Imamo li problem sa autovanjem?

Ljudi se, iz nekog razloga, mnogo bave pogađanjem nečijeg seksualnog opredeljenja. Ako ste neko ko ne zrači muškošću ili ženstvenošću na "pravi" način, otkrićete da postoje oni koji nalaze veliko zadovoljstvo u tome da vam to i saopšte.

Ali ne rade to samo šovinisti koji vam dobacuju uvrede iz kola u prolazu ili zadnjih redova školske klupe — u tome podjednako učestvuju i oni naprednijih shvatanja. To može biti iz najboljih namera (kao kad aktivno podržavamo prijatelja za koga pretpostavljamo da je gej iako nam to sam nije rekao), ali i onih drugih. Jedan od primera je kad se homoseksualnost koristi za ismevanje onih koji se zalažu za anti-gej ciljeve. Prošle nedelje mediji i levičarski nastrojeni čitaoci bili su oduševljeni ironijom sudbine da je Nik Džensen — čovek iz Kanbere koji je izjavio da će se razvesti od svoje supruge ako gej brakovi budu legalizovani u Australiji — možda gej.

Ali pitanje je da li smo svi mi i dalje tolerantni ako ismevamo druge samo zato što se još kriju ili nehajno određujemo tuđu seksualnost umesto njih?

Za Dion Kegan, predavača iz rodnih i studija seksualnosti s Univerziteta u Melburnu, ovo ponašanje vezuje se za održavanje normativnosti.

"Prilično smo vezani za ideju seksualnosti tipa 'rođen sam ovakav', koja u potpunosti pojačava fiksni, stabilni model seksualnosti", kaže on.

U mnogim pogledima, veća vidljivost homoseksualnosti u glavnim medijskim tokovima dovela je do veće normativizacije, koja privileguje binarni sistem hetero i gej populacije. Za ljude koji se ne uklapaju ni u jedan od ta dva sistema, to znači da im je preostalo manje izbor sa kim će imati seks.

Zato podrška ljudima koji su i dalje nesigurni u svoju seksualnost postaje problem nastao iz mnoštva najboljih namera. Za neke, pomoć je dobrodošla dok pokušavaju da otkriju ko su. S druge strane, potreba da iskazujemo saosećanje prema našim nedefinisanim bližnjima može malo da nam pobrka etiku. Imamo li prava da im govorimo šta mislimo ko im se sviđa kad ni sami možda još u to nisu sigurni?

Ovo je nešto što bi moglo da se poredi sa iskustvom australijskog olimpijca Ijana Torpa. Uprkos slavi, bogatstvu, pa čak i nacionalnom ponosu, pitanje njegove seksualne orijentacije sve vreme je bilo balast u njegovoj karijeri. Godinama su njegovi strejt ili gej saveznici negirali njegovu homoseksualnost ili zastupali naizgled bezazleni apel: "Znamo odavno, ajde priznaj već!" Iako je za neke javno priznanje lak proces, on često može biti mučan i dug. U nekom smislu nestrpljenje prema nečijem "javnom deklarisanju" može biti jednako štetno kao i njegovo potiskivanje.

Kad se Torp javno deklarisao sredinom 2014. godine, činilo se da javnog tabua odavno više nema. Australijski olimpijski skakač Mejtu Mičam bio je otvoreno gej pre Olimpijade 2008. godine, a olimpijski skakač Tom Dejli deklarisao se preko video snimka krajem 2013. godine. U međuvremenu, televizijske serije kao što su Glee i Modern Family uvele su homoseksualnost u porodični televizijski program. U svetu u kom bivši brat Džonas nastupa na ovogodišnjem Mardi Gra festivalu u Sidneju, prirodno je da se postavi pitanje: Šta se čekalo?

"Odbijanje da prizna da je gej postalo je za sirotog Ijana Torpa još neprijatnije kad je pregršt javnih ličnosti obelodanilo svoju seksualnu orijentaciju. Ali ko zna? Možda je samo bio blago aseksualan a suviše zauzet kao olimpijski plivač", rekao je Dion.

Nakon vekovne diskriminacije gejeva, teško je priznati da ste zapravo "jedan od njih". Sama ta pretpostavka je suptilan oblik diskriminacije. I dok većina ljudi nije u potpunosti toga svesna, nečije puko tapkanje nogom, prevrtanje očima i govorenje: "Priznaj već" može da gurne nekoga dublje nazad u skrivanje. Izlaženje u javnost je duboko intiman proces, a uraditi to zbog nekog drugog nije baš najbolji razlog da se to uradi.

"Tzv. 'autovanje' je kontroverzna praksa i uglavnom se to više ne radi. Kad ljudi 'autuju' – ili naglas spekulišu o seksualnoj orijentaciji — određenih javnih ličnosti, oni imaju neke druge ciljeve na umu, koji se uglavnom tiču popunjavanja senzacionalističkih novinskih rubrika", rekao je Dion.

Ali u širem poretku stvari, Australija je neobično mesto za istraživanje seksualnosti. Iako cenimo onu vrstu kempa koje su Prisila i Kajli probudili u inostranstvu, kod kuće imamo države u kojima možete proći nekažnjeno s ubistvom zahvaljujući "paničnom strahu od gejeva".

A mnoge strejt muškarce koji ne furaju australijsko viđenje muškosti ne iznenađuje da su ih par puta u životu nazvali 'pederom'.

Autor i profesor iz Sidneja po imenu Džej* jedan je od njih. Uprkos tome što se "pomirio s tim da je strejt", i dalje se pita zašto ljudi uporno misle da je "očigledno gej". On je neko ko se ne uklapa u stereotipe australijskog dase, što znači da konstantno mora da objašnjava zašto kod ljudi aktivira određene gej alarme.

"Uvek se sve svodilo na to kako se oblačim, na moje manire i način na koji pričam. Kada god sam sticao nove prijatelje, neki od njih bi se iznenadili da sam strejt ili su se već potrudili da me 'autuju'. Neobavezno bi u razgovor pominjali: 'Oh, pa ti si gej, zar ne?', očekujući od mene da ću potvrditi njihove pretpostavke", rekao je on.

Ali on to nije uradio. Za Džeja, to je samo podcrtalo sfere privilegije u Zapadnom društvu.

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Gay Conversion Therapy

____________________________________________________________________________

"Moramo da srušimo vekove i vekove homofobičnog uslovljavanja, a ono je višeslojno. Ne morate da držite govor mržnje u supermarketu, jer ako ste bela strejt osoba vaša definicija kako gejevi izgledaju biće formirana na osnovu filmova i serija", rekao je on.

Džej je objasnio da je na kraju pronašao sebe, iako se oduvek pitao da li su stvari mogle da budu drugačije. Jer on i mnogi drugi koji ne upadaju lako u kategorije koje je društvo smislilo za njih žive u svetu u kom je njihova seksualna ambivalentnost konstantno podložna analizi — bilo da su oni na to pristali ili ne.

"Mislim da je konačan rasplet za mene — kao strejt muškarca koji, nakon što je to radio tako dugo, više ne sumnja u svoju seksualnost — nastupio kad sam sebi postavio sledeće pitanje: jesam li se ja našao tu gde sam samo zbog homofobičnog uslovljavanja?", rekao je on.

Ali najjednostavniji razlog zbog kog treba da zadržimo naše sumnje za sebe je ovaj: seksualno opredeljenje je ozbiljna stvar. Kako Dion kaže: "Govoriti ljudima da 'tvoja seksualnost nije bitna' je liberalna plitkost. Biti gej ima svoje posledice — ključno je za to kako organizujemo i shvatamo svoje društvene i privatne odnose."

*Džejevo ime je promenjeno iz razloga očuvanja privatnosti

Pratite nas na Facebook, Twitter, Instagram