Tužna čudna priča o poslednjoj ženi pogubljenoj u Kanadi

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Let je kasnio u polasku. Canadian Pacific #108 od Montreala do Baje Komoa trebalo je da poleti par minuta ranije posle presedanja na aerodromu L’Anšin-Loret. Tajmer bombe postavljene u avion nije kasnio. Detonacija se odigrala nešto pre jedanaest časova prepodne, 9. 9. 1949. pa je DC-3 sa devetnaest putnika i troje članova posade udario u litice kraj reke Sent Lorens u oblasti So-Košon severoistočno od prestonice provincije. Preživelih nije bilo. Počinioci su planirali da se eksplozija odigra iznad vode, što bi sprečilo prikupljanje dokaza pa im istražitelji ne bi ušli u trag.

Da je sve prošlo po planu, sveže ožalošćeni Alber Gej bi dve nedelje pre svog 31. rođendana mogao da se oženi svojom mladom ljubavnicom. Umesto toga su on, njegov časovničar, i časovničareva ekscentrična sestra Margarite Pitre, skončali na vešalima, iako je ona tvrdila da je nedužna.

Pitre je bila pogubljena 9. 1. 1953. i ostala zapamćena kao poslednja ženska žrtva smrtne kazne u Kanadi. Ipak, pola veka kasnije dokazi na osnovu kojih je bila osuđena na smrt ne deluju naročito ubedljivo. Štaviše, sasvim je moguće da je njena verzija događaja bila ispravna: da je u pitanju bila žrtva obmane masovnog ubice.

Priču o letu CP#108 danas ne zna mnogo Kanađana, ali u ono vreme bila je prava senzacija. Pratile su je novine širom sveta, a jedan od najvećih kvebeških režisera snimio je film po ovoj avionskoj tragediji, najvećoj u Kanadi sve do obaranja Air India #182 leta 1985. godine u kom je poginulo 329 lica.

Dok se saučesništvo Margarite Pitre osporava skoro sedam decenija posle njene smrti, nema sumnje da je ubistvo 23 osobe organizovao Alber Gej. Rođen 1918. godine kao peto dete u porodici i majčin ljubimac, Gej je izrastao u užasnog čoveka: nasilnog, nevernog, samoživog, i umišljenog.

Drugi svetski rat Gej je proveo u San Malo vojnoj bazi u Kvebeku. Imao je dvadesetak godina kad je upoznao Ritu Morel; venčali su se 1940. Izvori iz tog vremena opisuju Morel na sledeći način: „dežmekasta, oniža, velikih očiju, senzualnih usta, zdravih zuba, bujne tamne kose“, dok je gej bio „srednjeg rasta, vitak, ovalnog lica, prijatnog izgleda i dobrih manira; posedovao je automobil, što je bio luksuz u vreme rata.“

Rodžer Lemelin, novinar, romanopisac, i sused ovog bračnog para, tvrdio je da su u početku bili srećni. Javno su iskazivali ljubav i oslovljavali jedno drugo imenima od milja. Posle rata, Gej je u Kvebeku otvorio juvelirnicu. Usputno se bavio popravkama satova, ali pošto se nije razumeo u mehanički aspekt ovog zanata unajmio je kao sajdžiju invalida po imenu Ženero Rest, za kog je govorio da ima „zlatne ruke“.

Bračna idila između Geja i Morel popustila je posle rođenja njihovog prvog i jedinog deteta. Lemelin opisuje neverstva, svađe, i pomirenja, ali kaže da topline u odnosu više nije bilo. Iako su oboje bili nezadovoljni, razvod nije dolazio u obzir zahvaljujući uticaju katoličke crkve.

U proleće 1947. Gej se zaljubio u Mari-Anž Robitaj. Ona je imala 17 godina, on 29. Upoznali su se slučajno dok se on udvarao drugoj ženi koja je stanovala u kući njenih roditelja, i ubrzo počeli da se viđaju. Njene roditelje su lagali od početka; Gej je koristio lažno ime i tvrdio da je neženja.

Bili su u vezi oko godinu i po dana kada je, u novembru 1948. Rita Morel otkrila aferu svog muža roditeljima njegove ljubavnice. Šokirani bračni par Robitaj izbacio je ćerku iz kuće, ali srećom po nju, ljubavnik joj je našao smeštaj: uselila se kao podstanarka kod Margarite Pitre, sestre njegovog sajdžije Ženeroa Resta, koja je živela sa mužem i dvoje dece.

Gej je pokušavao da održi kontrolu nad Mari-Anž u njenom novom domu, gde je bila praktično u zarobljeništvu. Zabranio joj je da kontaktira sa roditeljima, pretio joj više puta, tvrdio da će ubiti i nju i sebe revolverom – zbog te pretnje je bio uhapšen – a fizički je kažnjavao bar jednom prilikom.

Uprkos svemu, ova burna veza nastavila se do 1949. Gej i Robitaj su u proleće te godine otputovali za Set-Il, nekih 650 kilometara nizvodno od Kvebeka. Na suđenju se pokazalo da je negde u to vreme Gej odlučio da ubije svoju suprugu.

Sa ljubavnicom je proveo nekoliko meseci u malom industrijskom mestu na obali Sent Lorensa, ali sredinom leta su odlučili da se vrate u grad – on supruzi, ona roditeljima. Ipak, kao što je ostalo zabeleženo u pismu, obećao je da će se uskoro otarasiti Rite Morel.

Geju je bilo je jasno da će njegova žena morati da umre kako bi on mogao da bude sa Mari Anž. Zbog crkve nije mogao da se razvede od Rite Morel, ali mogao je da je ubije. Samo kako da to izvede, i što je još važnije, kako da izbegne odgovornost?

Pokušao je da ubedi jednog poznanika da mu otruje suprugu, ali ovaj je odbio; policiji tada nije ništa prijavio. Na kraju se odlučio za bombu. Ako bi eksplodirala u avionu u pravo vreme, od olupine ne bi ostalo ništa. Bez ostataka, ne bi bilo ni dokaza. Bez dokaza, udovac bi dobio novac od životnog osiguranja, uz tinejdžerku koja čeka kao zapeta puška. O životima ostalih putnika i posade nije previše razmišljao.

Obratio se svom sajdžiji zlatnih ruku i tražio da mu napravi precizan detonator. Ženero Rest je potvrdio pred sudom da mu je Gej ovaj zahtev izneo par nedelja pre samog zločina, rekavši da planira da eksplozivom raščisti neko kamenje na svom posedu u blizini Set-Ila. Pedesetogodišnji časovničar navodno se nije pitao zašto je Geju potreban tajmer za tu vrstu posla.

Deset funti dinamita Gej je nabavio preko Restove sestre, Margarite Pitre. Ona je pod lažnim imenom kupila eksploziv i donela ga na aerodrom tog kobnog jutra. Geju je dugovala 600 dolara (danas oko 6,000), pa je bez pitanja sledila njegova uputstva. Po dogovoru, kasnije je svedočila, kad bude isporučila paket bila bi oslobođena duga.

Kako je pred sudom objašnjeno, Gej je ubedio Ritu da odleti za Baje Komo i preuzme pošiljku nakita i časovnika koji su mu tamo ranije ostali. Dvoje supružnika poslednji put se srelo kod Šato Frontenak u Kvebeku, gde je Gej tri dana ranije ženi kupio povratnu kartu i uplatio joj polisu životnog osiguranja od 10,000 dolara. Kako su svedoci tvrdili, Morel nije bila spremna da putuje sama, pa su se jedno vreme prepirali da bi ona na kraju popustila.

Margarita Pitre je isporučila paket na L’Anšin-Loret aerodrom, ali tako upadljivu priliku osoblje nije moglo da zaboravi. Krupna, glasna žena grubih manira i „prosečne inteligencije“, imala je naviku da nosi crninu pa su je susedi nazvali Madam Le Korbo („Gospođa Gavran“).

Par minuta pre jedanaest, stigla je do zadihana do pulta i tražila da se njen paket ukrca na let #108. Tvrdila je da Gej šalje neku statuu izvesnom gospodinu Plufu iz Baje Komoa. Istraga je naknadno utvrdila da je adresa bila lažna i da dotični Pluf ne postoji.

Avion je poleteo sa par minuta zakašnjenja, sa četvoro članova posade i 19 putnika, od toga troje dece (dve bebe, jedan petogodišnji dečak). Iznad So-Košona, svedoci su primetili kako beli dim izlazi iz letilice, da bi zatim čuli eksploziju. Užasnuti, gledali su kako avion pada i udara u strminu severoistočno od grada.

Skretničar Oskar Tremblej je za Montreal Gazette izjavio da je u pitanju bila „Najstrašnija scena kojoj sam ikad prisustvovao (…) Umrli su na mestu. Videli smo otkinute ruke, noge, čak i glave. Unakažena tela male dece. Prednji deo aviona naizgled je bio u jednom komadu, natrpan izlomljenim i raskomadanim telima žrtava, kao da su od siline udara svi poleteli unapred.“

Ali avion se nije zapalio i nije eksplodirao; istraga je lako utvrdila da je uzrok nesreće bila eksplozivna naprava u prednjem levom teretnom odeljku. Preko novina se raščulo da se traži „misteriozna žena“ koja je kobni paket poslala avionom.

Gej nije mirno čekao da stvari idu svojim tokom. Pitre je na suđenju, deset dana posle eksplozije, posvedočila kako joj je on nenajavljen upao u kuću i objasnio joj da je paket koji je donela na aerodrom sadržao bombu. Ona mu je rekla da nije znala, da je nevina, ali on joj je objasnio da bi i za nju i za sve ostale bilo najbolje da izvrši samoubistvo. Pritom bi trebalo da ostavi oproštajnu poruku u kojoj priznaje da je pokušala bombom da ubije njega zbog 600 dolara koliko mu je dugovala.

Gej je bio uhapšen 23. 9. 1950. u petak. Negde u isto vreme, Pitre je pokušala da se ubije pilulama za spavanje, ali su je istražitelji našli u poslednji čas. Po oporavku, pristala je da im otkrije sve što zna.

Tokom sledećih nekoliko meseci, Pitre je nakratko postala slavna ličnost. Ljudi su se masovno okupljali ispred njene zgrade, po rečima jednog policajca „kao da je bejzbol utakmica u pitanju – guraju se, svađaju, bore za što bolje mesto sa kog bi mogli da bace pogled na nju.“ Pitre je čak počela da naplaćuje fotografima slikanje.

Suđenje Geju je počelo februara 1950. Od stotinu pedeset svedoka, Pitre je bila među najvažnijim. Držala se svoje priče po kojoj je mislila da Geju samo čini uslugu u zauzvrat za oprost duga; izričito j tvrdila da nije znala da avionom šalje bilo šta drugo osim statue. Kako javlja CP, tužilac je „glasno ispitivao gospođu Pitre, a ona je na pitanja odgovarala još glasnije.“

Na osnovu svedočenja Pitre i Robitaj, forenzičkih nalaza, i polise osiguranja, poroti je trebalo svega 17 minuta da se izjasni po pitanju Gejeve krivice. Sudija Alber Sevinji, kako prenosi CP reporter, „pustio je suzu“ nazvavši Gejeve zločine „đavolskim“. Osudio ga je na smrt vešanjem 23. juna.

Ali Gej nije nameravao da umre sam.

Tvorac bombe Ženero Rest bio je uhapšen 6. 6. 1950. Policija je sumnjala u njegovu priču o pravljenju eksplozivnog uređaja za raščišćavanje terena, posebno zato što je zabeležena Gejeva poseta njegovom domu 8. septembra uveče i 9. ujutru, kada se raspitivao o paketu i testirao detonator.

Gejevo pogubljenje bilo je odloženo kako bi mogao da posvedoči na Restovom suđenju održanom u novembru, ali na osnovu te saradnje nije mogao da očekuje pomilovanje. Obesili su ga u zatvoru Bordo 12. 1. 1951. u 32. godini života. Kažu da su mu poslednje reči glasile „Makar umirem slavan.“

Sajdžija je takođe bio osuđen na smrt, bar delom zahvaljujući svedočenju Albera Geja, koji je tvrdio da je ovaj znao da će bomba biti upotrebljena za ubistvo Rite Morel, i to na letu za Set-Il. Rest je odbio da prizna krivicu, ali je bio osuđen za masovno ubistvo. Kako je patio od tuberkuloze kostiju, na vešala su ga izveli u invalidskim kolicima. Pogubljen je 25. 7. 1952. u svojoj 54. godini.

Na suđenju Margariti Pitre, Gej nije svedočio. Nju su uhapsili 14. 6. 1950. tokom preliminarnog saslušanja njenog brata – optužena je za zastrašivanje svedoka. „Ridala je i vrištala dok su je dva krupna policajca odvlačila iz hodnika ispred sudnice i u ćeliju“, piše Montreal Gazette.

Dokazi protiv Pitre bili su na klimavim nogama; pokojni Dolard Dansero, sudija i pisac, bio je skeptičan po pitanju njene krivice. Opisuje optuženu kao „priglupu, nametljivu ženu koja se sa zadovoljstvom gurala u tuđa posla“. Sumnjao je da bi se Gej poverio tako brbljivom stvorenju kao što je Pitre, ali to nije vredelo. Devetog januara 1953. nad Margaritom Pitre izvršena je smrtna kazna vešanjem u zatvoru Bordo kod Montreala. Bila je u pitanju poslednja žena pogubljena u Kanadi.

Skoro sedamdeset godina kasnije, pošto su Air India i 9/11 redefinisali rizike koje nosi putovanje avionom, pada CP#108 se malo ko još seća. Ipak, ova priča je slobodno adaptirana i pretvorena u film Le Crime d’Ovide Plouffe (1984) u režiji Denisa Arkana, sa Gabrijelom Arkanom u ulozi naslovnog lika, navodnom ekvivalentu Albera Greja. Ipak, filmski Ovid Pluf značajno je drugačiji, tragičan lik: pošto sazna za ženino neverstvo, on pada u zagrljaj lepe francuske konobarice. Pakleni plan umesto njega smišlja lik Ženera Resta, koga je Plufova supruga odbila. Margarite Pitre na ekranu nema. Književna adaptacija ovog događaja takođe postoji, u vidu romana Ričarda Donovana.

Poslednje pogubljenje u Kanadi se odigralo 11. 12. 1962. u zatvoru Don kod Toronta, kada su dva muškarca obešena zbog ubistva. Vlada Lestera B. Pirsona je suspendovala izvršenja smrtne kazne 1967. da bi je i formalno ukinula vlada Pjera Trudoa 1976. Teoretski je zakon priznavao ovaj vid kazne za izdaju i pobunu sve do 1998. Smatra se da je država Kanada ukupno pogubila 710 lica, od toga 13 žena, između 1859. i 1962. Pitre ostaje zapamćena kao jedna od poslednjih, iako je njena krivica daleko od dokazane.

JOŠ NA VICE.COM:

Ako imaš ove ljudske osobine, to bi moglo da znači da si zao

Ja žrtvama saopštavam vesti o užasnim zločinima

Kako je moja porodica saznala istinu o nerešenom ubistvu moje tetke