granice

Kako izgleda vladati gradom-državom kada imaš 27 godina

Dva mlada lidera San Marina i Andore govore za VICE o tome kako su odlučili da uđu u nacionalnu politiku u državama čija je populacija u razmeri nekog manjeg grada.

pisao Jeffrey Zani
14 Avgust 2019, 8:08am

Rodžer Paderni Karmona. Autor fotogradije Po Riera.

Jedno od najčešće postavljenih pitanja koja dobijate kada živite u gradu-državi je: “Čiji si ti sin?“ To se dešava u školi, kada se priključite lokalnom fudbalskom klubu, pa čak i kada se zaposlite na novom radnom mestu. I to je zbog toga što se ovde zaista svi poznaju.

I baš kao da je u pitanju bilo kakva drugačija država, i gradovi-države takođe imaju svoje sopstvene sudove, nacionalne zastave, himne, zdravstveni sistem i vladine institucije. Najveća razlika u odnosu na druge suverene nacije je u tome što su gradovi-države najčešće naseljeni brojem stanovnika koji se može sresti u nekom gradu srednje veličine.

To što sam iz San Marina omogućilo mi je da znam kako je poticati iz države za koju većina ljudi ne može ni da skapira kako se održava u postojanju - kao da je u pitanju neka vrsta slučajnosti u istoriji.

Ipak, i dalje želim da saznam kako izgleda upravljati mestom koje postoji u takvom specifičnom kontekstu - posebno ukoliko ste mladi i zainteresovani za politiku. Zbog toga sam odlučio da porazgovaram sa njih dvojicom, jednim iz moje rodne zemlje, i drugim, koji je pripadnik Princioata Andore - oba su evropski gradovi-države.

1564416672668-san-marino
San Marino

U aprilu 2018, San Marino, čija se populacija procenjuje na oko trideset hiljada stanovnika, dospeo je na naslovnice novina širom sveta kada je tada dvadesetsedmogodišnji Mateo Ćiaki postao najmlađi vladar na svetu. A kao što tradicija nalaže, on je tu poziciju delio sa kolegom punih šest meseci, kao koregent. Njihove glavne funkcije pretežno su ceremonijalne, sa malo izvršne moći. Rodžer Padreni Karmona ima manje upadljivu ulogu, ali je zato ovaj dvadesetpetogodišnjak verovatno najaktivniji član podmladka političkog života grada-države Andore, koja se nalazi na granici između Španije i Francuske, sa populacijom od oko osamdeset hiljada stanovnika.

Mateova stranka, Civico 10, koja je osnovana 2012, bila je deo koalicije koja je osvojila izbore 2016 godine. Diplomirao je pravo, ali sada za život zarađuje kao političar sa punim radnim vremenom.

Rodžer, u međuvremenu, ne zarađuje gotovo ništa od svojih političkih aktivnosti, već se uglavnom bavi akademskim radom, kao istraživač Prava i Političkih nauka pri Harvard Univerzitetu. On je jedan od šest članova izvršnog komiteta Socijaldemokratske stranke Andore - što je izuzetno visoka pozicija u stranci koja je značajno veža od Civico 10. On je takođe bio i osnivač i predsednik Foruma mladih Andore, kao i predstavnik svoje države na konferencijama koje su organizovale međunarodne organizacije kao što su Unicef, Unesco i Savet Evrope.

Prva stvar koju sam želeo da znam je kako su dospeli tu gde su danas tako rano u karijeri. “Politika u Andori nije kao što bi bila u nekom velikom gradu - na primer, u Barseloni,“ objašnjava Rodžer. “Između osamnaeste i tridesete, većina ljudi napušta zemlju kako bi se školovali, a kada se vrate, fokusirani su na stvaranje porodice i započinjanje karijere, što im potroši ono što se smatra za najrevolucionarnije godine. Tako da ima manje konkurencije - lako je.“

Ono što je izazovan deo, kako kaže Rodžer, je “postići nešto za mlade ljude, zato što nema pokreta mladih u Andori koji bi se borili za njihova prava. A imajući to u vidu, kulturno, politika se posmatra kao nešto za šta se u ime cele porodice interesuje glava kuće. Eto, na primer, na prošlim izborima, polovina registrovanih glasača mlađih od trideset godina nisu izašli na glasanje.“

Ovakva antipatija prema politici koja se razvija među njegovom generacijom kombinovana sa radoholičarskom prirodom upravo je ono što je učinilo da se Rodžer istakne. “Kada sam imao osam godina borio sam se protiv spaljivača otpada,“ kaže Rodžerm “Osećao sam se jako dobro zbog toga. Sve počne jednim političkim činom, a onda odatle stvari prosto rastu. Čak štaviše, i moja majka je bila uključena u politiku na lokalnom nivou, tako da sam sa njenom važnosti bio upoznat još u roditeljskom domu.“

“Ovde, mladi ljudi su daleko zainteresovaniji za politiku,“ rekao mi je Mateo, koji je u politiku ušao još dok je bio tinejdžer. “Taj rast se dogodio nakon internacionalne ekonomske krize, a takođe je i posledica činjenice da je nekoliko lokalnih političara uhapšeno pre nekoliko godina, što je dovelo do neke vrste moralne političke krize u mojoj zemlju.“ 2011, nekoliko političara iz San Marina optuženi su, u nekoliko slučajeva, da su povezani sa organizovanim kriminalom i pranjem novca, i to u državi koja je u prošlosti imala ogroman broj banaka i finansijskih institucija.

A kao što je to slučaj i sa nekoliko drugih gradova-država, uključujući i Andoru, San Marino se takođe smatra za poreski raj. Trgovina glasovima bila je učestala i prihvaćena praksa, posebno tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Skorašnji skandal iz 2011 doveo je do talasa hapšenja, ali i do ozbiljne revolucije u tome kako se pristupa politici: osnovani su novi pokreti poput Civico 10, a tradicionalne stranke počele su potragu za novim licima kako bi dokazale da su se otarasili svih loših likova. U tok formiranja šezdesetočlanog parlamenta koje je usledilo nakon izbora 2016, gotovo trećina članova parlamenta na tom mestu našli su se po prvi put.

Rodžer takođe priznaje i da to što je političar u gradu-državi ume da bude obeshrabrujuće. “Ponekad, kada je neko povezan sa određenom strankom, to može stvoriti probleme ukoliko traže posao, pa čak i probleme njihovim rođacima.“

Da li Mateo i Rodžer svoje države smatraju previše konzervativnima? “U Andori to mogu primetiti u manjku ljudskih prava,“ rekao je Rodžer. “Na primer, uticaj Crkve toliko je snažan da ne možemo promeniti zakon koji abortus čini krivičnim delom. Imamo dva simbolična predstavnika, predsednika Francuske i španskog biskupa, od čega ovaj drugi konstantno stvara pritisak time što preti da će abdicirati sa svog položaja kao princ Andore ukoliko se abortus dekriminalizuje.

1564414564881-matteo
Matteo Ciacci.

Prema Mateovim rečima, i situacija u San Marinu je veoma slična: “Naša glavna Katolička stranka vlada već decenijama, i obično nije bila pobornik promena. Ovde se oseća jak uticaj religije. Na kraju krajeva, naša država nosi naziv po svetitelju - Sveti Marino. I to ovde nije crkva kao institucija sama po sebi, već se više radi o osećaju koji ljudi imaju, o senzibilitetu.“ Stvari se polako menjaju u nekim aspektima. “U novembru 2018, San Marino je odobriozakon civilne zajednice koji prepoznaje brak između dve osobe istog pola kao ravnopravan. Ipak, kada se radi o abortusu, on dodaje: “Imamo zakon koji je protiv abortusa, ali moramo ga modifikovati. Ipak, teško je, i to većinom zbog moći koju konzervativne partije imaju, kao i zbog kulture u kojoj živimo.“

Ovaj osećaj preservacije deluje kao da potiče odnekud dublje. “Ukoliko niste sin državljanina San Marina, nije lako postati sanmarinac,“ ističe Mateo. “Morate živeti ovde kao regularni stanovnih punih 25 godina, ili biti venčan sa nekim ko jeste državljanin punih 15.” Dualno državljanstvo nije dozvoljeno u Andori, “I to znate zbog čega?“, pitao me je Rodžer. “Zato što bi onda više ljudi glasalo. U pitanju je mehanizam održanja trenutnog balansa koji ide u korist konzervativnim strankama.“

“To mogu uočiti čak i kada ljudi kažu da se plaše za naš odnos sa EU [ni San Marino ni Andora nisu članovi Unije, ali su u toku progovori o asocijativnom dogovoru], zbog toga što bismo mogli izgubiti naš suverenitet ili pekularitete,“ rekao mi je Rodžer.

Na drugom nivou, Rodžer i Mateo su se složili da, u odnosu na angažovanje u politici nekog većeg grada, grad-država nudi više bliskosti sa lokalnim institucijama, a kao političar, imate trenutni i relevantan uticaj. Ovo predstavlja ohrabrenje za obojicu, posebno kada se radi o određenim oblicima aktivizma, kao što je sakupljanje potpisa za peticiju da se otvori mesto gde bi studenti mogli da uče, što je bila jedna od Mateovih najuspešnijih inicijativa pre nego što se potpuno posvetio politici.

Ovo se takođe odnosi i na glasače - pošto u gradu-državi nema toliko filtera između onih koji biraju i onih koji su birani.

Rodžer zaista ceni usko povezanu prirodu svoje domovine. “Studirao sam u Barseloni, ali sam vikendima često išao kući. Ovde mogu da učinim da se moj glas čuje, i da napravim promenu, da budem uključen u jedinstven proces stvaranja zakona, ili da budem deo određenog saveta. U velikom gradu to je drugačije, teže je dobiti ovakve prilike.“

A kao neko ko je živeo izvan svoje zemlje duge vremenske periode, mogu reći sa sigurnošću da život u San Marinu sa sobom nosi velike benefite. U gradu-državi je lakše stupiti u kontakt sa ključnim figurama, bilo da vam treba pomoć vezana za bilo šta od problema sa zaposlenjem do zdravstvene nege. Uvek se osećate kao da ste deo nekog ekskluzivnog kluba.

Bilo kako bilo, to je jako mali klub u kome i dalje morate da odgovarate na ono isto pitanje, iznova i iznova: “Je li, čiji si ti?“

“Poslednji put to mi se dogodilo prošle nedelje“, kaže Rodžer. “Meni to nije čudno, posebno na formalnim sastancima ili kada zasedaju radne grupe. U isto vreme to smatram i staromodnim načinom razmišljanja i ponašanja. Kao da vas ocenjuju prema prošlosti vas ali i vaše porodice, i da nije važno ko ste zaista ili šta ste sve do sada uradili.“

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.