Reklame
Sport

Dobrodošli u zemlju...odbojke

Nije da to oduvek nismo bili, ali sada evo i zvanično. Još jednom.

pisao Miloš Jovanović
29 Septembar 2019, 6:42pm

yt screenshot

Postoji mnogo tih priča koje počinju sa „ne mogu se setiti kada sam zavoleo nešto“, i moram da priznam, to je super uvod. Vi kao autor ispadnete skromni i šarmantno rasejani pred publikom, koja je automatski očarana vašim laid-back nastupom. Verovatno sam i sam barem nekoliko puta iskoristio ovakav intro.

Međutim, vrlo se jasno sećam kad sam zavoleo odbojku, i tu sam verovatno na istoj liniji sa gomilom mojih ispisnika. To se izvesno desilo 1995 u septembru, kada sam se otprilike negde na sred turnira uključio da gledam reprezentaciju SRJ na EP u Atini, izvesno najvažnijem gradu u centralnom nervnom sistemu svakog čestitog Srbina te godine.

Bila je to prva inkarnacije popularne „plave čete“, sastava u kojem su briljirali braća Grbić, Goran „Kvisko“ Vujević, Vladimir Batez, Željko „Džigi“ Tanasković, pokojni Dejan Brđović, Đula Mešter i drugi. Nakon puta koji je vodio kroz pretkvalifikacije naši su pod vođstvom selektora Zorana Gajića stigli do polufinala sa Italijanima, izgubili, pa onda oprali Bugarsku u meču za treće mesto. Bronza, da, ali jedna od onih koje sijaju zlatnim sjajem.

Od te 1995, odbojka mi je bila omiljena švalerka. Klupsku odbojku sam jako retko pratio, još manje gledao, ali sam tokom svakog velikog turnira ostavljao svoje redovne supruge fudbal i košarku i zdušno se prepuštao njenim čarima. I dan danas da me pitate koja mi je omiljena utakmica u životu, u top 5 će sigurno ući triler protiv Brazila u četvrtfinalu OI u Atlanti – tog istog dana sam inače slomio ruku, ali sam odložio odlazak u urgentni do poslednjeg poena, pa sam onda ćaskao sa dežurnim ortopedom dok su me stavljali u gips negde u 2 ujutru.

Godinu dana kasnije, čuveno evropsko u Holandiji, i premoćni domaćin sa Blanžeom i Basom van der Horom – samo je „četa plava“ uspela da im ukrade set u finalu. U ovom trenutku, mi i na fizičkom igramo odbojku, i svako hoće da bude Nikola Grbić i svako userava poene tako što „kuva“ na drugom kontaktu. Ali odbojka je sada apsolutni mejnstrim, i nikada nas više nije napustila.

Vanjin poen iz Sidneja (koji je na ovom sajtu zvanično proglašen, od strane mene doduše, kao najveći olimpijski momenat srpske istorije), Miljkovićeve bravure na EP u Austriji, mega-preokret devojaka u polufinalu Rija, dominacija iste te ekipe na svetskom i evropskom...odbojka mi nekako uvek natera osmeh na lice. Osim u Londonu 2012. kad sam bljuvao vatru ali bože moj, u dvadeset i pet godina da te neko jednom razočara – progledali bi to svakome kroz prste. Možda su košarkaši u očima naroda „veći“, možda su vaterpolisti trofejniji, ali suvereno tvrdim da su odbojkaši i odbojkašice svakako omiljeni sinovi i ćerke ove zemlje.

Ovo leto gospodnje 2019. trebalo je po svim kriterijumima da bude leto košarke. Ložili smo se neograničeno, izgoreli još više, a dok smo mi pratili svaki otkucaj srca Saleta, Bogdana i Jokića odbojkašice su objedinile svetsko i evropsko zlato i nagovestile juriš na olimpijsku titulu, jedinu koja im nedostaje. Nedugo zatim, na evropsko su krenuli i odbojkaši i stidljivo, onako, bez pompe, nanizali dovoljno pobeda i svrstali se u prvi red favorita. A onda su krenuli momenti istine.

U četvrtfinalu protiv Ukrajine, inače ne ekipe koju bi pošten čovek nazvao reprezentacijom prvog reda, je viđeno neverovatno mučenje i pobeda u taj-brejku. Zatim, usledilo je magično polufinale protiv Francuske u Parizu, a onda i demonstracija totalne odbojke u finalu protiv Slovenaca koji svoju dobru formu iz Stožica nisu uspeli da prenesu u Bersi. I tako, opet, nekako tiho, Srbija je prvak evrope u odbojci, i nacija je u transu, i planiramo dočeke i balkone i sve što uz to ide.

A samo pedesetak dana pre, bili smo na konopcima. Nikola Grbić po drugi put zaredom nije uspeo da odvede reprezentaciju na olimpijski turnir, i pod utiskom neuspeha protiv Italije podneo je ostavku. Grbić, verovatno top 5 igrač u istoriji odbojke, jeste osvojio jednu svetsku ligu, ali je njegov selektorski mandat ostao upamćen kao „godine bliskih susreta“.

Tako smo recimo 2017. na EP u Poljskoj neshvatljivo „čoukovali“ dva seta fore sa Nemcima i završili u meču za bronzu. Godinu dana kasnije nas je Brazil pometlao takođe u polufinalu, a onda smo bronzu prepustili Amerima. Šta god bio razlog, nekadašnji briljantni tehničar SRJ, Vojvodine i mnogih velikih italijanskih ekipa nije uspeo da svoj uticaj u potpunosti prenese na igrače.

Zato, posao je morao da završi Slobodan Kovač. Kovač, Grbićev stari saborac, je na klupu reprezentacije došao kao iskusan trener i odmah je nametnuo svoju disciplinu i režim rada. Ekipa je dobro reagovala na Kovačeve fire and brimstone nastupe, trgla se iz letargije i zaigrala kako ume. A kao što ste i sami videli, umeju ovi momci itekako da igraju odbojke.

Jer, kako drugačije opisati ono što smo videli protiv Francuske, pa i Slovenije? U polufinalu, "plavi" su se digli posle izgubljenog prvog seta, pobedili dva uzastopce, a zatim dovršili posao u taj-brejku. Protiv "zmajčeka", videli smo duge periode igre u kojima je lopta odbijala da padne u polje koje brane naši igrači. Srećko Lisinac, Uroš Kovačević, Aleksandar Atanasijević kupili su sve u obe faze igre. Nikola Jovović, koga su često umeli da ospore, podsetio je na bivšeg selektora iz najboljih dana. A sve je to ispratio iskusni Marko Podraščanin, tridesetdvogodišnji "srednjak" iz Peruđe, koji je ovde preuzeo veteransku ulogu i poentirao kad je bilo najpotrebnije.

Čudni su, dakle, putevi gospodnji. Krenuli smo pre par nedelja sa namerom da dočekamo Jokića i Bogdana, a umesto njih na balkonu su nam se nacrtali Tijana, Brankica, Maja, Uroš, Srećko i drugi. Zemlja košarke i dalje ostaje moj san, i dalje tvrdim da to jeste tako. Ali dok se taj san ne ostvari, srećan sam da kažem da živim u zemlji odbojke.

I kako da vam kažem, to uopšte nije loša utešna nagrada.


Tagged:
Evropsko prvenstvo
Odbojka
Reprezentacija Srbije