Kako sam prestao da se švercujem i zavoleo komunalnu policiju

Beogradske vlasti poslednjih dana počele su opsežnu operaciju čišćenja vozila gradskog saobraćajnog preduzeća od švercera. U operaciji učestvuju i specijalne jedinice komunalne policije, u narodu poznate i kao žardinjerije. Švercere nemilosrdno legitimišu, privode u policijske stanice radi utvrđivanja identiteta, pišu im se kazne.

Neki kažu da se pri ovim operacijama brižljivo vodi računa da se izbegnu grmalji, očigledni baksuzi, osobe sportskog izgleda i ostali "gusti momci", i da je umesto toga pažnja ovih združenih odreda koncentrisana na devojke i sredovečne žene, prema kojima je mnogo lakše primeniti silu.

Potpuno verujem u to. Ali, uz svo poštovanje činjenice da svako ima pravo na dostojanstven tretman, i da niko, ni kontrolori ni komunalci, nema pravo na maltretman građana i na prekoračivanje ovlašćenja, ja, kao bivši aktivni švercer koji je malo prestareo ovu vrstu aktivnosti, kažem: dragi sugrađani, svojim ponašanjem umnogome ste zaslužili da vas uniformisana lica tretiraju kao krpe.

Sećam se komentara u javnosti, i još uvek mi odzvanjaju u glavi primeri duhovne bede sa kojom je naša musava prestonica poređena sa evropskim metropolama. "Gde si ti video u Beču ili Parizu da se nešto prodaje na ulici" (u Beču nisam bio, ali se u Parizu, bogme, prodaje sa ivičjaka). "Neka plati dozvolu, pa neka prodaje", i druge brutalne budalaštine kojima su se opravdavale surove intervencije protiv, po pravilu, onih koji nisu u stanju da prikupe dovoljno formalne ili neformalne društvene moći da odbrane svoj kukavni ulični posao.

Govorimo o parapolicijskoj formaciji koja je sa ulice terala jednog Piksija Stoleta. Oni su Piksiju Stoletu tražili papire. Dozvolu za ulični nastup. Verovatno bi tražili i Kaletu, Gospodaru vremena, kada bi se kretao u zonama koje su im interesantne i koje prazilukovići u gradskim strukturama uopšte smatraju vrednim rada.

"Neka plate dozvolu, tako je u celom svetu."

I uvek se iza te malograđanske retorike pomaljala prokleta "šira slika", što je drugi izraz za hodanje dignutog nosa pred siromašnijima i klasno bliskima, valjda iz slepačke potrebe da se identifikuje sa jačim, sa nosiocem gole sile.

Pobedi Siriza na grčkim izborima:

"Kako će ovo bankarski sektor preživeti, vidi, već su pale akcije najvećih banaka u Grčkoj."

Švajcarski franak se vine u nebesa i ljudi više ne mogu da otplaćuju kredite:

"Sami su krivi, ne mogu banke i država da trpe gubitke koje su svojim kockanjem sami proizveli."

Nastavnici uđu u štrajk - nema solidarnosti.

"Oni ionako malo rade, a i po čemu su oni posebni, svima je teško."

Rasisti se dignu na noge protiv boravaka azilanata u njihovom mestu:

"Znam ja da azilanti nisu opasni, ali ljudi brinu za svoju decu, nije trebalo da sve azilante stave na jedno mesto". (Ne, nego je trebalo da ih rasprše po celoj Srbiji da bi bili manje vidljivi rasistima i da ih ne bi uznemiravali svojom bojom kože).

A uz sve ovo, jedan od omiljenih hobija malograđana je prizivanje državnog nasilja. Kod nas ga u ovoj fazi istorije nema dovoljno, pa se pribegava stranim vestima radi nadraživanja prizorima iživljavanja nad nemoćnima. Tokom nedavnih protesta u Hong Kongu, čaršija se beskrajno zabavljala jalovim pokušajem aktivista pokreta "Okupiraj Hong Kong" da nateraju Peking da ispuni ono što im je sam obećao prilikom pregovora o prisajedinjenju. Svaka policijska intervencija dočekivana je sa veseljem i mudrovanjem o neizbežnoj široj slici.

"Naravno da će da ih počiste sa ulica, Kina je velika zemlja koja zna kako da postupa sa onima koji šire nemir."

Militarizovana policija u Sjedinjenim Američkim Državama ubije nenaoružanog mladića, ili dete sa plastičnim pištoljem.

"I kod nas policija treba tako, bilo bi više reda na ulicama."

Naša javnost je poslednjih godina uspela nepogrešivo da stane na stranu svake belosvetske sirovine, tiranina i ološa, počevši od diktatora Gadafija koji je čitavu Libiju pretvorio u feud svoje degenerisane porodice, preko apsolutnog despota Severne Koreje, Kima Džonga Una, pa do vedeta novog pravnog poretka u Rusiji koji su, po naređenju iz Kremlja, osudili nekoliko mladih devojaka na sibirsku robiju zato što su se usudile da se podsmehnu crkvi.

Stala je na stranu alkoholisanih kriminalaca koji, dokopavši se državne moći, bičuju homoseksualce po ruskim ulicama. Stala je na stranu generalisimusa Al Sisija, jer je ognjem i mačem zaveo "red" u Egiptu, osudivši pritom na smrt hiljade političkih oponenata.

Ne postoji na planeti Zemlji mesto gde se vrši nasilje nad nemoćnima, a da naša javnost to nije pozdravila, u čmernim mijazmama komentara na vesti, i u ostalim informatičkim kloakama u kojima se generiše buduća idiokratija.

A onda - šok, neverica! Državna bahatost je stigla i do vas, ko bi rekao da će sistem u državi postati tačno onakav kakav ste prizivali, da će biti upodobljen stalnom snevanju o tome kako jači tlači jer i treba da tlači.

Zamislite, toliko lopova ima u zemlji, a baš vama traže da platite kartu, i još vam, ako je ne date, traže identifikacione papire, po zakonu koji ste sami doneli, preko svojih narodnih predstavnika. Šira slika nestaje, i ostaje samoživo i tupo gledanje u sopstveni džep i poslednje ostatke ljudskog dostojanstva koje se danas ne brani ni na izborima, ni bilo kakvim smislenim društvenim delovanjem, već tužnim laganjem da "idete samo jednu stanicu."

Pišu se bezvredne onlajn peticije koje sastavljaju ljudi uvereni da je urlanje po Fejsbuku adekvatna zamena za čitanje teksta zakona u kome jasno stoji da komunalac ima pravo i da vas legitimiše, i da vas odvede u stanicu policije ako odbijete da mu date lični dokument.

Izvinite ako prema takvoj javnosti, koja se odrekla svake solidarnosti, napustila svaki osećaj zajedništva osim tokom kampanjskih takmičenja u humanosti, ne osećam dovoljno empatije.

Koreni naše zajedničke nesreće mnogo su dublji od lošeg menadžmenta gradskih vlasti, koja ne ume da dovede u red gradsko transportno preduzeće, i ja zaista nemam volje da osećam solidarnost prema onima koji prečesto koriste priliku da se poraduju tuđoj nesreći. Kada osetite da imamo malo veće probleme od ponašanja kontrolora (koji, uzgred, nisu ništa gori od onih u Budimpešti, prestonici zemlje na čjem je čelu vrhuška tačno po ukusu naše javnosti), hajde da delamo zajedno.

Dok se to ne desi, ako i mene kontrola uhvati u švercovanju jer to i dalje ponekad radim iz čiste lenjosti, naravno da ću dati ličnu kartu, bez reči protesta: uhvatili su me, i šta sad.

Ali to se neće dogoditi danas, jer ću već ovog popodneva svoju kartu ponosno prisloniti validatoru.