​Sirotinjski gejming: Zašto kupujemo legalno?

Moje najranije sećanje na kupovinu kompjuterskih igara seže u pradavno doba sredine devedesetih. Drugovi iz škole su me kroz krivudave uličice neokrečenih zidova odveli do svog dobavljača čije je dvorište pobeglo iz Kusturičinih filmova. Kod njega se za razumnu nadoknadu mogla nabaviti vrhunska elektronska zabava snimljena na beskonačnu količinu flopi diskova. Ako je neko hteo da igra Civilizaciju ili Bombermena, morao bi da donese gomilu disketa kapaciteta 1.44 MB i sačeka se na njih snimi igra čija bi instalacija zauzimala i po tridesetak megabajta. Onda bi ih sve odneo kući i redom ubacivao u svoj flopi drajv, moleći se višoj sili da se ne ispostavi da je neki od majušnih diskova oštećen prilikom transporta, što bi celo komercijalno hodočašće učinilo uzaludnim.

Naravno, moje prvo iskustvo sa kupovinom igara nije bilo i prvo iskustvo sa igranjem. Par godina pre toga, igre su mogle su da stanu čak i na samo jednu disketu (fizički veću ali manjeg kapaciteta) koja bi garantovala sate zabave za ponosnog vlasnika Intel 80286 mašine i njenog moćnog 16-bitnog procesora. Igre za C64 skladištene su na kasetama nalik onima sa kojih su pećinski ljudi slušali muziku. (Jeste deco, muzika se nekad snimala i reprodukovala putem magnetnih traka.) Ali u to vreme prvobitnih zajednica, dobra su distribuirana primitivnom razmenom – jedan korisnik bi dao drugom korisniku podatke, ovaj bi ih upotrebio i onda zahvalno vratio ili prosledio dalje. Ideja da bi neko mogao da zaradi novac kopirajući podatke za druge korisnike delovala mi je neverovatno. Mislim, koliko se uopšte ljudi igra na svom kompjuteru, i zar treba svih dvadesetoro da pohrle u ruralno dvorište u užem centru grada sa torbom punom disketa? Mora da postoji neki efikasniji, smisleniji način.

(Bilo bi neiskreno ovde reći da sam predvideo optičke medije i broadband internet; više sam ciljao na kupovinu kartridža u prodavnici, putem kojih su do moje faux-Nintendo konzole stizali Aladin ili Super Mario u milion verzija. Šta zna dete šta je sto kila.)

Ubrzo posle bizarnog doba flopi diskova usledilo je doba optičkih medija – sjajni, elegantni, naizgled neuništivi CD mogao je da primi impresivnu količinu od 600-700 megabajta! Ma nemoguće, to bi bilo koliko, milion disketa? Igre su takođe porasle, pa se u smiraj dvadesetog veka za jedan Planescape: Torment) moralo izdvojiti četiri takva diska, a za Baldur's Gate čak šest. Ako se onda desi da, na primer, medom umažeš na primer treći, džabe je da ga čistiš, određeni delovi igre biće ti zauvek nedostupni… Osim ako nađeš nekog da ti taj jedan disk nareže. Rezanje diskova! Zlatna koka tolikih mladih preduzetnika! Takozvani CD klubovi nicali su po Beogradu kao pečurke posle kiše, originalno u nameri da iznajmljuju diskove sa igrama, filmovima, ili muzikom, slično praksi video klubova (Pitajte mamu i tatu šta je to, deco.) Ubrzo su bili prinuđeni da pređu na model direktne prodaje jer je skoro svako imao rezač kod kuće, pa iznajmljivanje na po par sati nije imalo smisla. Prodaja igara putem optičkih medija čak i danas postoji, mada je ne čeka svetla budućnost. Sledeća faza distribucije strpljivo, ali neumitno potiskuje sve ostale na marginu.

Internet je morao da se desi pre ili kasnije, čak i u Srbiji. Isprva niko nije ni pomišljao da ga koristi za igranje ili distribuciju – a i kako bi, kad je modem prosečnog korisnika imao protok od 33.6 Kbit/s, pa bi mu trebalo pet-šest minuta da primi ili pošalje samo jednu od onih apsurdno malih disketa sa početka, i to u slučaju da istovremeno ne radi ništa drugo. (Pre ili kasnije bi neko od ukućana podigao slušalicu i sjebao dial-up vezu, pa bi propao pokušaj da se otvori slika Pamele Anderson u veličanstvenoj 800 x 600 rezoluciji.) FTP klijente koristili su samo retki entuzijasti, a igre su morale da sačekaju doba širokih pojaseva.

Popularizacija brzih i stabilnih internet priključaka donela je pirateriju pre nego što je donela legalnu digitalnu distribuciju; BitTorrent protokol je stariji nego Steam. Tu nije bilo previše smisla – ako mogu da svučem igru sa interneta, zašto bih odlazio da kupim fizički primerak, čak i da mi ga izdavač nudi za džabe, a naravno da ga ne nudi. Kao pravi dinosaurus, industrija je u startu bila zainteresovana samo za suzbijanje digitalne distribucije, i izmišljala raznorazne načine da natera korisnika da kupi igru na CD-u, DVD-u, ili čemu već, umesto da mu ponudi isti komfor koji je u ilegali uživao. Čak je i pomenuti Steam, danas ubedljivo najpopularnija platforma za digitalnu distribuciju igara, nastao primarno kao DRM model. Igre (i muzika, i filmovi) bi ponekad bile značajno osakaćene za korisnika koji ih je legalno kupio, samo da bi mu se otežalo da taj sadržaj sa drugima podeli. I danas neki izdavači zahtevaju da kupac uz igru instalira dodatni softver čija je (često jedina) svrha da ih drži pod pasivnim nadzorom, da se ne bi slučajno odali zamamnom piratskom životu.

Za to vreme u Srbiji, situacija bila specifična iz dva razloga. Prvo, procenat stanovništva sa pristupom internetu je bio značajno manji nego u zapadnom svetu, što važi i danas. Drugo, legalna kupovina fizičkih primeraka igara je dugo bila praktično nepostojeća; za svaku prodavnicu koja bi nudila „originalni" CD ili DVD (po vrlo„originalnim" cenama) moglo se naći pet uličnih prodavaca koji bi isti sadržaj nudili na sveže narezanim no-name diskovima za simboličnih stotinak dinara. Kako je broadband internet širio pipke po zemlji večne tranzicije, čak je i ulična prodaja igara svedena na minimalnu meru – samo za informatički nepismene tetke koje bi da obraduju dete nasumično izabranim primerkom lepe i poučne igre, na primer nečim iz GTA serijala.

Pa ipak…

Dvadeset godina posle vremena opisanog na početku ovog teksta, sa konekcijom od skromnih 10 Mbit/s i još skromnijim računom u banci, sa nekoliko torrent klijenata instaliranih i warez foruma bukmarkovanih, ipak povremeno uhvatim sebe kako legalno plaćam za igre koje skidam sa interneta.

Šta nije u redu sa mnom? Bitnije, zašto nisam jedini koji se tom bizarnom aktivnošću bavi u zemlji čiji prosečan stanovnik zarađuje manje od 500 dolara mesečno? Među ljudima koji se i posle tridesete igraju na svojim PC računarima (umesto na mobilnim telefonima, kako je jedino ispravno i bogougodno), deluje mi da je neobično veliki procenat njih spreman da izdvoji svoje krvavo zarađene dinare za igru, bilo na Steam rasprodaji ili kao deo Kickstarter kampanje.

Nemojte me pogrešno shvatiti, većini nas nije strana piraterija. Praktično svaki od ovih rasipnika bi umeo da nađe igru koja ga interesuje na bilo kom od milion Pirate-Bay-analoga i skine je očišćenu od propratnog DRM sranja bez problema. Izuzeci su slučajevi kad neko kaže da bi hteo da kupi igru jer neće da se „cima oko krekovanja i ostalih budalaština", a posle shvati da se od njega očekuje da otvori nalog na sajtu izdavača i loguje se svaki put kad makar i pomisli da nešto odigra ili snimi.

Takođe, prilično sam siguran da niko od nas troškaroša nema višak novca na raspolaganju. Neki od nas nemaju stalan posao, neki ga nikad nisu ni imali. Neki hrane sitnu decu, a neki još žive sa mamom i tatom. Odakle nam onda deset ili dvadeset dolara za igru na rasprodaji, posebno u slučaju da tehnički ni ne plaćamo digitalni primerak igre nego samo pravo da je igramo na neodređeno vreme, tj. dok Steam ne odluči da smo prekršili njihova pravila pa nam bez obrazloženja nepovratno oduzme sve što smo mislili da kod njih posedujemo.

Dakle, zašto plaćamo ako ne moramo i nemamo čime? Jasnog odgovora verovatno nema. Rekao bih da su delimično u pitanju čari konzumerizma. Da, lepo je biti pirat i kidati okove informacije koja želi da bude slobodna), mada… postoji mala ali merljiva količina zadovoljstva koja se javlja kad, poput ljudi iz dalekog civilizovanog sveta, platimo zlatnu cenu umesto gvozdene.

Daje nam osećaj da je svet oko nas smisleno organizovan organizam čiji smo mi mali, ali funkcionalni delovi. Iracionalno, donekle iluzorno, ali shvatljivo.

Takođe, tu je i činjenica da nekad prosto želimo da nekome damo svoje pare. Kad sam čuo da se planira „duhovni naslednik" Tormenta, imao sam platnu karticu u rukama i pre nego što se Numenera kickstarter stranica otvorila. Nešto ranije, Baldur's Gate: Enhanced Edition je nudio vrlo malo novog sadržaja za igru petnaest godina staru, ali sama ideja da se uzmu i izglancaju klasici bila je dovoljna da je legalno naručim unapred. Znam da gigant poput ozloglašenog EA može da izda sledeći Mass Effect ili n-tu iteraciju simuliranog fudbala i bez mog skromnog doprinosa, ali ako u manjem izdavaču prepoznam srodnu dušu u finansijskim teškoćama, pomoći ću mu koliko mogu.

Najzad, nekad je sama ponuda toliko fascinantna da joj se ne može odoleti. Naravno, mislim na Humble Bundle fenomen, servis koji nudi pakete igara po ceni koju kupac izabere. Originalno je u pitanju bila promocija niskobudžetnih igara koje su izbacivale male nezavisne kompanije; plan je bio da se privuče pažnja javnosti, da ljudi probaju igre za koje inače ne bi ni čuli, pa koliko plate da plate. To je bilo 2010. godine; od tada im je posao samo rastao, a igre su postajale sve bolje i popularnije. I dalje se oslanjaju na dobru volju kupaca, a kolač se seče na tri dela – deo zarade ide autorima, deo u dobrotvorne svrhe, a deo izvođaču projekta, Humble Bundle Inc. (kupac bira koliki će koji deo biti).

Tokom prethodnih pet godina, kupio sam, po slobodnoj proceni, stotinak igara na ovaj način, svaki put izdvojivši koliko mi je hronična besparica dozvoljavala. Od kako su u ponudu dodali stripove i audio knjige, prestao sam da pratim broj narudžbina. Osećaj je neopisivo dobar; verujem da nešto slično iskuse zavisnici od šopinga kad se vrate kući iz pohoda sa po dve kese u svakoj ruci.

Naravno, svaku igru, knjigu, ili strip sam mogao bez mnogo problema da nađem pojedinačno i skinem sa interneta besplatno, ali zašto bih to radio kad mogu sve zajedno da skinem sa jednog poznatog mesta, i da svoju zahvalnost za pruženu uslugu izrazim simboličnom uplatom?

Humble Bundle ne objavljuje podatke o lokaciji kupaca, ali postoje podaci o geografskoj distribuciji njihovih Fejsbuk fanova. Oni nam govore da ih je najviše u USA, skoro četvrtina (23.8 odsto), dok Srbija zauzima 44. mesto sa impresivnih 0.3 odsto. To je ipak preko 1,200 ljudi, pretpostavljam u finansijskoj situaciji ne previše različitoj od moje. Hiljadu dvesta njih spremnih da daju novac koji realno nemaju da bi se igrali, slušali muziku, ili čitali knjige. Koliko ima ljudi u sličnoj situaciji spremnih da plati punu cenu igre od šezdesetak dolara? Ni blizu tom broju, reklo bi se.

OK, nije ovim izmišljena rupa na saksiji. Freeware aplikacije postoje od kad je interneta, Radiohead su 2007. uspešno izdali album In Rainbows po daj-šta-daš principu, dok Amanda F. Palmer ohrabruje fanove da skidaju njenu muziku odakle stignu. Pa ipak, ovako masovan, uspešan, i dugotrajan projekat u industriji čuvenoj po nestabilnosti i beskrupuloznom marketingu je više nego kuriozitet.

Sredinom prošle godine, suma koju su Humble Bundle kupci kolektivno dali u dobrotvorne svrhe prešla je 46 miliona dolara. Da su kupovali standardnim putem, ili skidali ilegalno, ova suma bi gotovo sigurno težila nuli.