U deset sati prepodne jednog ni po čemu posebnog četvrtka, poslao mi je poruku u kojoj me je obavestio da je "spreman da razgovara sa mnom na neutralnom terenu". Reći da nisam očekivala poruku od njega bilo bi suviše blago. Poslednji put kada smo imali bilo kakav kontakt tukao me je mojim kišobranom na Holivud bulevaru. To je bilo pre četiri godine.Kada sam ga zamolila da objasni tu poruku iz vedra neba, odgovorio mi je sa: "Stekao sam utisak da imaš nešto da mi kažeš. Čini mi se da imaš problem da pređeš preko svega."
Reklame
Jesam li imala problem da pređem preko svega? Prošle su četiri godine; za to vreme sam samo napredovala u životu. Više me nije emotivno i fizički zlostavljao neko koga volim. Obnovila sam sposobnost da poštujem samu sebe koju je naša veza oštetila. Bila sam jaka osoba, bolja osoba. Ali, uprkos svemu tome, da li je problem ostao? Jeste, priznala sam. Ostao je. Ispostavilo se da mi je bilo veoma teško da prihvatim i pređem preko toga da sam dozvolila sebi, zakletoj feministkinji od malih nogu, da postanem žrtva zlostavljanja u porodici.Oduvek sam mrzela reč "žrtva". Ukazivala je na stepen nemoći koji ja, smatrala sam, osoba od karaktera, ne mogu da posedujem. Uvek sam bila riba sa jezičinom, izrazito samostalna i naizgled nesposobna da na svojoj koži trpi iskaljivanje budala. Nisam bila tipična žrtva, ako takvo nešto uopšte postoji, i zato tako dugo nisam govorila o svom zlostavljanju.
Dok sam odrastala, nasilje u porodici sam doživljavala kao nešto što se dešava drugim ženama — ženama koje nemaju nimalo poštovanja prema sebi, nisu obrazovane, izgubile su svaku nadu. Ženama koje nisu čule za Džermejn Grir; ženama koje ne znaju da se riot grrrl piše sa tri "r" i bez ijednog "i". Tipu žena koje bih gledala kako slomljeno i neutešno ridaju u Lajftajmovim filmovima sa ispraznim naslovima i još ispraznijim dijalozima, prepunim varijacija na temu: "Ako ja ne mogu da te imam, niko neće."Odrasla sam u domaćinstvu u kom je pretnja porodičnog nasilja stalno visila u vazduhu, ali se nikad do kraja nije ostvarila. Moj otac se izgleda zadovoljio rezultatima koje je postigao napravivši rupu u zidu tik kraj glave moje majke, izbegavši nezgodne pravne nevolje koje su mogle nastati da je pomerio pesnicu udesno još petnaestak centimetara. Moja majka je rešila problem zjapeće rupe u zidu od gipsane ploče tako što je preko nje okačila uramljeni portret moje sestre i mene. Tako je to bilo. Znala sam da njihov odnos nije zdrav, nije "normalan". Ali makar je, tešila sam se, nije stvarno udario.
Reklame
Nikad nisam sažaljevala niti prezirala majku, ali sam je osuđivala zato što je ostala s njim. Zašto se izlagati tolikoj nepotrebnoj traumi, hraniti povređeni ego muškarca koji je bio suviše ponosan da prizna da ima problem sa kontrolisanjem besa, kada je mogla jednostavno da zbriše? Kada ga je konačno napustila, pomislila sam, Dugo ti je trebalo. Govorila sam sebi da nikad neću dozvoliti da se nađem u takvoj situaciji. Godinama sam držala to obećanje — sve dok, naravno, više nisam.Moj bivši je zaveo kontrolu od starta. Mnogo toga u vezi sa mnom mu se nije dopadalo, uključujući činjenicu da pušim; prestala sam da bih sprečila buduće svađe oko toga. Kad god bih pod stresom krišom zapalila, svaki put bi to otkrio, namirisavši dim na mojoj odeći ili u mom dahu, te bi se u nedogled izdirao na mene zbog moje neuviđavnosti.Sve što bih uradila bio je samo povod za beskrajne svađe, zbog čega bih mu se beskrajno izvinjavala. Plakala bih slomljeno i neutešno dok ga molim za oproštaj i obećavala mu da se, šta god da sam uradila, više neće ponoviti. Posle nekoliko dana agresivnog ćutanja, on bi popustio; prešli bismo preko svega kao da se ništa nije desilo.Za naše probleme uvek sam bila kriva ja, jer je on u svakoj situaciji uporno odbijao da preuzme odgovornost. Ja sam bila ta koja uvek izaziva sukob; ja sam bila ta zbog koje mora da bude tako prokleto ljut. Zašto ne mogu da prestanem da se ponašam kao glupača? Kad bih to uspela, sve bi bilo divno i krasno. Davala sam sve od sebe, ali bih svaki put uprskala stvar.
Reklame
Nisam imala prijatelje a moje porodične veze bile su, najblaže rečeno, slabe. Nisam imala s kim da pričam, a ne bih imala ni šta da im kažem. Došla sam do stadijuma u kom sam mu verovala kada mi je govorio da nemam karakter, da sam užasna osoba i ružna. Na kraju krajeva, da nisam, zar ne bih imala bar neki privid odbrambenog mehanizma? Kao moj jedini stalni saputnik, njegova reč je postala zakon.U domu koji smo delili, pretnja nasiljem je stalno visila u vazduhu, baš kao i u mom porodičnom domu. Bacao je stolice i izricao pretnje, ali ih nikad nije ostvarivao. Mislila sam da su njegove pretnje, baš kao i pretnje mog oca, bez pokrića — prazna obećanja koja nikad neće ispuniti. Uprkos tome, počela sam da gajim mržnju prema njemu i ja sam mu, zauzvrat, uradila neke gnusne stvari. Prevarila sam ga i na kraju se iz pakosti udala za tipa sa kim sam ga prevarila. Za to sam mu se iskreno izvinila. On nikad ni za šta nije.Kada je konačno ostvario svoje pretnje, nismo čak ni bili u vezi. Raskinula sam sa mužem, obnovila kontakt s njim i dozvolila mu da odsedne kod mene dok se ne snađe kada se preselio u Los Anđeles. Sećam se prve noći kada se to desilo; njegovog divljačkog pogleda kada mi je pocepao odeću i oborio me na zemlju. U to vreme još nisam imala prijatelje, nisam imala kome da se izjadam. Brzo sam se vratila starim navikama, prihvatajući njegovu reč kao sveto pismo. Zato što sam ga prevarila, objasnio je, sada je imao pravo da me tuče. I to je i radio.Dok se sve to dešavalo, počela sam da radim nemoguće — sklapam prijateljstva po prvi put u svom odraslom životu sa ljudima koje bih upoznala na svojim komičarskim nastupima. Ali mi oni, moj bivši bi me prosvetlio, nisu prijatelji. Muškarci koji su govorili da sam smešna samo su želeli da spavaju sa mnom. Žene su se družile sa mnom iz koristi, nisu imale pojma ni o čemu i nije im se moglo verovati. Svi su osim njega bili neprijatelji.
Ne sećam se tačno trenutka kada sam odlučila da ga više ne slušam — bila je to mešavina nekoliko faktora, uključujući vezu sa nekim ko nije sociopata, sklapanje novih prijateljstava i kreativni ventil za koji sam dobijala pohvale od ljudi. Što su se ljudi više ponašali prema meni kao osobi koja ima šta da kaže i pokaže, njegov glas je bio sve tiši. Na kraju je bio potpuno zagušen.Godinama sam ćutala o svemu što mi se desilo, poverivši se samo šačici bliskih prijatelja. Nisam želela da me ljudi sažaljevaju; nisam želela da me doživljavaju kao žrtvu. Međutim, što je više ljudi čulo moju priču, više sam podrške dobijala — nisu me doživljavali kao žrtvu. Nisu me doživljavali kao nemoćnu. Bila sam samo osoba koja se zatekla u usranoj situaciji iz koje se, na sreću, izvukla. Pozicija u kojoj sam se našla nije umanjila činjenicu da sam žena, da sam feministkinja. Prestala sam da krivim sebe za sve. Prešla sam preko svega — u meri u kojoj to, naravno, bilo moguće.
