Dokle će mrtvi u Srbiji završavati obaveze živih

Postoje ljudi koji ostaju posvećeni poslu čak i po odlasku u penziju. Kao oni panduri iz filmova koji, nakon što predaju značku, ostaju u poslu, u prste poznaju podzemlje i stalno krišom iznose fascikle sa dokumentima, terajući mlađe kolege, koji zbog divljenja ne mogu da ih odbiju, da rizikuju posao kojim plaćaju ratu za kredit i izdržavaju mačku. Niko ih ne prisiljava da rade pro bono. Jednostavno, oni smatraju da njihove dužnosti ne prestaju tu, strahuju od monotonije penzije ili su radoholičari.

Međutim, postoje i poslodavci koji zaposlene neće ostaviti na miru čak ni kada napuste ne samo firmu, već i svet živih, da tako nazovemo ovu svesnu dimenziju ljudskog obitavanja. Zato Dom zdravlja u Velikoj Plani pacijente koji nisu zadovoljni uslugom te zdravstvene ustanove upućuje da se obrate zaštitniku prava pacijenata Radoslavu Timotijeviću, koji je, kao što ste i sami verovatno zaključili, mrtav.

Tako je. Domovi zdravlja po inostranstvu imaju elektronske formulare, mogućnost Skajp razgovorima sa doktorima i osobljem, a menadžment u Velikoj Plani pacijentima preporučuje da komuniciraju sa mrtvima.

Kako prenosi portal Podunavlje info, na oglasnoj tabli u Domu zdravlja piše da su zaštitnici prava pacijenata Tijana Rajić i Radoslav Timotijević, čovek koji je poginuo tako što ga je pre tri godine tokom seče šume udarilo stablo u glavu. Ali možda je najluđe od svega što na tabli piše da se pacijenti mogu obratiti Timotijeviću svakog dana od 8 do 14 časova. Sa druge strane, kako navodi portal Srbija danas, Timotijevića mogu naći jedino “na seoskom groblju u Markovcu. Ne samo radnim danima, već i nedeljom i državnim praznicima. U svako doba dana i noći”.

Slučaj upokojenog zaštitnika prava pacijenata koji je još uvek zaposlen nažalost nije usamljen. Poreska uprava poslala je opomenu Saši Bogojeviću, preminulom 2007. godine, sa naznakom da hitno plati porez na oružje. Čak i ako izuzmemo činjenicu da je malo verovatno slati opomene mrtvoj osobi, ovaj potez poreske uprave još manje ima smisla s obzirom na to da je Bogojević dve godine pre smrti predao pištolj Policijskoj upravi Kruševac, a njegova porodica je izmirila sve troškove još 2007.

Od Bogojevića su očekivali samo da plati 2,300 dinara, ali Okružni sud u Požarevcu je od Dragana Križanovića tražio mnogo više. Križanović je pozvan da svedoči na sudu iako je, u trenutku kada je poziv stigao 2008. godine, bio mrtav već nekoliko meseci.

Apsurdno je. Kao ona epizoda Taličnog Toma kada u sudnicu uvode slepog svedoka koji se zaklinje nad Biblijom i kaže “Video sam ga!”.

Što je najbolje, ovakvi slučajevi se ne rešavaju, jer da se stvarno vodi računa o tome, Vitomir Mihajlović ne bi redovno dobijao pozive za glasanje, iako je preminuo pre 24 godine. Takav postupak možda nije toliko nelogičan, jer je nakon izbora 2016. Bojan Pajtić izjavio kako je za Vučića glasao čak i mrtav čovek. Pa ako on može mrtav da glasa, verovatno mogu ostali da svedoče i slušaju nezadovoljne pacijente u Domu Zdravlja.

A svi ovi postupci ne polaze od mrtvih ljudi, već od živih, logično. Jer, dok se teorije o zombijima i vampirima ne dokažu, živi su ti koji snose odgovornost. A živi se ponašaju krajnje neodgovorno.

Jedan od pobednika u kategoriji aljkavosti prema preminulima, definitivno je Slobodan Š, pogrebnik koji je, umesto pokojnika, na Ostružničko groblje doneo samo prazan sanduk.

Ali jednu od najbizarnijih priča sigurno ima Radmila Simić koja je 2015. godine pozvala Hitnu pomoć jer nije mogla da probudi supruga. Međutim, umesto Hitne, na vrata su joj pokucali pogrebnici.

Ne znam koji je bio više zbunjen u tom trenutku. Da li gospođa Simić, kada je videla ove idiote na vratima koji su njenom mužu presudili prebrzo, ili pogrebnici koji su shvatili da su ipak poranili sa ponudom.

Ispostavilo se da se ništa, osim, pretpostavljam, kritičnog stanja supruga Radmile Simić, nije desilo slučajno. Prema pisanju Blica, za dojavu o smrti i preporuku za organizovanje sahrane, nelagalni privatni pogrebnici plaćaju lekarima, medicinsksim radnicima, zaposlenima u domovima za stare, pa i policajcima od 100 do 250 evra. Oni koriste efekat iznenađenja, predlažući članovima porodice preminulog, koji u tom trenutku još uvek ne znaju šta ih je snašlo, usluge po mnogo većim cenama od realnih. Samo su u ovom slučaju uboli baš loš tajming.

Pogledajte i VICE film: Srbija i smrt

I tako je, mrtvi su živi, barem na papiru, ali takođe su i živi mrtvi u pojedinim slučajevima. Aleksinčanin Miroljub Ilić je zbog administrativne greške u pošti proglašen mrtvim. Iliću je, kao “mrtvom” čoveku, isključen telefonski broj, a malo je falilo da mu oduzmu i priključak. Srećom, Ilić je uspešno dokazao da je živ. Naravno, preko potvrda i ostalih gluposti, prosto nije bilo dovoljno da samo ušeta u neku kancelariju i kaže “Živ sam”. Srbi su sujeveran narod, verovatno bi neko pucao na njega.

Miroljub je tada dobio nadimak Mića Vampir, a kako bi proslavio život, rešio je da podigne sebi spomenik. Na nadgrobnim spomenicima i pločama obično stoji datum rođenja i smrti, uz neki tugaljiv citat ili nešto slično. Ali Miroljub pored datuma rođenja ima i datume papirološke smrti i vaskrsenja. Plus mu na grobu stoji i novo ime – Mića Vampir. Da, na groblju kod Aleksinca postoji grob vampira. Da se ovo desilo u Americi, do sada bismo imali dugometražni film i rimejk u kome bi Meta Dejmona optužili za rasizam.

Tako da u Srbiji niste završili sa obavezama, čak ni kada umrete. A pošto ne možete da se oslonite na žive naslednike na zemlji, učinite sebi uslugu i olakšajte zagrobni život. Dakle, kada umrete, uverite sebe i sve ostale da ste zaista mrtvi. Samo ne znam kako.

Još na VICE.com:

Kako napisati govor za sahranu

Doktor je napravio mašinu koja pomaže ljudima da umru

Ove stvari će vam biti jasne samo kad vam umru oba roditelja