Klasične greške koje prave brucoši u Srbiji

Studije predstavljaju jako značajan korak u vašim životima. Tada vam ubrizgaju iluziju da predstavljate akademski krem ovog društva i pokušavate da dokažete nešto sebi i drugima, samo još uvek niste sigurni šta, kome i na koji način.

Kada postanete student, shvatite da se broj predstavnika društvenih stega kojima odgovarate smanjuje. Roditelji su ostali u vašim rodnim gradovima, zajedno sa razrednim starešinama i ostalim smaračima koji su vam govorili da nešto ne možete ili, u najboljem slučaju, da nešto ne bi trebalo da radite, ali da je izbor na vama, ali bi vas pogledali nekako čudno i ispustili unjkav zvuk koji bi vas naterao da ih ipak poslušate. Profesore ne zanima da li ćete dolaziti na predavanja, a dekan vam neće praviti nikakav problem dokle god ne budete trčali goli hodnicima fakulteta, držeći samo registar na međunožju. Iznad vas su sada samo komunalni policajac, predsednik države i Bog.

Očekuje se da se osećate kao pušteni sa lanca, željni da što pre uletite u novo životno poglavlje i konačno ga razbijete, ali na svoj način, u grandioznom stilu. I tu nastaju greške. Gomile grešaka koje vas mogu skupo koštati.

Svi su nekada studirali. Okej, većina je nekada studirala. Dobro, određeni broj ljudi je nekada studirao, neki manje, neki više uspešno. I svi ti studenti, svi njihovi pokušaji i greške, predstavljaju deo kolektivnog nesvesnog koje svaki budući student nosi u sebi. Možda je došao trenutak da se prekine taj besmisleni lanac. Možda ste baš vi generacija koja ima šansu da se spasi i ne ponovi greške svojih akademskih predaka. Akademskih je prejaka reč.

Saveti koje ću vam dati tiču se samo društvenog aspekta. Ne mogu da pružim savete koji se tiču samog procesa studiranja i učenja. Tu morate sami da pitate starije kolege sa vašeg smera i saznate koji ispit može da se polaže iz skripte i koji profesori su iskompleksirane budale.

Evo klasičnih grešaka koje skoro svi studenti naprave na početku.

* Napomena – nemojte ovo da radite. Zaista, nemojte. Svaki podnaslov će imati neki oblik negacije, ali moram da vas zamolim da krajnje ozbiljno shvatite ovo i ne radite sledeće stvari.

To je potpuno besmisleno. Čak nije ni globalni trend, jer, kada pogledate, ljudi se u serijama mnogo više lože na asocijalne sociopate, nego na isforsirane društvenjake koji idu okolo, bacaju koske ljudima i pitaju "Kako ti je keva?", a da to pritom nema nikakvu kulovsku seksualnu konotaciju.

Ako dolazite iz drugog grada, a niste sa sobom doveli ekipu od koje se ne odvajate poslednjih petnaest godina, razumljivo je da se osetite nezaštićeno i nagonski potražite grupu u koji biste mogli da se ubacite. Nekoga ko će vam pomoći oko prevoza, odigrati paritiju PES-a i odvaliti se od vinjaka u nekoj rupi u koju samo brucoši dolaze.

Ali potrazi plemena i krajnjoj inicijaciji treba pristupiti spontano, kao normalno ljudsko biće. U protivnom vas niko neće u potpunosti prihvatiti i završićete sa sto prijatelja na Fejsbuku sa kojima nikada u životu niste progovorili i čiji vam albumi sa slikama ipak nekako iskaču po njuzfidu, iako ste ih hajdovali.

Niko ne voli ljude koji se trude da se dopadnu svima. Znam jednu takvu osobu. Hej, ako čitaš ovo – niko te ne voli, jebote. Postoji razlog zašto smo svi onlajn, a niko nije otvorio tvoju poruku.

Možda najidiotskiji oblik komunikacije je taj koji uključuje nepostojeće titule koje vas teraju da lakše pristupite ljudima. Ako vam ne treba zaista hemijska olovka (jer, pretpostavlja se da makar to imate, jebem mu mater, na predavanju ste), nego vam se, eto, ćaska sa devojkom, zašto mislite da bi bilo manje nenormalno ako biste nekom glupom intonacijom rekli:

Koleginice, da li možete da mi pozajmite hemijsku?

Ili, ukoliko inače nemate običaj da urlate na ulici kako bi vas čuli svi na Slaviji, nego, eto, želite da pokažete bratu koji vam je došao u posetu da sada imate emancipovane prestoničke ortake, zašto biste se osobi koja se nalazi sa druge strane pešačkog obratili sa:

GDE SI, KOLEGA? KAKO IDE? SUTRA OVAMO, A?

I mašete onom slobodnom rukom, pošto ste o kažiprst druge okačili teksas jaknu i prebacili je preko ramena.

Niko nikog ne naziva kolegom, osim nadrkanih profesora i pandura koji daju izjavu za medije.

Možda tamo ima nekih baš super ljudi, ali studentske organizacije i parlamenti su često prepuni totalnih lezilebovića koji samo traže naivnog rukija koji će im kucati fejsbuk statuse. A pored lezilebovića se povremeno tu nađu i neke nacoške budale, koje definitivno ne bi trebalo da podržavate.

Ukoliko ne želite da uletite u obračun, koji prema kriminalističkim kriterijumima može da se oceni kao nešto manje brutalan od ratova koje vode bande u favelama u Manausu, a sve pod okriljem dijaloga, koji uključuje uperivanje hemijskama na kojima piše "Ovaj projekat je podržan od strane EU", sa gomilom večitih studenata, onda je bolje da se dobro raspitate oko studentskih organizacija i nađete neku u kojoj se zapravo radi nešto i preko koje možete da odete u inostrastvo na razmenu.

Većina ljudi će hteti da se zajebava i posećuje žurke, bile one organizovane u nekoj sobi u studenjaku ili kafiću. Morali biste da putujete kroz vreme i stupite među druide kako biste se našli u ekipi koja je na faksu isključivo kako bi učila, mada su i oni znali kako da progutaju neku prirodnu formu LSD-a.

Ako vam fali života, zasadite biljku. Ukoliko vam fali obostrane ljubavi i pažnje, napravite dete ili udomite mačku. Ako želite žurku, organizujte jednu. Ali ne svakog dana. I nemojte da pravite fejsbuk iventove kojima u opisu stoji ********VELIKA STUDENTSKA ŽURKA ********, da zovete sve redom, a da pojedinim ljudima koji imaju iznad pet lajkova po status pošaljete "E, dolaziš (smajli okrenut naopako)? Aj molim te pozovi sve prijatelje. Biće ludilo. I obavezno povedi nekog".

Čak i da izignorišete sva upozorenja i ipak organizujete žurku, ne smete da iscimate ortaka iz zgrade koji se ceo život petljao oko kompjutera, pa sve zna (taj zaključak ste izneli kada je u šestom osnovne jedini u razredu znao da instalira Sims, pa je išao od kuće do kuće da to radi ortacima u zamenu za pakovanje napolitanki, dok je devojkama iz odeljenja to radio besplatno, jer je naivan i socijalno oštećen) da vam napravi flajer. Taj ortak će ilegalno uzeti fotku Deda mrazice usred novembra, nalepiti ********VELIKA STUDENTSKA ŽURKA******** (PONOVO)******** i napisati kako dosnosiocu flajera slede dve atlantik votke gratis, a vi ćete ga pitati odakle mu ta ideja i gde da nađete toliku votku, kako vam se to uopšte isplati, a on će vam reći da je sranje, jer je hiljadu flajera već izašlo iz štampe, a budžet za žurku ne predviđa trošak za štampanje novih, pa makar i sa popustom u štampariji koji ste i ovaj put već iskoristili.

I zlatno pravilo – idite samo na jednu Brucošijadu. Samo jednu. 1. Slovima: jednu.

Probuditi se na infuziji nakon što ste pojeli dva šiš ćevapa sa ljutenicom, senfom, pavlakom i kiselim krastavcima, popili litar domaće rakije u roku od sat vremena i ispovraćali sve, može biti zabavno jednom, čak može ući i u top 10 studentskih priča, ukoliko postoji takvo takmičenje ili klasifikacija. Ali ukoliko to radite više puta nedeljno, postaće dosadno, a vićete postati teret drugima. Psihički, jer ste nezasita budeletina, a fizički zato što tu istu budaletinu moraju omamljenu i upovraćanu da vucaraju po taksijima, ukoliko uopšte taksista pristane da ih vozi.

Nisam ja taj koji će vam reći da treba da nađete zlatnu sredinu, ali nekako osećam odgovornost kada već imam i minimalnu priliku da vam kažem. Ako to ne uradim ja, signale će vam poslati sopstveno telo. Ili novčanik. Ili tip koji vas bokserom udara u slepoočnicu jer ste mu se izbljuvali po novoj Serđo Takini košulji sa tribalima koju je jednom prilikom nosio Novak Đoković.

Bolonja je donekle implementirana u naš obrazovni sistem. To znači da je, ne fakulteti,već hajde da idemo još uže ako možemo, pa da kažemo da je profesori primenjuju selektivno. Nekima će biti izuzetno važno da prisustvujete predavanjima. Vodiće evidenciju poput radnika u magacinu ili će vas vojnički prozivati, a biće im posebno toplo oko srca ukoliko svako od vas bude vitlao u vazduhu sa originalnim primerkom njihove knjige, jer je fakultet jedino mesto na kome će neko dati lovu da sazna novo i originalno, neobojeno gledište na Dejtonski sporazum. A postoje i oni koje će boleti uvo gde ste, biće im još lakše da predaju praznom amfiteatru, jer i sami znaju da su im predavanja totalni smor.

Zato treba da procenite šta vredi, a šta ne. Fakulteti mogu da budu pravo blago i riznica znanja (možda sam jedini čovek u Srbiji koji je ovo napisao), ali postoje stvari koje su toliko besmislene i zastarele da ne vredi posvetiti jedan sekund života tim sranjima. Ja sam, recimo, u tokom 2014. godine, ako se ne varam, imao ispitno pitanje TELEPJUTER u kome se taj uređaj predstavlja kao revolucionarni alat budućnosti. Sećam se da sam to predavanje proveo skrolujući gluposti na smartfonu i razmišljajući kakva nas budućnost zapravo čeka.

Uglavnom, sećate se Dragana Jovanovića kao Miluna u Srećnim ljudima. E pa tako nekako ne treba da se ponašate. To je bio pokušaj komičnog lika koji je trebalo da iskarikira studenta iz dijaspore, a ne svojevrstan how to. Dobar je samo u nekim mimovima. Retkim mimovima.

Cimeri mogu da budu najveća noćna mora. Ne znam, nikada nisam imao jednog, a ako me život bude imalo mazio, nikada ga neću ni imati, ali sam zato čuo horror priče ljudi iz mog okruženja. Izgleda da niko ne može da vas sjebe kao cimer.

Kada kažem da ne ratujete sa cimerima, mislim da ne treba prvi da ispalite metak upozorenja. Negde stoji da je Putin jednom rekao "Ukoliko vidite da je sukob neizbežan, udarite prvi", ali to je najgora moguća taktika kada su cimeri u pitanju. Sa njima treba odigrati pametno, fino, i ako teoretski shvatite da ne možete da ih isterate, spremajte plan bekstva. Jer koliko god vi bili odvratni, neko može da bude odvratniji.

A oglas – tražim cimera/ cimerku? To ne znam kako da shvatim. Bolje da ste napisali "Tražim kanibalističkog masovnog ubicu sa sledećim karakteristikama", manje šanse imate za promašaj, nego da vam prva budala zakuca na vrata, okači Zvezdin šal o zid i kaže "Ja ne znam kako ljudi mogu da ustanu iz kreveta, a da ne stuku jedan vinjak".

Još na VICE.com:

Roditelji studenata iz unutrašnjosti Srbije o tome koliko ih košta studiranje

Fotografisali smo jutarnje rutine studenata

Studenti u Beogradu o sumanutim idejama za odlaganje ispita