Žene nam pričaju zašto su se pomirile sa bivšima

Petak je veče, izašla si iz bara, skroluješ kroz slike bivšeg dečka na Fejsbuku – Instagram si već temeljno proučila. Alkohol te polako vuče u fazu jada i bede, ubeđena si da ćeš završiti kao baba-devojka koja naručuje pice za svoju koloniju hrčaka. A oni će te pojesti kad umreš.

Sve to zato što si njega ostavila. Da li je on u stvari bio onaj pravi? Da li bi mogao ponovo da bude? Šta ako ste kao Ali i Noa iz The Notebook, privremeno zavađeni ali sudbinski predodređeni jedno za drugo. Igrani filmovi su dobro poznati kao jaka osnova za razvoj ljubavnog života, pa hajde da probamo još jednom. Nije baš da se niko nikad nije pomirio sa bivšim. Možda vam uspe.

Evo par priča o uspešnim parovima koji su se pomirili, iz ženske perspektive. Mi smo iz njih zaključili da novi pokušaj sa bivšim dečkom može da prođe ili jako, jako dobro (venčanje! dečurlija!) ili jako, jako loše (zlostavljanje životinja! policija!). Drugim rečima, svako neka proba na sopstveni rizik.

Liza, 34

Upoznala sam Dejvisa u jednom kafiću kad mi je bilo 15-16 godina. On je bio dvadesetogodišnji student iz Vankuvera. Ubrzo smo se smuvali pa sam odmah posle srednje spakovala kofere i preselila se kod njega, u majušno vankuversko potkrovlje. Posle se njegov ortak preselio u Vilijams Lejk i zaposlio kao kuvar, pa je ponudio Dejvisu da rade zajedno. Meni je tu bilo oko 20 godina, i mrzela sam tu selidbu. Bila sam strašno usamljena, nisam nikog poznavala, radila u nekom groznom hotelu. Nismo imali kola a živeli smo na periferiji malog mesta, ništa nismo mogli da radimo. U jednom trenutku smo rekli sebi, ovo više ne ide, i rastali se.

Desetak godina kasnije, on me je kontaktirao. Živeo je u Kilounu ali počeo je da me posećuje koristeći razne sitne izgovore. Kao, ima neki koncert u Vankuveru, pa ako hoću da odemo na pivo… Te posete su učestale pa sam mu jednom prilikom polupijana ponudila da prespava kod mene. Valjda sam ga prepala pa je odbio i nestao.

Onda smo odjednom otišli zajedno u Meksiko – da probamo da provedemo zajedno više od jedne subote uveče. Našli smo neki bedni mali hotel u Puerto Valerteu, pričalo smo dugo o svemu i svačemu, između ostalog o tome kako ni on ni ja još nismo u braku. Onda smo se nalili meksičkim šampanjcem i ja mu rekla nešto kao, „Pa ti bi mene ipak oženio, zar ne?" Prosto mi je izletelo, ne znam otkud, ali on je rekao „Pa bih". I tako smo tu na plaži kupili dva srebrna prstena od po pet dolara i odlučili da ostanemo zajedno.

Naomi*, 27

Kad sam imala 15 godina, išla sam sa porodicom u neki fensi italijanski restoran i žestoko se zaljubila u jednog dečka koji je tu radio. Delovao mi je intrigantno, misteriozno, stalno sam očijukala sa njim kad god bismo tamo svratili ali nikad nismo pričali. Četiri godine kasnije, zaposlila sam se u jednom drugom restoranu gde mi je on bio menadžer.

Posle prve zajedničke smene, pitao me je da ostanem i pomognem mu da sredi lokal, ali mene su tu već upozorili da je on strašan ženskaroš. Rekla sam sebi da neću da se zalećem, ali ostala sam i popričala sa njim. Rekla sam mu da sam operska pevačica, on je rekao da obožava operu – mada tako su me razni lagali. Ipak, on je iz mesta naveo par primera i tako me odmah kupio.

Bili smo u nekakvoj burnoj kvazi-vezi, intenzivnoj i romantično i seksualno, ali u isto vreme sam volela da čujem njegovo mišljenje. Bila sam potpuno zaljubljena, intelekutalno, emotivno, svakako. To je trajalo celo leto, a kad sam se vratila na univerzitet on je rekao da će da dođe da me vidi ali od toga ništa nije bilo. Odlučila sam da blokiram njegov broj i zaboravim ga, a onda par meseci kasnije rekla sebi da je to ipak detinjasto pa sam ga odblokirala. Kasnije me je kontaktirao i onda smo se opet smuvali, do neke mere, i tako se to sve razvlačilo nekoliko godina. Pomirimo se oko Božića ili početkom leta, on obeća da će da dođe kod mene, nikad ne dođe, ja ga prvo blokiram pa ga odblokiram, pa se opet pomirimo i sve ispočetka.

Onda su počeli problemi. Jednom nas je zaustavila policija a u kolima smo imali marihuanu. On je progutao travu na licu mesta da bi je sakrio, užasno me je uplašio. Posle smo udarili psa, istrčao zlatni retriver na sred nekog uskog puta, mi ga pokupili branikom, bukvalno je odleteo kroz vazduh, ali on je nastavio da vozi. Ja pitam što ne staneš, on kaže zar hoćeš da gledamo mrtvog psa, i ja kao pa valjda neću. Tek kad smo stigli na plažu i parkirali se, rekla sam „O bože, ubili smo psa!" a on je rekao „Pusti psa, nisam valjda ulubio branik." Brinuo se za kola. I ja sam sebi kažem, ti si Naomi pogrešila, precenila si ovog čoveka. Tri godine su mi proletele pred očima, i rekla sam dosta više, gotovo.

Samo što nije bilo gotovo. Prošlog leta sam bila u Evropi, on je počeo da mi šalje poruke, kao voli me i hoće da se uozbiljimo. Priznala sam mu da i ja njega volim iako nisam bila sto posto sigurna, misleći da je dovoljno da popričamo o svojim emocijama da bi nam sve najzad krenulo. Ali čim sam se vratila, sve je krenulo po starom. Jednom prilikom mi je drugarica o njemu rekla nešto jako mudro, kaže, „njemu se sviđa pomisao na tebe i uzbuđenje koje oseća u vezi, ali neće hteti svakog utorka da ide s tobom u kupovinu". Ipak, slagala bih ako bih rekla da sam ga definitivno otkačila. Nikad i neću.

Bjanka*, 27

Sa prvim dečkom sam bila tokom poslednje dve godine srednje škole. Bio je par godina stariji od mene, student. Izgubila sam nevinost sa njim, ali nisam imala pojma da je paralelno imao još jednu devojku u isto vreme. Kad sam oko devetnaest to saznala, ostavila sam ga i nisam ga videla sledeće četiri godine, nisam htela da čujem za njega.

A onda smo prošle godine ponovo sreli na nekoj žurci. Bilo je čudno, mislila sam da ga mrzim ali kad sam ga videla bila sam nekako indiferentna, valjda zato što sam upoznala toliko drugih ljudi u međuvremenu. Posle te večeri smo se videli još par puta, a on je rekao da bi hteo da opet budemo u vezi. Ja sam rekla da to ne želim, ali mi je OK da se družimo uz neobavezni seks. Tako je i bilo jedno vreme, meni je stvarno pomoglo u oporavku. Možda je sebično to reći ali prijalo mi je da držim sve konce u svojim rukama, posebno zato što me je ranije varao. Tek tada sam shvatila da mi i nije stvarno bilo stalo do njega onoliko koliko sam nekad mislila.

Ali on se, za razliku od mene, tu ozbiljno zaljubio. Sve se potpuno preokrenulo u našem odnosu. Sad sa 29 godina, drugovi mu se žene, on počinje da razmišlja o posvećenosti i stabilnosti o kojoj je nekad samo lagao.

Na kraju me je praktično zaprosio. Bila sam u Evropi, on mi je preko četa poslao poruku: „Slušaj, nešto mislim, tebi je 26, meni 29 godina. Kad god pomislim na porodicu i decu, vidim tebe u toj slici. Šta misliš da se najzad uozbiljimo?" Rekla sam mu da meni još nije vreme, da neću da se vezujem ni za koga. Trudila sam se da to blago sročim, ali možda sam preterala pošto je on odgovorio nešto u smislu „razmisli pa mi se javi".

Ipak, stvarno mi je značio taj drugi period sa njim, mogla sam da se zalečim rane. Shvatila sam da on nikad i nije bio tako divan kako sam zamišljala sa 19 godina, kada me je strahovito pogodilo njegovo neverstvo i sve te laži. Strašno mi je prijalo što sam ovog puta ja bila ta koja se pita za sve, koja određuje granice.

Mišel, 55

Rika sam upoznala u školi, u malom rudarskom mestu po imenu Sparvud. Gađao me je knjigom iz druge klupe, ja sam viknula na njega, a on je mom tadašnjem dečku rekao da sam „kravetina". Ipak smo se posle sprijateljili, vodio me je na razna mesta kad dečko nije imao vremena, a kad je posle otišao da studira, Rik i ja smo imali vatrenu letnju romansu tokom koje sam zatrudnela. Imala sam 18 godina, nisam još raskinula sa dečkom, ništa nisam rekla roditeljima. Radila sam od kuće osam meseci do pet dana pred porođaj. Svi su poludeli – malo mesto, znaš kako je – i tata me je izbacio iz kuće. Kad sam se porodila Rik je rekao „Ne zanima me čije je dete, biću tu da ti pomognem" – iako je dete očigledno bilo njegovo. Kupio je malu kamp-prikolicu i tako smo se skućili.

Imali smo divnog malog sina, bio nam je sve na svetu. Posle sam mu rodila i devojčicu, sve je bilo divno. On je radio u rudniku a moji su bili ribari i lovci, pa je i Rik sa vremenom zavoleo divljinu sa moje strane. Ali ja sam htela da budem umetnica, što tu nije bilo moguće. Počela sam da organizujem slikarske sekcije na lokalu, trudila se, ali on mi je uporno kontrirao, i na kraju smo se razišli.

I tu se odjednom pojavio onaj prvi dečko. Opet smo se zbližili i ja sam se odselila kod njega u Okanagan u Kanadi. Povela sam ćerku sa sobom, sin je ostao kod Rika. Deset godina kasnije, dok sam slikala, javili su mi da mi je poginuo rođak Bob, ubio ga gnu u Africi. Otišla sam na sahranu, gde mi je prišao Rik i uzeo me za ruku, i … ne umem da se izrazim, kao da smo bili jedna duša. Dok sam se vraćala kući, govorila sam sebi „Ne možeš, deset godina je prošlo, ne budi glupa, ne možete."

Kasnije sam otišla u Pariz, bila sam u vezi sa jednim tipom iz Kalifornije koji mi je ponudio kartu. Nije mi se išlo ali šta ću, ipak je to Pariz, tako da sam otišla i bilo mi je grozno. Zaprosio me je na vrhu Ajfelove kule, došlo mi da skočim!

Kad sam pošla kući, zvala sam Rika da me sačeka na aerodromu, ali on je odbio. Rekao je „Otišla si sa njim, odlučila si se, neću da dođem." Mislila sam da je gotovo, nisam znala šta ću sa sobom, ali dan pošto sam se vratila on mi je zakucao na vrata. Rekao je „Hajde ipak da probamo." Kupili smo farmu, venčali se, i od tada smo zajedno.

Još na VICE.com:

Evo zašto ostajemo prijatelji sa bivšima

Ljudi iz Beograda nam pokazuju najčudnije stvari sačuvane iz prethodnih veza

Mi, naši bivši, i njihovi bivši na društvenim mrežama