Ovaj autor misli da je možda na pomolu nova generacija serijskih ubica

U ‘Sinovima Kaina’, istraživački istoričar Piter Vronski tvrdi da ratna i ekonomska kriza igraju veliku ulogu u stvaranju ubica.

|
Aug 27 2018, 5:43am

Ted Bandi, Džon Vejn Gejsi I Džefri Damer. Fotografije via Wikimedia commons.

Pre skoro 39 godina, u jednom trošnom motelu u Njujorku, Piter Vronski se sreo sa čovekom poznatim kao Torzo trbosek sa Tajms Skvera. Bio je to kratak susret, ali je Vronskom izmenio život.

Otkako su mu se putevi ukrstili s ubicom poznatim po tome što je za sobom ostavljao samo torzo svojih žrtava, Vronski je počeo da proučava ljude poput njega.

Od tada je Vronski — sada istraživački istoričar i profesor na Univerzitetu Rajerson u Torontu — napisao nekoliko knjiga na ovu temu, uključujući Serijske ubice: Metod i ludilo čudovišta. Njegova poslednja, Sinovi Kaina, pokušava da prodre u suštinu nastanka serijskih ubica: šta stvara ljude poput njih, kakve sličnosti dele s običnim ljudima i koliko dugo postoje?

Vronski je proveo godine i godine istražujući za ovu knjigu i najmanje četiri pišući je. U njoj on tvrdi da ćemo zahvaljujući ratovima na Bliskom Istoku i finansijskoj krizi iz 2008. godine možda doživeti porast serijskih ubica u naredne dve decenije. Ali, ono što najviše zabrinjava, on tvrdi da se serijski ubica krije i duboko u svima nama.

VICE je nazvao doktora Pitera Vronskog da bismo porazgovarali o mogućem porastu broja serijskih ubica, sličnosti između gojaznosti i serijskog ubijanja i ubici u svima nama.

VICE: Zašto ste odlučili da život posvetite istraživanju serijskih ubica?
Vronski: Radio sam 1979. godine kao asistent produkcije i redovno putovao do Njujorka da bih isporučivao delove filma. Zadržao sam se na jednom od tih putovanja i morao negde jeftino da prespavam tako da sam pronašao ofucani hotel na mestu poznatom po prostitutkama. Dok sam se prijavljivao na recepciji, osoba u sobi iznad mene ubila je dve žene, odsekla im glave, zapalila njihov torzo i pobegla sa scene.

E sad, ja sam bio u predvorju ispod pokušavajući da se popnem na sprat. Iznervirao sam se jer je zadržavao lift — pretpostavljam da je držao vrata dok nije bio siguran da se vatra razgorela. Kad je konačno sišao, pogledao sam ga popreko i to je bio Ričard Kotingem, Torzo ubica sa Tajms Skvera. [Kotingem je "zvanično" ubio šest osoba, iako je tvrdio da je ubio na stotine. Nadimak je dobio zato što je odsecao udove sa tela i za sobom ostavljao samo torzo.] Nosio je torbu — u njoj su bile glave. Prošao je maltene kroz mene; bio je to susret od svega deset sekundi. Izgledao je kao jedan od nas i kasnije sam saznao ko je. Od tog trenutka nadalje, postao sam veoma zainteresovan za to kako nastaju ova čudovišta.

Govorite mnogo o “zlatnom dobu” serijskih ubica. Šta je to tačno?
To je period između 1970. i 1999. godine, kad se prvi put pojavio izraz serijski ubica. To vam je era Teda Bandija, Džona Vejna Gejsija, Džefrija Damera, kad su oni bili veoma istaknuti u društvu. Kad je bio u zenitu popularne kulture. Statistički gledano, to je era u kojoj se pojavilo 82 odsto američkih serijskih ubica u dvadesetom veku. Ja, i drugi, to zovemo zlatnim dobom serijskog ubice.


Sve je potpalo pod tu jednu eru, šta je do toga dovelo?
To je misterija koju sam pokušavao da razrešim. Objašnjenje često ima veze s tim kakvo je bilo društvo u vreme kad su se dešavala ova serijska ubistva. Međutim, na tu ideju sam naleteo slučajno. Serijske ubice, dakle, statički gledano, u proseku ubiju prvi put sa 28 godina, ali njihove fantazije, međutim, kreću da se razvijaju još sa pet godina. Obično se protežu od pete do 14. godine. Dakle, počeo sam da razmišljam, kad su u pitanju Ted Bandi, Džon Vejn Gejsi i svi ti likovi, morate to da potkrepite njihovim detinjstvima.

I tako sam počeo da uviđam da je talas serijskih ubica iz Zlatnog doba sastavljen od ljudi koji su uglavnom odrasli četrdesetih i pedesetih. Morate da pogledate u kakvim su uslovima oni živeli, u kakvoj su kulturi odrasli i ko su im bili očevi. Ako pogledate kad su odrastali, postojala su dva glavna događaja — Velika kriza je desetkovala generaciju muškaraca koja je trebalo da bude hranitelj porodica, i Drugi svetski rat, koji je traumatizovao mnoge očeve i ostavio za sobom mnogo rasturenih porodica. O drugom ratu razmišljamo kao o 'dobrom ratu', ali nije bio, bio je pakao, slomio je mnoge muškarce. Došlo je i do promene u kulturi sa časopisima koji su veličali ono što bi feministkinje s pravom danas nazvale kulturom silovanja.

Postojale su sličnosti ovih faktora i u drugim vremenskim periodima, na primer, serijska ubistva s kraja 19. veka — era Džeka Trboseka i malo pre nje.

Kakva su vaša razmišljanja o budućnosti?
Nedavno je, dakle, došlo do opadanja broja ubistava i paralelno s njim opadanja broja serijskih ubistava. A onda pomislite na Rat protiv terorizma, gde nisu bili samo očevi već su se borile i majke. Imali smo i finansijski krah iz 2008. godine koji je devastirao milione porodica u Sjedinjenim Državama. Ljudi su izgubili domove, imate čitavu generaciju dece koja praktično živi po motelskim sobama. Ta čitava generacija radno sposobnih ljudi izgubila je ponos i sposobnost da se stara o svojim porodicama.

Ono što me brine je da nas očekuje generacija dece koja će u proseku napuniti 28 godina za 20 ili 15 godina od današnjeg dana i počećemo da viđamo skok u serijskim ubistvima zajedno sa drugim problemima u društvu. Čovek automatski ne postaje serijski ubica, ali znamo da su bihevioralni problemi kod odraslih često rezultat trauma iz detinjstva. Bilo da su serijske ubice, provalnici ili narkomani, razorene porodice stvaraju razorenu decu, a razorena deca odrastu da postanu razoreni odrasli.

Postoji li način da se borimo protiv toga?
To vam je pomalo utopijsko pitanje, zar ne? Kad bismo samo mogli da živimo u društvu koje pazi na svoju decu. Način da se zaustave serijske ubice, naravno, jeste starati se da smanjimo broj traumatizovane, obespravljene dece.

Još jedna ideja koju ste izneli u knjizi jeste da su ljudi naštelovani tako da budu ubice i mi se onda odučavamo od te osobine kroz vaspitanje. Kako ste došli do te ideje?
Potekla je iz mog sopstvenog iskustva kao deteta, pretpostavljam. Iz nekog razloga, sećam se veoma dobro najranijeg detinjstva. Sećam se svojih vršnjaka kao veoma divljih bića, koja bi vas grizla, zabijala vam prste u oči, grebala vas. Deca su kao životinje i za mene je imalo smisla da, kao vrsta, mi homo-sapiensi postojimo 300.000 godina, ali veći deo tog vremena živeli smo u životinjskom stanju gde smo morali da opstanemo kao lovci i sakupljači.

Morali smo da opstanemo kroz bežanje, borbu, hranjenje i kopulaciju. Da nismo radili ti svari, naša vrsta ne bi opstala. Otprilike pre 15.000 godina, od tih 300.000, počeli smo da razvijamo zemljoradnju, živimo u grupama ili gradovima, i tako dalje. Sada moramo da živimo jedni s drugima tako da naši nasilni instinkti moraju da budu inhibirani. Mislim da se sa serijskim ubicama dešava upravo to da oni nisu socijalizovani kako treba, pa su njihovi instinkti ili preterano razvijeni ili nedovoljno inhibirani.

Moj argument je praktično da smo kao deca neka vrste primitivnih životinja sa instinktima u fazonu 'želim sve sad i odmah', a dobro roditeljstvo, srećno detinjstvo, stabilnost u okruženju, sve te različite stvari udaljuju nas od tih instinkata i uče nas da ih inhibiramo. Oni koji zaostanu, oni postaju nasilni igrači u našem društvu. Oni nisu nužno serijske ubice, ali su ljudi koji čine nasilje preko onoga što je neophodno za samoočuvanje. U tom smislu, dakle, svi smo mi na neki način neostvareni kao serijske ubice.

Kad bi ljudi mogli da nauče jednu stvar iz vaše knjige, šta bi to bilo?
Samo znajte da smo serijske ubice mi. Sreli smo neprijatelja i on je mi. Oni potiču iz našeg društva. Oni potiču iz našeg sveta. Oni su naše komšije. Oni su naši nastavnici. Oni su naši muževi. Oni su naše žene. Oduvek su bili sa nama delom zato što smo morali da budemo vrsta serijskih ubica da bismo opstali. Poredim serijsko ubijanje sa gojaznošću. Gojaznost je artefakt našeg opstanka jer je to naša sposobnost da pohranjujemo masti u vremena kada je oskudica hrane. Danas, u Zapadnom svetu, ta sposobnost pohranjivanja masti postaje destruktivna. To mislim da je serijsko ubijanje danas. To je nešto što nam je prirodno bilo neophodno, ali u našem savremenom društvu, serijsko ubijanje je destruktivno.

Ovaj intervju je prošao redakturu radi dužine i jasnosti.

Pratite Meka Lamoroa na Tviteru.

Više na VICE
Vice Channels