Zašto mi "Grlom u jagode" stoje u grlu čitav život

Branko Cvejić i ja smo se u istom trenutku uhvatili za ulazna vrata DKC.

Bio je utorak, kraj januara. Došao sam da poslednjeg dana vidim izložbu o seriji „Grlom u jagode", pa na projekciju „Jagoda u grlu" i panel na kome je Branko najavljen kao jedan od učesnika. Kad me je primetio, tako mu se lice raširilo u osmeh. Ali ne učtiv, pristojan smešak koji koristi kada bi mu neznanci prišli na ulici (ili kasnije te večeri, u hodnicima DKC). Sa tim smeškom sam se susreo na proscenijumu Bitefa pre više od pet godina, kada smo se Branko i ja upoznali. Ja sam bio dramaturg koji se prvi put našao u pozorištu, uveren da ću svakog trenutka biti otkriven kao prevarant (što je osećaj koji i danas imam i kog se verovatno nikada neću otarasiti).

Tada, u Bitefu, potvrdio mi se utisak koji sam gajio ceo život, da on i moj otac jako podsećaju jedan na drugog, i u građi i u stavu. I dok smo se rukovali, ja sam suzbijao poriv da mu to kažem, a on mi je pokazao taj pristojan, ali povučen smešak. Taj smešak, koji, kasnije sam otkrio, gaje ljudi koji su život proveli u pozorištu. Smešak koji kaže „nemoj ništa da tražiš od mene, jer sve što imam dajem na sceni svake večeri". Ali sada, dok smo obojica ulazili sa hladnoće u fluorescentno osvetljenje DKC, nasmejani Branko mi je sa pričao kako je u Bitefu gledao „Novo doba", predstavu nastalu po mom tekstu koja je deset dana ranije imala premijeru. Dok je pričao, tako je mene ispunjavala toplota i  instinktivno sam se vratio na te prve probe za „Izopačene", pa na „Glad" koju smo razvijali baš u prostorijama gde su sada stajale fotografije i eksponati iz serije, i „Aveti" koje smo radili u Bitefu. I odmah sam hteo da promenim temu, jer sam već ranije odlučio da ću da se sklanjam od te „toplote" koju bih osetio svaki put kada bi mi neko meni bitan rekao da je bio na „Novom dobu" i da mu se svidelo.

Sklanjao sam se jer je postalo destruktivno, pošto je svaka nova pohvala bila još jedan „mići" za moj ego koji bi me podizao iz svakodnevice ispunjene nesigurnostima, sumnjama i obavezama u fiktivni prostor koji je istovremeno i neodoljiv i neodrživ. Jer ne postoji ništa bolje od toga da ti ljudi koji te poznaju pričaju o tome kako ih je tvoj „umetnički izraz" dodirnulo na nekom ili svim nivoima. Sve drugo je bledo u poređenju sa tim. Ali svet svakako pobeđuje dugoročno, a već je prošao dvocifren broj dana od premijere. Što si dalje od toga i kako se broj ljudi koji još uvek nisu gledali smanjuje, tako „mićiji" nestaju i ti ponovo ideš dole u stvarnost, pa ključno pitanje postaje kontrolisanje tog spuštanja. Ja sam se vratio stvarima koje funkcionišu kao svakodnevni štit- čitanje, Netfliks, prolaženje polaganja vožnje u glavi (pao sam već dva puta) i ponavljanje sebi da mi cigarete nisu potrebne.

Prijatno sam se smeškao na sve što mi je Branko govorio, sprečavao sebe da pokažem koliko sam oduševljen i počeo sam da pričam o „Jagodama u grlu", mom omiljenom domaćem filmu.

Špica te serije me i danas uznemirava. I to ne zato što izaziva nostalgiju ili žal za svetom u kome je  serija emitovana (previše sam mlad za to, a i nije kao da su moji pogledi na Jugoslaviju samo pozitivni), već zbog toga što je okidač za sećanja iz detinjstva u kojima je svaka špica svake RTS-ove serije koja je išla posle Dnevnika bila zvučni, gotovo pavlovljevski, signal za odlazak u krevet. Jer tako je funkcionisalo u mojoj porodici kada sam bio mali.

Osam je značilo početak spremanja za spavanje. Petkom i subotom je moglo duže da se ostane, možda do 10, 11 ako je na TV-u bila neka utakmica, ali u mojim sećanjima, prve note „Grlom u Jagode" su značile krevet. Roditelji uvek organizuju živote svoje dece oko rutina jer je iscrpljujuće baviti se njima po ceo dan (ja sam navodno bio jako energično dete) pa su večeri, nakon što se deca stave u krevet, jedini period dana kada mogu da se posvete sebi. U mojim sećanjima, moj otac je te večeri provodio zavijanjem duvana u cigarete mašinicom, ne zato što mu se to sviđalo, već zato što su bile sredine devedesetih, i to je bio jedini finansijski povoljan način da se održava navika (a i izbegavao je da kupovinom švercovanih cigareta finansira kriminalni državni aparat). Naravno, najbolje bi bilo da je već tada prestao, a ne da je čekao još dve decenije dok mu cigarete nisu u potpunosti zapušile karotidu i oterale ga pod nož. Na to pokušavam da mislim svaki put kada imam poriv za cigaretama ovih dana, i voleo bih da kažem da želja istog trenutka nestane, ali nije tako.

Te navike, kao i rutine koje sam razvio u detinjstvu, njihovi ostaci, i dalje me prate. Hteo sam sve to da objasnim Branku, ali cigarete su jedan od glavnih motiva „Novog doba", a tek sam uspeo da pomerim razgovor sa toga. Vratio sam se na priču koju sam mu već pričao, da je „Jagode u grlu" jedan od najvećih umetničkih uspeha jugoslovenske kinematografije. Tu priču sam ispričao manje više svakoj osobi koju poznajem. Hrabrost i ambicija koje su bili potrebni da se od  jako uspešne serije o nevinim tinejdžerima, koja je funkcionisala (bez obzira da li je bilo namere ili ne) kao propaganda za ispravnost jugoslovenskog uređenja, napravi zastrašujuće surova drama o užasima života sredovečnih „bejbi-bumera" su meni i danas teški za pojmiti. „Jagode u grlu" su frontalni napad na sve što je taj sistem proizveo, na sav trulež, pukotine i moralni pad koji su postali očigledni nakon što je Tito, vezivno tkivo tog društva, nestao. Taj film je Karanovićevo svođenje računa sa svojom generacijom, jedinom generacijom na ovom prostorima koja je u dvadesetom veku imala stabilan i siguran život, sa generacijom koja je sve te mogućnosti i prilike protraćila, potrošila i propila. Naravno da je taj film naišao na užasne reakcije, što mi je Branko odmah rekao. „Ti si jedan od retkih kome se film svideo". Kasnije, na panelu, reditelj Karanović je ispričao da je dobijao pretnje i na ulici, i preko telefona, jer je „upropastio tako dobru seriju".

Paralelno sa našim razgovorom, ljudi su polako prilazili i pozdravljali Branka i ja sam odlučio da se pozdravim i prođem kroz izložbu. Crno-bele fotografije sa snimanja i printovi replika su bili na zidovima DKC i vrlo lako je bilo shvatiti nostalgiju koju je serija budila u ljudima. Čak i otpor prema filmu je bio donekle razumljiv. Kada su ga gledali, ljudi nisu znali da idu ka raspadu zemlje u kojoj žive, da idu ka ratu koji će uzeti hiljade života i uništiti nekoliko društava koja se i dalje opisuju kao „posle-ratna". Društva kojima se „Novo doba" bavi. Ljudi nisu znali da su „Jagode u grlu" dijagnoza. Na svim tim fotografijama, Branko i Miki i Diklić i Berček i Gordana Marić su mladi i lepi i nevini. Glume u uspešnoj seriji, pravljenoj u normalnim uslovima, koja se bavi banalnim, ali stvarnim problemima adolescencije, kroz motive koji nisu bili „patološki" naši, već, opšti, ljudski, večni. Stvar je samo u tome „šta je bilo posle?".

Prošao sam još jednom pored printa „Svi smo u nekom trenutku hteli da kažemo NE, a rekli smo DA" i ušao u krcatu bioskopsku salu DKC.
Početna montažna sekvenca filma izgleda onako kako se ja osećam povodom svega vezanog za „jagode". Dok se smenjuju isečci iz mladosti likova serije, Brankov glas počinje da govori o užasu u koji se njihov život pretvorio. I meni je počelo da bude malo teško da dišem. Usta su krenula da mi se suše, želja za nikotinom se vratila. Sve sam mogao da prevaziđem- druženje sa pušačima, miris recikliranog dima u vazduhu, estetsku privlačnost tek otvorene pakle pune cigareta, ali stres, stres u svim svojim oblicima i intenzitetima, stres je i dalje bio okidač. A „Jagode u grlu", film u kome se prikazuju arhetipovi koji su i danas, trideset godina kasnije, prisutni svuda oko nas, film koji je u stvari jedan od glavnih uticaja na moje pisanje (iako toga do ove projekcije nisam bio u potpunosti svestan) funkcioniše kao ultimativni okidač.
Mali Bane Bumbar, čije su se mnogobrojne mane mogle opravdati mladošću, željom za curama i prihvatanjem, činjenicom da još „odrasta" i „uči" se pretvorio u sredovečno ljigavo govno koje mrzi svoju ženu (koju nikad nije voleo), ignoriše svoju decu, hvata svaku krivinu i spopada svaku curu. Čombe je postao samozadovoljni vesnik „mi smo žrtve" proročanstva kojim ljudi i danas sebi objašnjavaju svet u kome žive (i tako uklanjaju sa sebe bilo kakvu odgovornost za bilo šta što (ne) rade), Rubiroza se pretvorio u preteču tajkuna koji stalno laže o svom uspehu i smatra da mu sve pripada. Goca je fina i pristojna i odmerena, ali sve što kaže, od toga „da smo se svi ostvarili" do identiteta oca njenog deteta je ogavna laž. A Uške je ultimativni „mali čovek": lenji neostvareni probisvet, pun mržnje i besa, željan osvete ali previše slab i uplašen da bilo šta uradi povodom toga (osim kada je divljački pijan).

Dok su bahanalije na splavu (tom nezaobilaznom stožeru savremenog života u Beogradu) polako dolazile do svog banalnog užasa- pijani, sredovečni promašeni ljudi igraju dečije igre, tako je postajalo sve teže i gledati u platno i disati. Svi užasi života ovde se nalaze u tih poslednjih pola sata filma jer oni poništavaju sav optimizam i nadu koji su prisutni u seriji. Ti mladi ljudi su imali mnogo više šanse nego mi danas, i oni su uspeli da sve, ali apsolutno sve unište, protraće i propuste. Svaku pogrešnu odluku koju su mogli da donesu su doneli, svaku glupost koju su mogli da naprave su napravili, svaki moralni prekršaj koji su mogli da počine su učinili. A onda, nekoliko godina nakon premijere ovog filma, dozvolili su sebi da ih ogavni populista prevari svojim banalnim potpirivanjem mržnje i straha, da im oduzme dostojanstvo, sve materijalno što su imali i da od njih napravi svoje saučesnike u masakru kroz celu Jugoslaviju. Ta poslednja scena sa splavom, koju je Kusturica „pozajmio" za „Podzemlje", u stvari je sve to što ovo društvo, simbolički, i dalje živi: peva sebi tužnu pesmu kojom žali nad svojom prošlošću, a niti zna šta radi, niti je spremno da preuzme bilo kakvu odgovornost za bilo šta što se desilo, dešava ili će se desiti.

Na panelu, autori filma i glumci su pričali o filmu, o negativnim reakcijama na njega, ljudi su se javljali da postave pitanja i podele svoje utiske. Branko je ispričao priču sa festivala u Veneciji gde je film primljen sa oduševljenjem. Ja sam se polako smirio, slušao anegdote i klimao glavom kada je reditelj rekao da je ovo film „kojim je najviše zadovoljan".
Nakon panela, u hodniku sam prošao pored Branka koji je sa smeškom na licu slušao neku osobu koja mi je uzbuđeno pričala svoje utiske. Izašao sam napolje, stavio kapu na glavu i pozvao oca. Pričali smo o novim otkrićima ratnih zločina koja su objavljena tih dana, kukao sam na cigarete, on mi je rekao da ne mislim o tome i da mu saznam kada će se emitovati neki intervju koji sam dao. Onda je telefon prepustio mojoj majci koja me je pitala da li sam jeo i da li treba nešto da pošalje od kuće. Nisam im rekao, ni tada, a ni nikad, koliko sam im zahvalan što su mi omogućili relativno normalno odrastanje i život, što su me podržavali kada sam im rekao da hoću da upišem dramaturgiju, što su mi uvek pružali apsolutno svaku pomoć da bih se bavio ovim čime se bavim. Završio sam razgovor sa njima, i nastavio da hodam, smrzavam se i želim cigaretu. Onda sam došao do stana, izuo se, stavio nikotinski flaster na rame i uključio Netfliks.