beskućnici

Jedan dan sa porodicom beskućnika

U maju su Alva i njeno troje dece izbačeni iz svog stana. Sada su jedni od 37.000 beskućnika u privremenom smeštaju u Berlinu.

pisao Christina Hertel
01 Oktobar 2018, 5:48am

Sve fotografije: Flora Rüegg

Prvobitno objavljeno na VICE Nemačka.

Ovog jutra, kao i svakog jutra, Alva* se budi u šest sati kraj svoje troje dece – koja imaju tri, devet i deset godina. Oni spavaju na podu na tankim žutim dušecima od pene. Ova tridesetšestogodišnjakinja ustaje da prekrije prozor crvenim ćebetom, da sunce ne bi probudilo decu.

Ova četvoročlana porodica trenutno živi u dve sićušne prostorije ispunjene kartonskim kutijama i plastičnim kesama. Kutije su pune dokumenata, odeće i ostatka njihovih stvari, od dečjih knjiga do kuhinjskog escajga. "Ne isplati se sve raspakovati", kaže mi Alva.

Porodica stvari drži u kutijama.

Čak i da žele da se raspakuju, nemaju gde da ostave stvari – sobe imaju samo po jednu komodu i nijednu policu. Plus, na kraju će ponovo morati da se isele, uz malo sreće što je pre moguće.

U maju, Alvina porodica izgubila je dom. Od tada žive u privremenom smeštaju u severnom Berlinu, koji im je obezbedila dobrotvorna organizacija za beskućnike Karitas. Vlažna, siva stambena zgrada, stisnuta između dva nebodera, zapravo je dom za starije. Ali iza crvenih vrata u prizemlju, Karitas smešta ljude koji nemaju kuda da odu.

Tri meseca početkom ove godine, kaže Alva, njen muž nije plaćao stanarinu. Ona nije znala za to sve dok porodica nije dobila rešenje o hitnom iseljenju. Pokušali su, ali na kraju nisu uspeli, da ubede gazdu da se predomisli. Alva je sigurna da će njen gazda sada renovirati njihov stan i izdati ga za mnogo više nego što su oni ikad mogli da priušte.

Prema dobrotvornoj organizaciji Šelter, u privremenom smeštaju u Velikoj Britaniji nalazi se 79.000 porodica – od kojih su oko polovina domaćinstva za zaposlenjem. Prošlog meseca, Straßenfeger, organizacija koja pomaže da se privremeno smeste porodice bez kuće u Berlinu, tvrdila je da su moraju da odbijaju pet porodica nedeljno zbog manjka prostora. Nema preciznih podataka koliko ljudi u Berlinu tačno nema kuću. Lokalna vlast zna samo za one koje je ona smestila – što je oko 37.000 ljudi 2017. godine, porast od oko 20 odsto u odnosu na 2016. godinu. Gotovo četvrtina od tog broja su porodice.

Alva gura plava dečja kolica ulicama Berlina. Svakog jutra odlazi na drugi kraj grada da odvede sina u dnevni boravak smešten u njihovom starom kraju, gde je njena porodica živela deset godina. Dok hodaju ulicom, ljudi ih zaustavljaju da se pozdrave. Treba im 45 minuta autobusom i vozom da bi stigli tamo. Letnji su praznici, tako da i drugo dvoje dece mora da pođe s njom.

Nakon što odbaci sina, Alva naručuju šolju čaja u SOS dečjem selu. Tu šolja košta 50 centi. Uz čaj, Alva ćaska sa drugim ženama koje jedva sastavljaju kraj s krajem. "Vlast, država, niko vam ne pomaže", kaže jedna od njih. "Morate sami da se starate o sebi." Alva se slaže klimajući glavom.

U sklopu njenog sporazuma o smeštaju sa Karitasom, Alva mora da se sastane sa socijalnim radnikom najmanje jednom nedeljno. Njen socijalni radnik joj pomaže da nađe stalni smeštaj i izmiri dugove. Alva mi kaže da ne zna koliko tačno duguje, ali procenjuje dug na nekoliko hiljada evra – od čega je nešto stanarina koju njena porodica još uvek nije izmirila iz prethodnog stana. Pored toga, tu su troškovi čuvanja i školovanja dece.

Danas se sa socijalnim radnikom sastaje Alvina desetogodišnja ćerka Mira, dok njen brat igra fudbal nekoliko ulica dalje sa drugom decom. Mira, do kraja izgriženih noktiju, odgovara na njegova pitanja za zrelošću koja daleko nadmašuje njen uzrast. Ona govori stvari kao što su: "Ponekad imam osećaj da se vlasti igraju sa ljudima kao da su lutke" i "Ne možete više nikom da verujete." Kasnije objašnjava kako su je maltretirali u školi i kako joj se srce slomilo kad su se njeni roditelji rastali – mada dodaje: "Sada razumem zašto je to moja mama uradila."

Petnaest minuta kasnije, Alva i Mira odlaze iz savetovališta. Posle toga, Alva ima sastanak u birou za nezaposlene, a potom u policijskoj stanici i konačno mora da ode na još jedno savetovanje. "Jako sam umorna", kaže ona. "To je zato što piješ previše crnog čaja", odgovara joj Mira.

Alva i troje njene dece spavaju na tankim dušecima od pene na podu.

Bez njihovog stana koji su dobili od Karitasa, Alvina deca bi bila u javnom privremenom smeštaju, što bi značilo da bi morala svako jutro da nose sve svoje stvari sa sobom u slučaju da ih premeste. Alvina porodica bi takođe bila primorana da deli prostoriju sa nepoznatima.

Postoje 140 takvih privremenih smeštajnih centara u Berlinu. Pre oko godinu dana, grad je otvorio novu ustanovu konkretno samo za porodice – sa trideset mesta, zajedničkom kuhinjom, dnevnim boravkom i socijalnim radnicima koji pomažu sa kuvanjem i druže se sa porodicama. Potražnja za tim mestom je bila tolika da su vlasti najavile planove za proširenje kapaciteta porodičnog centra za još 100 mesta, mada lokalna vlast tek treba da nađe dovoljno veliku zgradu za to.

Podne je dok Mira i njena majka prolaze pored pekare, a Mira se žali da je gladna. "Već si pojela sendvič i šljivu – nećeš umreti od gladi", odgovara joj Alva nezadovoljno.

"Ponekad se suviše ljutim na decu i govorim im stvari koje ne mislim", kaže mi Alva kasnije, pre nego što mi ponovi koliko je umorna. Ona objašnjava da noću često ne spava, a da je glava toliko svrbi da je češe dok ne prokrvari.

Mira, 10, kaže da prijateljicama nikad nije rekla gde živi.

Danas Alva ima 1 evro u tašnici. Ona mi kaže da će kasnije pozvati prijateljicu koja joj ponekad pozajmljuje novac, da vidi može li ponovo da joj traži malo. "Uvek joj brzo vratim", kaže ona. Alva insistira na tome da je pažljiva sa novcem – više voli da ide u kupovinu vikendom jer tada ima više popusta. Čak i njen devetogodišnjak, objašnjava ona, zna da njegov dečji dodatak leže svakog 20. u mesecu. Kad je podseti na to, ona mu kaže da ne brine o novcu i da uživa u detinjstvu.

Alva je u Nemačku stigla u ranim dvadesetim, sanjajući o boljem životu. Odrasla je u jednom selu u Makedoniji, sa osmoro braća i sestara, u selu od svega 30 kuća. Tvrdi da je prva u selu koja je završila srednju školu, a čak su i lokalne novine pisale o tom njenom uspehu. A onda se zaljubila u nemačkog državljanina koji je imao porodicu u Makedoniji.

"Gledala sam previše filmova", priseća se ona. "Za mene, Berlin je bio poput Njujorka." Ali umesto penthausa iz njenih snova, zatekla sa u stančiću sa trošnim nameštajem. Njen muž je bio kuvar, ona je čistila kancelarije – ustajući svakog jutra u četiri i radeći za 1.300 evra mesečno.

A onda su došla deca, a sa njima još više svađa. Njen muž je radio noću, a većinu novca koji je zaradio trošio je u kazinima ili slao kući u Makedoniju. "Svojoj porodici je izgradio kuću od tog novca, dok su njegova rođena deca spavala na podu", kaže Alva. "Ako dobijemo stan i sve se smiri, tražiću razvod."

Moglo bi, međutim, da potraje dok porodica ne dobije taj stan. "Mnogi ljudi ostaju u skloništu i nekoliko meseci", kaže Kai-Gerit Venske, socijalni radnik iz Karitasa. "Ponekad čak i godinu dana." Ranije su većina beskućnika u Berlinu bili migranti. Danas su sve više i više ljudi koji dolaze u Karitas nemački državljani. "U poslednjih sedam ili osam godina, stambena situacija u Berlinu se dramatično pogoršala", dodaje Venske. Gazde imaju sve manje razumevanja zato što znaju da mogu brzo da popune prazan stan ljudima koji su spremni da plate više.

Alva sedi na klupi u parku, dok se Mira igra u pesku nekoliko metara dalje. Ona mi kaže da ne pije i ne uzima drogu, i da se prijavila za više od 100 stanova, ali da su je pozvali da pogleda samo 10. Ponekad gazde smesta prekinu vezu čim čuju njeno ime. U petak je išla da pogleda još jedan stan: dvoiposoban u Šarlotenburgu, kvartu u zapadnom Berlinu. Alva kaže da ima dobar osećaj u vezi s njim.

Alva je bila u pravu što je bila pozitivna – ubrzo nakon tog jednog dana koji smo provele zajedno, uz pomoć prijateljice, njenoj porodici je ponuđen trajni smeštaj.

*Imena su izmenjena da bi se zaštitio identitet Alve i njene porodice.