​Odrasla sam verujući u lažnog proroka

Krštena sam u crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana kada sam imala osam godina. Moji roditelji su bili pobožni; venčali su se u hramu samo tri nedelje pošto se moja mama vratila iz misije. Išli smo u crkvu svake nedelje, svake nedelje išli na crkvene događaje i molili se zajedno svake večeri.

Jednom mesečno, vernici su bivali pozvani da u crkvi iznesu svoje svedočenje, što je značilo da su morali da izađu pred mikrofon i podele svoju objavu vere. Dobri vernici su to radili redovno, često su plakali dok su govorili, ophrvani prisustvom svetog duha. Moji roditelji su stalno ohrabrivali mog brata i mene da izlazimo za govornicu. Ja sam bila prestrašena. Nisam mogla da smislim ništa originalno što bih rekla, i nikada nisam plakala. Ali od mene se to očekivalo, pa sam to i radila.

Kada sam malo odrasla, počela sam da se pitam: Zašto ne mogu da plačem? Zašto ništa ne osećam? Sećam se kako sam očajnički pokušavala da kod sebe izazovem emocije, dok sam gledala vršnjake kako ih obuzimaju osećanja u crkvenom kampu. Pokušavala sam sebi da nateram suze na oči. Na trenutak bih pomislila da sam osetila nešto, ali bi se to ubrzo raspršilo, van domašaja mog truda.

Verovala sam da je crkva iprava, ali nisam osećala ono što i svi ostali. Želela sam da se odevam raskošno, a ne skromno. Želela sam da se družim s momcima i da pričam o grudima. Roditelji ostale dece su mislili da loše utičem na njih, ponekad me čak nisu ni zvali na okupljanja. A moja mama je bila lepa, dinamična i ambiciozna, pa se ni ona nije baš tačno uklapala u mormonsku kulturu srednjeg zapada.

Moji roditelji su se razveli i mama se zaljubila u čoveka koji nije bio vernik, sa kojim je na kraju spavala. Rastrzana krivicom, odmah se ispovedila, ali sveštenstvo ju je svejedno ekskomuniciralo, pošto je seks van braka smatran za jedan od najtežih grehova, posle ubistva. Tri godine joj nije bilo dozvoljeno da učestvuje i govori u crkvi. U suštini je bila stigmatizovana. Posle toga nam je svima bilo teže da se uklopimo.

Kada je poniženje procesa pokajanja okončano, preselili smo se u Jutu. Nastupali smo kao trbuhozborci, a ja sam pisala pesme; to je bio naš pokušaj da počnemo život ispočetka.

Onda smo upoznale Adama.

Moja mama i Adam (promenila sam mu ime) su se upoznali na mormonskoj igranci za samce. Zapanjujuće joj je ličio na nekoga koga je sanjala pre mnogo godina, rekla mi je. Kod mormona je uobičajeno da se moliš i tražiš od boga znak, tako da je mojoj mami bilo jasno da to što je upoznala čoveka koga je sanjala posle svog tog napornog rada na pokajanju, čoveka koji je bio poseban i imao neki magnetizam, sigurno nešto znači. To je morao biti znak.

Moja mama je jedna od najpametnijih osoba koje poznajem. Sjajna je, zabavna, i neverovatno puna ljubavi. Ali ima problema sa poverenjem. Ne tako da ne veruje ljudima, to je moj problem. Moja mama jednostavno nije u stanju da ne veruje ljudima. Pošto je kod mormona vera ispred činjenica, a vera u proroka je imperativ, biti slep za neke stvari je prosto preduslov. Do trenutka kada je upoznala Adama, njena moć rasuđivanja je već bila znatno narušena.

Crkva veruje da je Džozef Smit uz pomoć magičnog kamenja preveo Mormonovu knjigu sa drevnih zlatnih ploča koje mu je dao anđeo. Legenda kaže da jedno poglavlje te knjige, poznato kao „zapečaćeni zapis", sadrži duboka otkrovenja, i biće sakriveno od sveta sve do poslednjih dana, kada će se ponovo pojaviti. I to je škakljivo pitanje. Jer, ako neki tip može da se pojavi niotkuda i postane prorok tako što prevede nekakav misteriozni zapis koji niko nije video, zašto ne bi mogao da se pojavi neki drugi tip sa zapečaćenim zapisom?

Adam nije krio da je ranije bio poligamista koji je jednom prilikom ubedio zajednicu da je prorok. Sada je bio samac koji je često išao na mormonske igranke. Onda je upoznao moju mamu. Počeli su da provode vreme zajedno, i uz pomoć drugih koji su tvrdili da su vernici, on je počeo da je ubeđuje da je zapečaćeno poglavlje povereno njemu da ga prevede, i time uvede poslednje dane. Imao je uzorke. Tvrdio je da u crkvi znaju za to. Na kraju je uspeo da je uveri da je on novi, istinski božji prorok.

Sećam se da mi je u početku bilo neprijatno u njegovom društvu. Do tog trenutka mi je već bila poznata plejada zlih i neobičnih ljudi koje je privlačila naivna priroda moje majke. Uhode, učenjaci i sociopate su se nizali jedni za drugim, boreći se da uđu u njen život. Tako da sam bila nepoverljiva kada se pojavio Adam. Ali imala sam samo 12 godina. Osvojio mi je srce hvaleći moje pevanje, i kupujući mi bombone i čips. Grickalice su bila bitna stvar u našem domaćinstvu.

Počela sam da verujem u njega pukim slučajem. Sedela sam za maminim kompjuterom kada sam slučajno naišla na neke mejlove koje joj je poslao: u njima joj je pisao da je izabran od boga da deluje u njegovo ime u ovim poslednjim danima. Poslednji dani, u smislu ponovnog dolaska Hrista. Dok sam to čitala, razjasnilo mi se: Adam je prorok.

I konačno, posle dugih godina bez mnogo osećanja, bila sam ganuta do suza. Iznenada je sve dobilo smisao. Naravno da se nikada nisam uklapala, jer moja porodica je bila posebna, predodređena za nešto veliko. Zbog crkve sam se osećala kao da se tu ne uklapam, osećala sam se nevažno. Ali ovo je bilo važno.

Ispričala sam mami šta sam videla. Ona mi je sve objasnila, i neko vreme je vladalo blaženstvo. Po Adamovim uputstvima, počela sam da pravim sajt za fondaciju koju je osnovao za pomoć ugroženima, po božjem planu. Videla sam deliće zapečaćenog zapisa u kompjuteru. A najboljeje to što je rekao mojoj mami da svrhu njenog života predstavljaju njena deca. A naročito ja. Rekao je da ću ja promeniti svet. Kada mi je to prenela, mislila sam da ću pući od ponosa.

Počeo je da doživljava otkrovenja. Prvo je bilo da moja mama treba da postane njegova duhovna žena (čitaj: seks). Onda je trebalo da prodamo višak našeg imetka i da preko njegove fondacije damo novac siromašnima. Imali smo veliku rasprodaju u dvorištu. Ona je prodala venčanicu koju je čuvala za ponovnu udaju.

Sledeće otkrovenje je bilo da moja braća i ja više ne možemo da živimo s mamom, jer je njena misija bila previše opasna. Umesto da odem kod tate u Kaliforniju, ja sam neko vreme ostala u porodici moje drugarice Šin, da bih bila blizu mame. Imam prijatna sećanja na boravak tamo: igrala sam video igrice, po prvi put sam gledala film UHF, i pisala sam eseje o Uvrnutom Alu. Veći deo vremena to je bio uobičajen život.

Osim toga što sam krila ogromnu tajnu. Pretvarala sam se da je sve normalno, sve vreme verujući da sam izabrana od boga. Iskradala sam se noću u prizemlje da bih tiho razgovarala sa mamom telefonom, dok su Šinini spavali. Shvatala sam to veoma ozbiljno, i kada god bih se osetila izostavljenom ili usamljeno, tešila sam se tom idejom: „Sačekajte, videćete… donosimo vam drugi dolazak."

Jednog dana sam klekla da se pomolim dok sam bila kod Šin. „Dragi nebeski oče, zahvalna sam ti na ovom danu", počela sam kao i obično. „Znam da je Adam istinski proro…", počela sam da izgovaram, ali sam se zaustavila. Neki dosadni osećaj mi nije dozvoljavao da završim rečenicu.

Nedostajala mi je mama. Znala sam da je veliko žrtvovanje u ovom životu bitno za spasenje u narednom, ali počela sam da brinem za nju. Delovala mi je tužno.

Moj brat i ja smo otišli da je posetimo tamo gde joj je Adam odredio da živi, u jednokrevetnoj sobi u mračnom, depresivnom samačkom hotelu. Kupatila su bila u hodniku, a zgrada je bila puna bivših robijaša. Te večeri, jedan njen obožavatelj je stajao i vikao ispred zgrade, i bacao je novčiće na njen prozor, sve dok nije ušao unutra. Lupao je po vratima kao manijak i urlao pretnje dok smo mi sedeli zagrljeni, sve dok policija nije došla. To je bio njen život, i bila je sama. Bila sam uplašena za nju.

Tada to još nisam znala, ali Adam je imao još jedno otkrovenje. Slao je muškarce da imaju seks s njom. Preklinjala ga je da se predomisli, ali on je insistirao da je to test koji ona mora da prođe. Podaj se tim muškarcima, pretio joj je, ili ćeš zauvek ostati razdvojena od porodice. Pokušala je nekako da se izvuče, ali jedan nasilni makro je preuzeo kontrolu i primorao ju je. Moja mama nije bila samo tužna. Pomišljala je na samoubistvo.

Na kraju, jedan od Adamovih ljudi je došao kod nje i rasplakao se. Bio je potresen uslovima u kojima ona živi i pošto je učestvovao u prevari, priznao joj je da je sve to izmišljotina. Te iste noći ju je preselio odatle.

Sve se srušilo. Adam nije bio prorok. Bankovni račun fondacije, gde je sav novac moje majke otišao, u stvari je pripadao Adamovoj devojci, novoj „prvoj ženi" koja je učestvovala u prevari.

Mama i ja smo sele na brdašce ispred Šinine kuće kada je došla da mi ispriča istinu. Bila je uplakana. Iznenada me više nije bilo briga da li sam posebna. Samo sam želela da ona bude dobro.

I bila je dobro. Svi smo bili dobro. Ona je počela da odlazi na terapiju; treba da doktorira medijsku psihologiju, i aktivista je u borbi protiv trgovine ljudima. Nekako i dalje u ljudima vidi samo ono najbolje. Ja se sa svim što smo prošle nosim uz pomoć muzike i pisanja pesama, što je moj način da osetim duh. Adam se neko vreme pritajio, ali kasnije se ponovo pojavio, sa kompletnim zapečaćenim zapisom. Privukao je još mnogo sledbenika.

Više nismo mormoni, i moguće je da nismo izabrani od boga. Ali, pobogu, zajedno smo, i ja i dalje mislim da smo posebni.