U zatvoru je mala razlika između depresije i smrtne bolesti

Ovaj članak je prvobitno objavljen u saradnji sa Maršal projektom na VICE US.

„Zar opet?“ pita moj cimer Džej kad ga zamolim da izađe iz ćelije po treći put za 90 minuta. Moram opet na šolju.

„Doktor kaže da je to normalno“, insistiram ja.

U stvari se ne osećam normalno. Stalno sam umoran, ma koliko spavao. Prošle nedelje sam zadremao stojeći tokom sastanka na otvorenom. Usta su mu stalno suva, kao i oči, iako pijem tri litra vode dnevno. Učestalost stolice, kako sam naučio od Dr Oza, mogla bi da ukaže na rak. (Nemam internet pa medicinske savete gledam na malom TV ekranu.)

Nekad me u sred noći bude grčevi u listovima ili žiganje u prstima na nozi. Išijas mi nije potpuno zalečen, a pri dnu kičme imam neki smrdljivi čir. Plus što mi je cirkulacija očajna. Ali pritisak mi je 88 sa 65, sestre kažu da je dobar.

Doktori koji rade za kalifornijske kazneno-popravne institute kažu da moji problemi nisu medicinski uočljivi. Analize krvi i urina su normalne, iz čega zaključuju da je u korenu svega neki psihički poremećaj, možda depresija.

Drugim rečima, doktori kažu da sam hipohondar.

Ne bih rekao da je to u pitanju. Možda sam blago depresivan, ali ko u zatvoru pa nije? Takva je priroda tog tužnog mesta. Ali takođe je nezdrava sredina: zatvor služi i prodaje suhomesnate proizvode, a drže nas u kavezima. Kako da jedem takvu hranu deset godina, kako da spavam na tanušnom madracu iznad metalne površine, i očuvam zdravlje?

Možda sam samo paranoičan. Sećam se kad sam prošao pored postera u severnom bloku na kom su bila lica svih zatvorenika koji su te godine umrli prirodnom smrću. Dok sam ih gledao i čudio se kako su mladi, pitao sam se kako bi to bilo da sama na samrti okružen samo rešetkama, stražarima, i sećanjima na neuspehe.

Mogao sam da budem jedan od tih pokojnika. Imam 47 godina, i još bar 13 robije. Lako bih mogao da umrem sam u zatvoru, na 3,000 milja od porodice u Njujorku.

Zato moram da otkrijem da li sam samo lud ili mi stvarno nešto ozbiljno fali. Moram ili da se smirim ili da se izlečim. Ali kako stići do informacija u ovakvom sistemu?

Još od 2003. žalim se na zdravstvene probleme. Sa svakim novim simptomom, podnosim zahtev za posetu doktoru i čekam da mi se zakaže. Bar sedmoro lekara reklo je da sam zdrav. Ja im ne verujem; neće sistem da brine o zdravlju čoveka osuđenog za ubistvo.

Neću da završim kao što je onaj iz zapadnog bloka 2015. Kažu da se žali oda ga nešto probada u grudima, oni ga poslali nazad u ćeliju, gde je posle umro od srčanog udara.

Moram da čuvam zdravlje kako bih imao šansu za nekakav pristojan život kad izađem. Hoću da nadoknadim to što sam propustio čitave živote svoji sinova – hoću da budem najbolji deda na svetu. Hoću da učim unuke da igraju basket dok moji sinovi vode žene na Brodvej o mom trošku. Neću da se ispostavi da sam decenijama trpeo užasne uslove samo da bih umro okružen nezainteresovanim strancima – a neću ni da se vratim kući hronično bolestan, da porodica mora da se brine o meni.

Čuo sam od Dr Oza da voćne dijete pomažu, pa sam probao sa jabukama. Tri dana sam u kantini usporavao red ređajući po četiri jabuke odjednom na poslužavnik, dok su me ostali gledali kao da nisam normalan.

Jabuke bih razvukao da mi traju po ceo dan, brojao sam minute između dve užine. Svesno sam se mučio. Posle dva i po dana, desilo se da su služili hamburgere pa nisam mogao više da odolim. Zaboravio sam na Dr Oza i bacio se na meso.

Osećao sam se malo bolje posle dva dijetalna dana, ali simptomi se nisu promenili. Morao sam po savetu doktora da proverim i duševno zdravlje, da se ne ispostavi da je stvarno hipohondrija.

Imao sam zakazano, došao sam do šaltera.

„Sedi“, rekao je stražar.

Seo sam na metalnu klupu. Soba je bila prepuna. Pomislio sam: Jebote, koliko ovde ima duševno obolelih… Bilo je kao kad sam čekao u redu za vozačku dozvolu.

Petnaest minuta kasnije, prozvala me je starija gospođa kratke kose i smeđih očiju. Pošao sam za njom kroz hodnike lavirint a do male ordinacije, gde mi je pokazala da sednem u stolicu.

„Poslao te je, znači, doktor?“ pitala je.

„Da, kaže da sam hipohondar.“

„Odakle im ta ideja?“

Objasnio sam joj. Pričali smo pola sata.

Pitala me je o familiji, poslu, raspoloženju, šansama da doživim slobodu. Rekao sam joj da me je majka posetila prošlog jula, da mi pisanje dobro ide, da se zakon menja na bolje tako da bih mogao kući ranije nego to se očekivali. Jedino na šta sam mogao da se požalim bio je život u zatvoru.

Rekla je da joj to sve zvuči kao blaga depresija. Preporučila je da nastavim da dolazim redovno.

Pristao sam, iako razočaran da nismo sve rešili za jedan dan, i krenuo nazad.

„Šta kažu na psihijatriji?“ pitao je Džej.

„Kažu nisam lud“.

Džej se nasmejao. „Valjda stvarno moraš u klonju.“

„Doktor kaže da je to normalno“, odgovorio sam. Nasmejali smo se.

Dan kasnije, skočio sam sa gornjeg kreveta i osetio bol u levom stopalu. Seo sam, skinuo čarapu, i video da mi nešto ljubičasto raste pod kožom.

Ovog puta nikom nisam prijavio.

Rasan Tomas je 47-godišnji zatvorenik u San Kventinu u Kaliforniji gde služi zatvorsku kaznu od 15 godina zbog drugostepenog ubistva, plus 35 godina zbog korišćenja vatrenog oružja. Ubio je dvojicu ljudi za koje kažu da su vršili oružanu pljačku na njegovom posedu.

JOŠ NA VICE.COM:

Ljudi koji su tu kad nam je najteže o tome čemu da se nadamo u 2018. godini

Praznici u zatvoru

Zatvorenici opisuju kako izgleda tetovirati se iza rešetaka