"Daj deci struju" - viknuo je oficir MUPa i pokrenuo legendarnu muzičku turneju po Miloševićevoj Srbiji

Devedesete. Godine koje su donele tako zastrašujući broj događaja koji se karakterišu kao istorijski. U jednoj deceniji koja je trajala kao vek, stanovnici bivše Jugoslavije doživeli su ono što neki ljudi, šta ljudi, neki narodi nisu i verovatno neće nikada. O devedesetim treba pisati, pre svega da se ne zaboravi horor ratova, zločina, nemaštine, izgubljenih snova i uništenih života. O devesetim treba pisati i da se ne bi zaboravili oni hrabri među nama, oni koji su to bili pre društvenih mreža, prerano da bi ih pamtio Google search, a bilo ih je u svim sferama života, na svim stranama. Negde više, negde manje. U jesen 1999.godine Srbija je najčemernije parče zemlje u Evropi. Srušena i urušena, sa sluđenim i poraženim narodom. Srušena NATO bombama, urušena vladavinom Slobodana Miloševića i njegovih saučesnika. Umorna od ratova, uludo izgubljenih života, preplavljena izbeglicama, bez privrede i posla. Režim koji se gasi i povlači očajničke, najrepresivnije poteze. Prvo je žrtvovao, pa onda i ubijao svoje ljude. Svaka kritička misao smatra se izdajom, mediji se gase ili preuzimaju jedan za drugim. Nezavisni novinari i mediji, studentski pokreti i opozicija postali su gerila u poziciji potpunog underdog-a. A Srbi, što vlast tad nije uspela da razume, najviše vole autsajdere. Samo nekoliko meseci posle bombardovanja pokrenut je talas protesta koji će godinu dana kasnije zbrisati Slobodana Miloševića a nezavisni mediji imali su veliku ulogu u toj borbi.

Opozicija je formirala DOS, studenti OTPOR a nezavisni mediji i nevladin sektor su se okupili oko Radija B92, tačnije projekta FREE B92, pošto je Socijalistička Partija Srbije preuzela Radio B92 prve nedelje bombardovanja i emitovala "patriotski" program. Ali posle samo nekoliko meseci, uz pomoć Studija B koji je ustupio jednu svoju frekvenciju, ekipa originalne "Devedesetdvojke" vratila se u etar pod imenom B292. Program se emitovao u Beogradu na FM talasima, a širom Srbije i regiona putem Satelita BBC-ja, koji je potom preuzimalo nekoliko desetina nezavisnih lokalnih radio stanica. Mreža slobodnih informacija je tako ponovo uspostavljena, uz još veći doseg nego pre represivne akcije režima. Pored ogromnog značaja za informisanje, pop-kulturu, zapravo mentalno zdravlje Beograđana, Radio B92 bio je poznat i po aktivizmu, koji je uvek nekako dolazio u pravom trenutku, sa pravom, hrabrom porukom. Pamtimo akcije poput "Rimtutituki" koncerta 1992, "Sve predsednikove bebe" ili veliku akciju prikupljanja pomoći ljudima iz izbegličke kolone nakon Oluje, 1995.

Dvadeset godina kasnije, sedim u Domu Omladine sa jednim od idejnih tvoraca i organizatora ove kampanje ispred Devedesetdvojke, a današnjim programskim urednikom Doma Omladine Draganom Ambrozićem koji mi je ispričao kako je došlo do turneje u kojoj su tri benda - Darkvud Dab, Kanda Kodža i Nebojša i Sanšajn prokrstarila Srbiju, ulivši novu nadu hiljadama mladih ljudi.

Dragan Ambrozić: "Mi smo imali jedan koncert kojeg se malo ljudi seća, 31.avgusta te 1999.godine, tu je sve počelo. Koncert je organizovan pod sloganom FREE B92, sa bendovima smo sa bine na trgu gledali u peti sprat Doma omladine u kojem se nalazio Radio B92 i ljudi iz SPSa koji su ga okupirali te godine. Ja sam vodio ceo taj projekat FreeB92 I koncertnu aktivnost. Došli smo na ideju da tu vrstu festivalskog koncerta nekako produžimo sa bendovima koji su nastupili na Trgu, jer su svi oni bili vrlo društveno angažovani. Veran (Matić) mi je rekao da postoji ekipa mladih ljudi iz Novog Sada koja bi volela da se priključi i da imaju ideju o nekom koncertu. Tako sam upoznao Dušana Kovačevića, kasnije osnivača EXIT festivala. On je bio jako mlad, možda je imao 20 godina i vodio je studentsku uniju iz Novog Sada, koja je bila izuzetno aktivna".

ŠAKOM U GLAVU "Dušan i ekipa su predložili da uradimo koncert koji bi se zvao “Šakom u glavu”, na kojem bi se okupili Darkvud Dab, Ateist Rap, KKN, Dragoljub Đuričić i bubnjari…itd. Oni su to organizovali ispred SPENS-a i uz podršku lokalnog Radija 021. Bila je ideja da se uradi nešto slično onom što smo mi uradili u Beogradu. Dopala nam se ideja jer je okupljala lokalne aktiviste, bendove i uključila ANEM-ovu radio stanicu". "Tako smo došli na ideju da ideju o tome da su promene u Srbiji moguće, promovišemo i u drugim mestima u našoj zemlji. Da to može da se dogodi, ako se svi potrudimo, i da kroz jedan mekši način – kroz kulturu pomognemo ljudima da dođu do saznanja da je sve na njima, i da nema gotovog rešenja za problem koje mogu da donesu političke stranke ili mediji. Ono što je bilo jasno je da je situacija u Srbiji bila nepodnošljiva te godine", priseća se Ambrozić. On kaže da je koncert u Novom Sadu bio važan kao test. "Taj koncert “Šakom u glavu” je nama bila baš uzbudljiva avantura, jer smo tu smo testirali ceo koncept, sa putovanjem, opremom, logistikom, dozvolama – zanimalo nas je da li umemo da organizujemo taj koncertni tim. Sve smo uradili legalno u pripremi. Bendovi su oberučke prihvatili učešće. Ostalo je da se vidi da li će sve proći OK." VICE: I kako je prošao sam koncert u Novom Sadu?

"Ništa nepredviđeno se nije desilo, došlo je puno ljudi na koncert, a lokalni organizatori su bili prepuni entuzijazma, i to je zapravo tim koji je godinu dana kasnije napravio nulti EXIT festival. Pamtim da su bili vrlo rešeni da nešto mora da se desi i u tome žele da učestvuju. To nas je pokrenulo još više, i shvatili smo da ti koncerti imaju ogroman značaj za mlade ljude u Srbiji. Shvatili smo da mi moramo da budemo neka vrsta ostrva na kome će se oni okupiti, neka vrsta slobodne zone za mlade. A mladi su se neviđeno ložili na sve to. Ekipa iz Novog Sada je na primer molila da Sergej Trifunović, kao mladi glumac u usponu dođe tamo i bude konferensije koncerta. Oni su njega prosto doživljali kao deo svoje ekipe i generacije. Bilo je simpatična scena - Sergej izlazi iz autobusa ispred SPENS-a i saopšti da nema cigarete. U istom trenutku 15 klinaca se rastrčalo po kioscima da mu nađe neki plavi Marlboro. Sergejeva pojava je bila jako važna za njih, kao i bendovi poput KKN i Darkvud Dab sa svojim angažovanim tekstovima su bili glas te generacije. Oni su pričali priču o tome kako je izgledao život u Srbiji devedesetih godina".

"Proizašlo je iz onog “Nije srpski ćutati”, ali smo pošto smo shvatili da idemo u krajeve gde ne žive samo Srbi, želeli smo da se obratimo svima. Ispostavili se da su nam svuda čestitali na sloganu."

VICE: I kako je krenula kampanja?

"Posle koncerta u Novom Sadu smo seli i osmislili turneju. Veran Matić je pitao: jel si ti siguran da može da se organizuje? Ja sam rekao: Da."

"Mi smo namerno krenuli iz totalne SPS zone, sa istoka Srbije. To su bili koncerti u Negotinu, Zaječaru, Boru i Majdanpeku. Potom smo išli na zapad - Kraljevo, Čačak i Užice, a zatim u Soko Banju, Niš i Pirot na jug. Pre svega samo obišli sve gradove i razgovarali sa potencijalnim lokalnim organizatorima i ANEM-ovim stanicama, iako ih nije bilo u svim gradovima. Ti ljudi su nam odmah potvrdili da bi takav koncert kod njih u gradu bio hit, muzički gledano."

"Ono što je takođe obeležilo turneju što smo doneli visok nivo produkcije u sve te gradove. Zlatko Jošić je kao menadžer produkcije tu odigrao veliku ulogu, organizujući super profesionalnu tehniku i službu obezbeđenja, a kasnije se pridružio Miloš Ivanović Kepa kao asistent produkcije."

"To su bili generacijski događaji koji se pamte u tim gradovima. Takve koncerte oni dugo nisu ponovo videli, iako je većina tih gradova imala ozbiljnu rokenrol tradiciju u doba SFRJ."

"A inače, ljudi treba da znaju da to nisu bili besplatni koncerti, već su se naplaćivali karte. Simbolično, ali su se naplaćivale. I zbog troškova produkcije, a i zbog toga što ljudi više cene ulaznice koje plate, nego kad ih dobiju besplatno."

"Interesantno je da nikakve opstrukcije nije bilo. Mi smo njima bili malo ispod radara, iako smo pred svaki koncert imali tribinu na kojoj se govorilo o zloglasnom Zakonu o informisanju po kojem su kažnjavani novinari i zatvarani nezavisni mediji. Vodili smo na sve tribine ljude iz medija i pravnike koji su savetovali mlade kako da štite sebe i svoje lokalne medije. Super interesantno mi je bilo i sa ljudima iz ANEMovih radio stanica. Oni su bili lokalni heroji. Ono što je B92 bio u Beogradu, to su bili ljudi na tim stanicama u Pirotu, Soko Banji i drugim mestima. Mi smo im bili zapravo samo ohrabrenje da nastave da rade svoj posao."

VICE: Zanimljivo je bilo da bendovi nisu upućivali nikakve eksplicitne političke poruke, čak ni Miloševića nisu pominjali?

"Nama je to bilo svima jasno, da cela stvar ima smisla samo tako - da nastupimo muzički. Srbiji je falila umetnička reč u tom trenutku. Bilo je na sceni i opozicije, i Otpor je bio tu, i nezavisni mediji su postojali sa svojim glasom, a ono što je nedostajalo je umetničko svedočanstvo tog vremena. Malo toga je govorilo u ime mladog čoveka u Srbiji tih dana, a u rokenrolu je ostala zapisana ta istorija. Čak je malo i zaboravljena ta generacija bendova – od Del Arno benda do Ortodoks Keltsa, od Jarbola do Ajsbrna, od KKN do Sanšajna, od Darkvuda do Velikog Prezira, cela ta generacija je vrlo lepo opisala svojim pesmama vreme u kojem su rasli. Oni sticajem društvenih okolnosti devedesetih nisu mogli da narastu do veličine ni jednih Partibrejkersa, ili Čorbe, jer je muzička industrija zbrisana za vreme sankcija. Oni nisu kao generacija da dobace sala većih 3.000 ljudi, to je bio njihov plafon, ali kad ih skupiš sve zajedno, sa svom tom žanrovskom raznolikošću, dobiješ jednu vrlo tešku, umetnički i društvenu poruku I jasno svedočanstvo tog vremena iz perspektive mladog čoveka. "Taj koncert u Novom Sadu je pokazao kakav model koncerata želimo, jer je bilo jasno šta mladi ljudi žele, I ko da im se obrati, njihovi heroji iz sveta culture, koji su delili istu sudbinu kao I oni, samo su bili veštiji sa instrumentima I rečima. Prepoznali smo jedno emotivno jedinstvo koje onda bilo potrebno samo dobaciti do svih krajeva Srbije. Inače, svi mali organizatori koncerata po Srbiji, pa I prostori za svirke su maltene zbrisani. Mladi ljudi su bili potpuno odsečeni od svih dešavanja, a znali su da postoji scena. Činjenica da su u narednim mesecima ti bendovi došli kod njih je zato bila ravna čudu. I oni to pamte kao užasno važne događaje, u svojom intimnim istorijama, jer je to bio trenutak kada su shvatili da nešto mogu da urade sami sa sobom. A mi smo napravili most između bendova I fanova po Srbiji."

VICE: Ono što je bilo zanimljivo što se za turneju spojili KKN I Darkvud Dab sa Sanšajnom, koji nije bio deo te ekipe, ni žanrovski I scenski. Čak su se članovi tih bendova upoznali u autobusu na turneji.

"Svi koji su pratili muziku u Srbiji tada su znali da je hip – hop jedan generacijski jezik koji se nametnuo. Ta scena je užasno brzo rasla, a Sanšajn su bili top bend, koji je čak napunio Ii Halu sportova dva puta. Njihov izraz je bila jedna vrsta cross overa između rokenrola i hip-hopa, sa porukama koje su zadirale u osećanje generacije i preslikavale veliko nezadovoljtsvo mladih, rečeno jednim drugim jezikom. Pošteno govoreći, KKN I Darkvudi se takođe razlikuju, tako da smo publici dali tri različita savremena muzička lica Srbije tog trenutka a sva tri benda sui mala istu poruku – ogorčenje uslovima u kojima se živi. Ne mogu da kažem da su oni svojim tekstovima pozivali na promene, ali su svakako ukazivali da je promena moguća. Nisu bili nihilisti, već romantično lice pobune koje stiže kroz popularnu kulturu."

Ambrozić dodaje da je "Sanšajn bio užasno profi na toj turneji, i da su ostavili sjajan utisak i na druge bendove. Oni su se tu upoznali, a sklopljena su Ii neka prijateljstva za budućnost."

"Most između bendova su bili Oliver (KKN) i Kojot (Sanšajn) koji su se našli kroz ljubav prema rege muzici. Ta ljubav prema regeu je postojala i kod Darkvuda, te se može nekako reći da je duga senka Boba Marlija povezala ova tri benda ha ha ha. Vrlo često su concert završavali zajedničkim nastupima sva tri benda. Posebno je ostao zapamćen nastup u Pirotu, kada su u transu njih 20 na bini pevali pesmu Sanšajna “Budi tu, budi budi tu – pored mene ti, pored mene ti.”

"Naznaka da neće logističkih problema dobili smo još na onom prvom, probnom koncertu 31.avgusta u Beogradu. Šta se dogodilo? Ja sam poslao uredno sve papire MUPu Srbije i niko nas nije zabranio. Ipak, u jednom trenutku mi se javio jedan oficir policije, tražio mene lično i pitao me – da li će nastupati neke strane grupe? Rekao sam mu da ih neće biti. Pitao me I da li ćemo zaustavljati saobraćaj na Trgu republike, rekao sam mu da nećemo.

- Kaže on: onda smo se sve dogovorili.

Zvao me posle par dana još jednom i pitao : Jeste li sigurno da neće biti stranih bendova? Ja sam mu objasnio da je baš ideja da sviraju domaće grupe, samo što imaju strana imena. Objasnio mi je da su ga pitali “odozgo”. Razmenili smo sve kontakte I uspostavili nekakvo poverenje, koje se ispostavilo kasnije kao bitno.

Ali…na dan koncerta u 7 ujutru, koji nije zabranjen ja dobijem informaciju od tehničara sa Trga Republike da nam nije odobreno korišćenje struje. Kaže, zovi EDB. - Zovem odmah dispečera, koji mi kaže: šef zabranio.
- Pitam ga gde je taj direktor, on kaže, evo ga na kolegijumu još 15 minuta. Zaletim se taksijem do Slavije, uletim u EDB, upadam na kolegijum I direktor mi kaže : ne mogu da vam dam struju. Ja mu kažem: koncert nije zabranjen, oficir XY ga je lično odobrio.
Direktor se nasmeje i kao: Hajde da ga pozovemo.
Dobijemo ga za minut na telefon.

Ovi direktori mi se smeju dok pričam sa policajcem, koji mi kaže: daj mi tog direktora na telefon.
Čujem kako urla na njega, sve odzavanja iz slušalice: DAJ DECI STRUJU. Ovaj spusti slušalicu promeni ton i kaže: nema problema, sad će ekipa to da reši.

To je za mene bio neki znak da postoje ljudi koji razmišljaju kao profesionalci, kojima je muka od svega I politika već preko glave. On je zapravo podržao jedan protestni koncert, iako mi nismo bili politički protest, već onako subverzija, kao što je umetnost vrlo često."

Pisac ovih redova je kao reporter Radija B92 imao tu sreću da isprati tri koncerta na ovoj turneji. Dobro se sećam autobusa u kojoj je vladala srednjoškolska atmosfera iako su članovi bendova svi imali između 25 i 30 godina. Mnogo džemovanja, Oliverovog konstantnog pevanja i svega ostalog što prati rokenrol turneju. Takođe se dobro sećam u vidljivog uzbuđenja članova sva tri benda što učestvuju u celom projektu, posebno zbog činjenice što sve to rade zajedno, što je i kulminiralo brojnim zajedničkim, spontanim nastupima tokom turneje. Zamolio sam neke od muzičara da se za VICE prisete ovih ledenih novembarskih i decembarskih dana 1999.godine.

Marko Petronijević (Kanda Kodža i Nebojša)

"Prva pomisao na tu turneju je vezana za druženje sa kolegama iz drugih bendova. Sa nekima od njih smo se poznavali i družili od ranije dok smo momke iz Sanšajna upoznali tad. U prvom trenutku je bilo malo obostranog gledanja sa podozrenjem pošto potičemo iz različitih muzičkih miljea, ali to je već posle dva-tri koncerta prevaziđeno i počeli smo da funkcionišemo kao jedna veoma homogena ekipa. Ne treba zaboraviti da su sa nama su na nekoliko koncerata nastupili i tada veoma mladi DJ-evi Marko Nastić i Dejan Milićević pod firmom Teenage Techno Punks kao i DJ tim B92 (Boža, Gordan i Vlada Janjić), što je u mnogome doprinelo diverzitetu muzike koju smo ponudili publici."

VICE: Kakvo je to iskustvo bilo za vas? Učestvovali ste u turneji koja je bila deo rastućeg aktivizma i borbe nezavisnih medija, a opet nigde se eksplicitno nije pominjala politika, pa ni aktuelni režim?

Marko: "To je bilo jedno novo, veoma pozitivno iskustvo, pretpostavljam ne samo za nas muzičare već i za druge ljude koji su učestvovali u tom projektu. Mislim da je to bio prvi put da se organizuje muzička turneja koja je imala tu aktivističku komponentu u Srbiji. Cilj turneje je bio skretanje pažnje na represivan Zakon o javnom informisanju i na položaj tadšnjih nezavisnih elektronskih medija i na više načina uvod u turneju "Izađi na crtu" koja će uslediti nekoliko meseci kasnije (pred izbore 2000.godine). Kao što si rekao, politika i tada aktuelni režim nisu bili eksplicitno pominjani ali su obe turneje imle izuzetno važnu političku dimenziju u smislu borbe za slobodu informisanja i animiranja mladih da izađu na izbore. Sa ove vremenske distance deluje mi neverovatno da smo pre 20 godina mogli da organizujemo i izvedemo nešto za čime potreba postoji i danas, ali bi to u savremenoj Srbiji bilo veoma teško izvodljivo."

Vlada Jerić - Vlidi (Darkvud Dab)

"Koliko se sećam, politika je na ovoj turneji ipak bila eksplicitnija i prisutnija nego na sledećim, većim i konačno i daleko uticajnijim turnejama. Tek na tim sledećim turnejama – na primer, “Vreme je!” u leto i jesen 2000. - politika i režim nisu ni na koji način spominjani. Na ovoj prvoj turneji, imali smo smo Ministra i Zakon o informisanju jasno definisane kao problem; imali smo i prve žrtve tog zakona, već uhapšene i osuđene, u čije ime sve nominalno i kreće. To jeste bio neki javni okvir, a sa bine je naravno dolazila samo muzika. U Miloševićevim i Ministrovim medijima, ovo jeste bila “opoziciona turneja”. Takav je bio i tretman od strane režima."

"Sama turneja je bila za nas velika novost, u svakom smislu - to je bio istovremeno i jedan tehnički i jedan kulturološki izazov. Tehnički izazov je bio finansijski i organizacioni, ali takođe i bezbedosnosni; kako su ove turneje odmicale i smenjivale se, tako je i pritisak režima rastao. Najtvrđe je na toj konkretnoj turneji, koliko se sećam, bilo u Boru, gde je policija publiku i ponekog izvođača izvela iz vrelog kluba u oznojenim majicama na “proveru” koja je trajala satima na temperaturi ispod nule. Bilo je većih problema i u Pirotu, gde nije bilo jasno da li su pojedinci iz publike provokatori režima ili jednostavno mladi ljudi pod jakim uticajem alkohola. Zato je od početka sa nama pored organizatora, tehničara za zvuk i svetlo i vozača moralo da ide i obezbeđenje."

"Na neki interesantan način - bizarno interesantan, ako se uzmu u obzir okolnosti - ovo je bila i prva “profesionalna turneja većeg formata” koja se te decenije najzad dogodila alternativnoj sceni. To je bila vrsta turneje kakvu bendovi našeg formata nisu do tada uspevali da samostalno organizuju - putujuća produkcija, pristojan zvuk i svetlo, profesionalna organizacija, pristup mestima gde je inače teško organizovati bilo šta. Odziv publike je bio fenomenalan, neverovatan, i nama je značio mnogo. Jedna od posledica ove putujuće kampanje bilo je povezivanje alternativne scene i “publike sa margine”, jedne od strane režima zaboravljene generacije mladih, koja nikada do tada nije imala prilike da vidi koncert kakav želi u svom gradu. Verovatno je ovako snažan odziv jednako značio i dizajnerima i finansijerima turneje, koja je “položila test”, da tako kažemo, i tako će postati matrica za dalje organizovanje sličnih poduhvata većeg formata, sve do pada Miloševića."

VICE: Šta je prvo na šta pomisliš na spomen ove turneje? Vlidi: "Prva stvar koja mi pada na pamet jeste današnje odsustvo onoga što smo zvali “alternativnom scenom”. Verujem da danas ima i više bendova i boljih bendova, ali scenu osim autora i izvođača čine mediji i jedno čitavo društveno okruženje, a pre svega, publika. Kako alternativna kultura po definiciji ne funkcioniše kao homogena ili jednomisleća, verovatno je preciznije da govorimo o “scenama”. Nekadašnji B92 je svaki koncert sa tih turneja ispratio sa živim uključenjima, reportažama, utiscima izvođača i publike, i sa mnogo, mnogo muzike. Deo štampe je takođe redovno izveštavao o koncertima i događajima, tako da je publika sve mogla da prati u realnom vremenu bez obzira na to što internet još uvek nije bio prisutan u nekoj značajnoj meri. Danas takvu vrstu javnosti više nemamo."

"Kako klasični mediji i dalje u našoj sredini igraju najvažniju ulogu, deluje kao da je cela medijska scena prepuštena isključivo estradnim i rijaliti zvezdama. Razgledao sam nedavno ono što se danas zove B92 (od onolikog medijskog i izdavačkog sistema, ostala je samo ta skromna mobilna aplikacija): u trenutku kada kolege iz benda imaju novi album, to izdanje se ne spominje. U rubrici “Kultura” se raspravlja o sitnim nacionalizmima, o novoj Dizni franšizi ili haljinama sa premijera. Drugim rečima, ono što se događa na alternativnoj sceni zaista za medije više nije važno. Urednici i vlasnici će retko priznati da postoje drugi razlozi za takvu politiku osim ekonomskih. I tu ulazimo u paradoks sa kojim smo se suočili još u prvoj polovini 2000-tih: u tvrdnje da alternativna scena nije (dovoljno) komercijalna."

"Ispostavilo se da Face i Insta ne mogu da zamene tadašnji B92 ili, ne znam, Glas javnosti. Privatni kafići i klubići ne mogu da zamene Akademiju ili SKC ili čega se već vi sećate kao nekog javnog, otvorenog prostora u vašem gradu. BandCampovi i YouTubeovi nisu zamena za nekadašnje izdavače i promotere. Sve ove stvari su nešto drugo, a ne zamena za ono prvo. U pitanju su fenomeni po sebi koji proizvode drugačiju publiku i drugačije scene, scene koje više nisu nužno deo šire javnosti. Većina ljudi i dalje misli - i glasa, kad smo već kod toga - onako kako to diktiraju tradicionalni mediji. Za razliku od ranije, ukoliko se ne prate i ne traže određeni profili na društvenim medijima, javnost može da ostane u potpunosti nesvesna postojanja alternativnih kulturnih scena. Onaj nekadašnji radio se nije lako dao isključiti… Zato je moguće zamisliti takvu jednu turneju i danas."

Andrej Srećković (Sanšajn)

"Prvo čega se setim su svi ti ljudi… puno ljudi, kojima je trebao motiv da se upali iskra i ugreje duša. Sneg, led… ozbiljna zima u napaćenoj zemlji, po hotelima i motelima bez grejanha, tople vode, toplog obroka, a opet punog srca, jer to je bila naša prva prava turneja. I ne samo naša, tada u tako svedenom okruženju, sjebanoj zemlji i bez materijalne podrške na bilo kom nivou, nije se isplatilo tako se angažovati i turneje organizovati."

"Možda najupečatljivija je i situacija koju je upravo tadašnji režim zakuvao, ne bi li nas diskreditovao. Naime na jednom od koncerata, u Boru, desetak policajaca je spektakularno prekinulo naš nastup, izbacilo 800 ljudi na ulici i uhapsila jednog od gostiju. Nažalost po njih, nisu očekivali da će se preostalih 799, vratiti u salu i nastaviti da uživa u našem nastupu. "

"Pre svega je to jedno veliko moralno iskustvo. Moralo se stati na neku stranu u nameri da se najbolje u nama ne zloupotrebi, već na najbolji mogući način iskoristi za bolje sutra. Nismo mi morali nikoga i ništa posebno da spominjemo ili etiketiramo. Naša muzika je džentlmenski kosila sve pred sobom brutalnom iskrenošću i istinom iza nje."

VICE: Pitanje za svu trojicu - kakvi su bili sami koncerti, hemija između bendova i sa publikom koja u mnogim mestima vas nikada nije do tada videla uživo?

Marko (KKN): "Koncerti su bili odlični i premašili su naša tadašnja očekivanja u smislu posete i atmosfere na njima. Susret sa publikom je bio neobično iskustvo budući da mi u većini od tih gradova nismo dotad svirali. Bilo je zanimljivo videti da i tamo ima publike koja prati naš rad koja je pravila sjajnu atmosferu na koncertima. Praktično što je manje mesto u kome smo svirali, atmosfera je bila bolja budući da je sitaucija delovala nadrealno kako za nas tako i za publiku. Što se tiče hemije sa drugim bendovima, sa DD smo svirali više puta pre toga i družili se privatno još od sredine 90-ih tako da je za nas zajednička turneja bila nešto sasvim prirodno i normalno. Sa Sunshine-om smo se skontali već posle nekoliko koncerata, mislim da je presudnu ulogu odigrao koncert u Boru koji je prekinula policija. Taj događaj je uticao na nas tako da se osećaj zajedništva i homogenost među učesnicima turneje dodatno pojačala."

Andrej (Sanšajn): "Već sam na pocetku napomenuo da turneje same po sebi u tom periodu naše istorije nisu bile aktuelne, tako da je mogućnost da se ovakvi alternativni bendovi nađu na istoj, bilo je jedno neprocenjivo iskustvo za sve nas. Iako ne tako bliski po stilovima, čak i samo površnih međusobnih poznanstava, posle četiri putovanja i tuce koncerata, kao i nebrojeno mnogo anegdota i doživljaja, ostali smo oplemenjeni za divna muzičarska prijateljstva, spoznaju tuđih pogleda na muziku i svet, a u isto vreme u realnom svetu doživeli katarzičnu interakciju sa publikom u zajedničkim nastupima za istu ideju."

Vlidi (Darkvud Dab): "Kulturološki izazov takođe nije bio mali - po prvi put je “scena” na ovakav način proširena i po prvi put smo se zapravo sreli jedni sa drugima u ovim okvirima. Svi ovi spojevi su proradili neočekivano snažno - bendovi su nastavili međusobne saradnje, a publika je bila raspoložena da nas vidi i čuje ponovo u svojim gradovima makar narednih deset godina. Druga interesatna asocijacija je upravo publika, odnosno mladi ljudi, i činjenica da je postojalo preko 50 naseljenih mesta u Srbiji gde je bilo moguće da izvođači našeg formata uopšte nastupe. Osnovni uslov je bio da je u tim mestima živelo dovoljno ljudi mlađih od, na primer, 30 godina (turneje su značajno proširile ovu mapu). Ali, za razliku od prethodnog perioda gde su problemi bili novac i infrastruktura (pristojan zvuk, svetlo, i sve ostalo), kao i potencijalne diverzije i zabrane od strane režima, današnji problem je teško rešiv: populacija u većini tih mesta je sada u proseku starija od 50 godina."

"Pogešno je verovati da smo mi bili samo zabavljači, jer je skoro svako od nas imao kompleksnije i mnogo “opasnije” ambicije. Međutim, mislim da je takođe pogrešno tvrditi iz današnjih pozicija da smo tada bili neki osvešćeni revolucionari koji su imali artikulisanu zajedničku agendu. Ono što smo mi radili, na kraju, jeste bila neka vrsta zabave, šou-biznisa, deo pop-kulture koja nikada nije imala zvanične i akademizovane statuse. Ali, ovo je važno: jedne pop-kulture sa stavom. Nas nije mogao da iznajmi ili brendira bilo ko, i nismo bili ni na kakvom otvorenom tržištu. Mi jesmo funkcionisali u okviru jednog alternativnog prostora, i bilo nam je veoma stalo da se taj prostor proširi, ali ne po svaku, ili svakako ne po bilo koju cenu." "Ne kažem da je u neko naše vreme sve bilo bolje, pre svega jer ne mislim o našem vremenu kao o prošlom. Ono što hoću da kažem jeste da je danas situacija objektivno, strukturalno drugačija, i da je što se tiče alternativnih scena daleko nepovoljnija nego što je bila. Mladim koleginicama i kolegama želim mnogo sreće, ali se plašim da za njih, kao i za nas, sreća neće biti dovoljna. Za scenu je potrebna jedna struktura, i pitanje je da li tu funkciju može da ispuni Fejsbuk pejdž ili Insta fid. Strukture koje smo mi izgradili nisu preživele, pa će mlađe generacije morati da naprave svoje, onako kako je to danas moguće. I mi smo svojevremeno zatekli istu situaciju, pa zaključujem da se istorija ponavlja, u ovom slučaju, na jedan prilično neproduktivan način. Da li mogu da zamislim turneju kao što je bila “Nije ljudski ćutati” danas? Mogu, sada bi bila nešto drugačija. Ali mogu."

* Veliko hvala reditelju Ivanu Markovu i snimatelju Nikoli Majdaku na ustupljenim fotografijama iz dokumentarnog filma "Srpska turneja" koji je sniman tri meseca tokom trajanja kampanje "Nije ljudski ćutati". Uz njihovu pomoć, po prvi put smo ovaj dokumentarni film podigli na internet. Uživajte: