industrije dok zaobljeni, veseli Englezi tuku po pintama piva, "veselog proizvoda našeg ostrva… tamanimo ovaj blaženi napitak sa oduševljenjem, a vodu ostavljamo Francuzima."

Ali, iako je jeftini džin dugo bio u nemilosti, poslednjih godina prava stvar se vratila u modu u prestonici. U Londonu se otvorila određena količina odabranih malih destilerija koje dobijaju pohvale za svoje biljne destilacije. Sipsmiths je osvojio nagrade za svoj "londonski suvi džin", dok je East London Liquor Company jednako zainteresovana za (kvalitetne) stare metode destilacije, mešajući džin sa korom grejprfuta, kardamomom i javanskim biberom, među mnogim drugim biljkama.

Sve je to vrlo pristojno i svakako veoma daleko od vremena teturanja iz džinarnice sa pintom otrovne brlje. Samo je ne zovite pomamom.

Još na VICE.com:

Ljudi rangiraju alkoholna pića u Srbiji od najgoreg do najboljeg

Put u svet Bakfasta, pića od kog se najbrže uništiš

Deset pitanja koje ste uvek želeli da postavite lečenom alkoholičaru