Kada su mi se pojavile stenice, život mi se zapravo poboljšao

Bliskiji sam s komšijama, u kući mi je manji nered, i manje vremena provodim brinući se oko besmislica.

pisao David Caprara; ilustracije Kira Dane
|
aug 24 2018, 6:00am

Ilustracija: Kira Dane

Moj njujorški stan je zagađen stenicama. Iako je to nešto kod većine ljudi izaziva anksioznost, depresiju, a moguće čak i posttraumatski stresni sindrom, moje zagađenje je meni donelo prosvetljenije stanje postojanja. Nešto kod potpunog ukidanja moje uobičajene dnevne rutine je bilo oslobađajuće.

Dr Stiven Brodski, psihoterapeut iz Njujorka koji je specijalizovan za opsesivno-kompulzivni poremećaj, lečio je na desetine ljudi koji su bili potrešeni zbog gamadi. "To je veoma traumatično“, objašnjava Brodski u telefonskom intervjuu. "Ljudi trpe ili sramotu i tajnovitost, ili, na nesreću, ponekad bivaju izopšteni i izolovani. Veoma, veoma je teško znati koliko malo ljudi kontrole imaju nad time... ljudi su jednostavno zastrašeni“.

Tokom zagađenja, čitav čovekov život obuzima neprekidna kampanja da se otarasi od tih stvorenja. Suživot s njima često kod ljudi izaziva intenzivnu paranoju, zbog koje se pita da li je svako zrnce prašine ili semenka suncokreta koja je pala na pod u stvari buba. Svi proizvodi koje sam kupio na Amazonu da se izborim sa ovim zverima (organski insekticid, lepljiva traka za zatvaranje mogućih puteva, plastični ram u koji je smešten moj krevet) su se pokazali kao ne preterano efikasni. Najbolji način da se izboriš sa njima je hemijski tretman, što znači da nedeljama moraš da živiš u plastičnim kesama. Ali ni on ne garantuje da ćeš ih se otarasiti.

Brodski mi je pričao o jednom paru koji je poznavao, i koji je bio toliko mentalno pogođen stenicama, da je na kraju potrošio oko 25 hiljada dolara da bi ih se otarasio.

Mat Mers, suvlasnik njujorške firme za dezinsekciju, EZ, objasnio mi je da do tako ekstremnih mera često dolazi zbog neinformisanosti, ali da je mentalni pakao kroz koji ljudi prolaze zbog tih dezinformacija veoma stvaran. "Imao sam jednu mušteriju koja više od godinu dana nije videla svoju ćerku, zato što nije želela da joj prenese stenice“, kaže Mers. "Bila je u depresiji. Definitivno su joj uticale na život“.

Kako je onda moje zagađenje učinilo da se osećam dobro?

Originalna sumnja mi je bila da su mi stenice ušle u nazalne šupljine dok sam spavao, i da su izgrizle svoj put do mog frontalnog korteksa. Međutim, ispostavilo se da su stenice sasvim zadovoljne krvlju iz delova tela koje je lako ugristi, i stenična lobotomija nije preterano verovatan scenario.

Ono što je verovatnije je da su stenice i neprekidna borba da ih se otarasim poremetila monotonu rutinu mog melanholičnog gradskog života, i omogućila mi da se popnem na brdo đubreta i vidim nebo mogućnosti iz svežeg vidika. Nisam shvatao do koje mere me je samleo rad do kasnih sati, stresni posao usred Menhetna, i to što svakodnevno moram da se vozim (i oslanjam na njega) metroom. Kada mi je rutina poremećena, toksični elementi mog svakodnevnog života su postali vidljiviji.

Sada imam manje vremena da se bavim drugim brigama koje su nekada bile na vrhu spiska sranja koja moram da sredim, i dokazalo se da to nije toliko loše. Mnogi od mojih starih problema, kao što su svađe s prijateljima i kolegama, su nešto za šta sada jednostavno nemam vremena. Podsetio sam se kako um može da prenaduva bilo koji problem do te mere da izgleda kao da je u pitanju kraj sveta, ali kada se pojavi veći problem, čak i naši najgori problemi postaju sitnica.

Zbog iskustva sa stenicama sam takođe postao i društveniji, pošto su stenice ujedinile stanare naše zgrade. Zgrada ima četiri stana, i pre zagađenja, moj odnos sa komšijama se svodio na pozdravljanje i klimanje glavom po hodnicima. Sada, kada smo pod napadom, uspeli smo da se povežemo u našoj borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Ne možemo da izbegnemo jedni druge prilikom desetina odlazaka do perionice, kada idemo da spržimo stenice iz naših stvari, a kada nas komšije iz drugih zgrada gledaju sa negodovanjem, zato što jebeno tačno znaju šta radimo, dok idemo tamo-ovamo od stanova do perionice i nazad, sa ogromnim crnim plastičnim kesama prebačenim preko ramena, mi zajedno, kao ekipa, istrpimo to negodovanje.

Naravno, ne spavam baš najbolje, ali kao rezulat toga, upao sam u onu ekstazu usled nedostatka sna, i pretvorio sam se u bunovnog ludaka, čiji um je postao nekako manje prijemčiv za svakodnevne brige i logiku.

Takođe sam bio u stanju i da te besane noći iskoristim za učenje. Ne samo o sebi, već i o vrsti o kojoj pre svega ovoga relativno nisam znao skoro ništa. Na primer, nisam znao da se stenice razmnožavaju putem procesa koji se zove "traumatično osemenjavanje“, kada mužjak probija stomak ženke i ubrizgava spermu direktno u ranu.

Ovakve informacije ne olakšavaju iskustvo sa stenicama, ali zanimljivo je znati da bi ovaj fascinantan proces mogao da se odvija upravo sada, u mom kauču ili krevetu.

Moj stan je takođe postao minimalističkiji, i imam više prostora za razmišljanje. Sav krš koji je nekada bio razbacan unaokolo sada je u karantinu, u gomili crnih plastičnih kesa. Sveo sam predmete koji su mi na dohvat ruke na one najosnovnije.

Prema dr Brodskom, ovakva iskustva umeju da nam otvore oči po pitanju toga koliko su sranja koja gomilamo zapravo bitna.

"Pošto se sve te stvari tih ljudi u suštini bacaju kroz prozor, i čitav život se menja, to je ekstremno ponizno iskustvo“, objašnjava Brodski. "Shvataju koliko im je identitet bio umotan u relativno beznačajna materijalna dobra“.

Stenice su mi možda pile krv, ali su me zauzvrat hranile moćnim lekcijama. Mentalni pakao koji su mi donele me je naterao da se legitimno zapitam da li su naše vrste evoluirale jedna uz drugu samo iz razloga da bismo mogli da naučimo takve lekcije. Ne bih preporučio da aktivno tragate za njima, ali ako Njujork, ili koje god mesto u kome živite, pred vas stavi izazov stenica, moj savet je da otvorite um i pokušate da naučite par lekcija tokom besanih noći koje su pred vama.

Više na VICE
Vice Channels