​Jovana Gligorijević za VICE: Kako sam izdala Kiru Najtli, Lenu Danam i završila u Kosmopolitenu

Sve je počelo onog dana kad je internetom protrčala vest o Kiri Najtli. Ona je, naime, pristala da se slika naga za intervju u magazinu Interview ali samo pod uslovom da njene grudi na slici budu onakve kakve su u prirodi – netaknute fotošopom. Kirine su grudi, inače, male, gotovo neprimetne. Sa kakvim sam mahnitim oduševljenjem podelila link s tom vešću na svim svojim profilima…

Istog dana, privodila sam kraju čitanje memoara Lene Danam, koje je trebalo da prikažem u narednom broju "Vremena". Danam ima 28 godina, kompletna je autorka i glavna glumica u HBO-ovoj seriji  Girls, čija četvrta sezona samo što nije krenula. Po mnogim stvarima, ta devojka je kontroverzna i da se o njoj raspravljati. Boginja je jer u gotovo svakoj epizodi Girls Lina prošeta svoje nisko zdepasto telo, ukrašeno salcetom i zaokrugljenim stomakom, i to čini potpuno gola.

Upravo tog dana, dobila sam poziv od srpske redakcije Kosmopolitena da dam kratak intervju i, naravno, slikam se. Magazin, naime, želi da se približi ciljnoj grupi starosti od 22 do 33 (ili tu negde), pa bi da predstave svojoj publici mlade uspešne žene otprilike tih godina.

Srž mog oduševljenja Kirom Najtli i Lenom Danam leži u tome što im je muka od standarda fizičke lepote koje ženama nameću mediji. Idu naokolo i ponosno mlataraju svojim nesavršenostima, kvareći posao krupnom kapitalu, što čitavu stvar čini još važnijom. Jer mediji nam guraju pod nos sve one savršene žene – zbog profita. Najveći deo njihovih oglašivača su kozmetičke i modne kuće. Ima li boljeg načina da naterate nekog da kupi vaš proizvod, od toga da ga ubedite kako je baš u vašem proizvodu spas? Spas od celulita, od viška kilograma, od tih odvratnih ožiljaka, spas od tog visećeg odvratnog stomaka koji neće da ode koliko god gladovali.

Da bi ubedili kupca da mu treba spas, moraju ga prvo uveriti da je u nevolji. Zato će mu predočiti slike na kojima su prelepe besprekorno doterane žene, bez grama sala, bez ijedne pore ili bore, sa fantastično izvajanim telima, "američki" belim zubima pod konac. Koliko god se trudile da sakriju, otklone i obrišu svoje "nesavršenosti", za žive žene od krvi i mesa nema fotošopa. Zato isti ti časopisi pretrpani slikama nerealno lepih žena, ujedno vrve od reklama za kozmetičke proizvode koji će kupca makar malo približiti tom idealu. To je sprega: prvo ženi treba skršiti samopouzdanje, ubediti je da je ružna, a onda joj uzeti pare za kutijicu nečega od čega neće postati lepa. Nikad joj neće poručiti da je lepa, jer lova mora stalno da kaplje: neko stalno mora da veruje da je ružan, zbrčkan, isperutan i apsolutno odvratan, jer između kozmetičke industrije i masnog profita prepreka je samo žena koja je zadovoljna svojim izgledom.

Iskreno, nisam nimalo imuna na njihove perfidne metode da mi otmu mukom zarađene pare. Svakog dana ustajem zgrožena svojom figurom, sivim tenom, raščupanom kosom. Mrzim svoje male grudi i debele listove. Toliko sam daleko od savremenih standarda lepote da se i ne trudim da im se približim. I nema iza toga nikakve politike, ne opirem se standardima namerno i iz inata. Jednostavno, duboko verujem da su ti standardi meni nedostižni, pa dižem ruke.

Upravo zato Kira Najtli i Lena Danam igraju važnu ulogu. One ne pristaju na nametnute standarde, nego namerno pokazuju tela i tom svojom golotinjom poručuju: hej, pogledaj me, ovo sam ja, živa žena od krvi i mesa i ništa mi ne fali, lepa sam.

Elem, tog dana dobila sam poziv od Kosmopolitena. Inače, ja sam novinarka, od nedavno i urednica u nedeljniku "Vreme", hardkor političkom, mrtvo-ozbiljnom magazinu koji ne samo da ne beži od teških tema, nego im trči u zagrljaj. Nemam ništa protiv lakih sadržaja u medijima, naprotiv, samo, ja to ne umem da radim, nikad me niko nije naučio, niti sam ikada probala. Relativno često dobijam pozive od kolega iz drugih medija da dam komentar ili izjavu. No, to su uvek teme kojima se bavim u „Vremenu". Kakav je odnos crkve i medija, da li u Srbiji ugrožena sloboda govora, hoće li smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru promeniti išta nabolje… To je moj teren. Nemam problem da sednem preko puta bilo koje javne ličnosti čiji se rad bilo kako dotiče politike, društva, kulture, u rasponu od Aleksandra Vučića do, šta znam, Miljenka Jergovića. Snaći ću se.

Samo nek me niko ne pita šta je za mene lepa žena. A to je prvo pitanje koje mi je Kosmo postavio. Ne mislim da je to pitanje glupo, samo – ne znam odgovor na njega. Kad vidim neku ženu, pa mi se dopadne kako izgleda, eto, to je za mene lepa žena.

Otkud, onda, ja u Kosmopolitenu? Obraćaju se, dakle, novoj ciljnoj grupi, a ja sam letos učestvovala na jednom forumu koji se bavio položajem žena u Srbiji i tamo se nekome svidelo ono što sam pričala, pa me se setio. Sećam se da sam se jedina usudila da pomenem reč „feminizam", da sam na pitanje iz publike „a kako vi mislite da se za to o čemu govorite izborite", lakonski odgovorila „feminizmom". I dalje mi nije jasno zašto se u tom trenutku salom prolomio aplauz, ali, eto. Feminizama je mnogo i ne bih znala tačno da odredim kom od njih pripadam, kao što ni inače ne umem na ideološkom spektru da zabodem hirurški precizno tačku na kojoj se nalazim, a i plaše me ljudi koji to umeju. Takvi ceo svet posmatraju kroz jedan princip, često su, makar na rečima, spremni da sve žrtvuju zarad zadovoljenja tog jednog principa i pokazuju manjak empatije. Ako ceo svet dele na klase, zaborave da postoje i problemi vezani isključivo za rod ili seksualnu orijentaciju. I obrnuto.

Ipak, kad me pitaju da li sam feministkinja, bez razmišljanja kažem da jesam. Za mene je to pitanje političke higijene, okvir u kom se krećem: za svakoga ko pretenduje da bude političko biće, osnovno je da bude za feminizam, protiv homofobije i da u osnovi bude demokrata. Tek u tom okviru, može se biti levo, desno, za liberalizam, intervencionizam, može se biti naprednjak, deesovac, šta god… Sve van tog okvira je političko smetlište, nevalidni argument i opskurna ideologija kojoj je mesto na margini ljudske misli.

Priznajem, imam predrasude prema Kosmopolitenu, prema „ženskoj" štampi u načelu. Mislim da svojim savetima vrše pritisak na žene da moraju da budu ovakve ili onakve. Da reklamama za skupe proizvode pojačavaju očaj u vreme opšte besparice. Jednom sam urednicu jednog drugog časopisa tog tipa pitala koja je svrha reklame za torbu od dve hiljade evra u Srbiji. „Ideja je da ti vidiš nešto što ne možeš da imaš, pa da maštaš o tome", odgovorila je. Potpuna suprotnost od koncepta političkog magazina, u kom je ideja da uvidiš nešto što već postoji, pa da promišljaš i, eventualno, nešto preduzmeš tim povodom. Takođe, mislim da ženski časopisi podjednako omalovažavaju i žene i muškarce, da ih tretiraju kao jednodimenzionalna bića: oni samo misle na seks, a one samo kako da ih uhvate i zadrže.

Zašto sam, onda, pristala? Isprva, jer sam uvrtela sebi u glavu da bi to mogao da bude subverzivni čin. Potom, kada sam dobila pitanja, shvatila sam da imam šta da kažem. Ok, nisam se baš najbolje snašla sa onim šta je za mene lepa žena, ali ispostavilo se da mi je važno da baš na tom mestu kažem gde vidim pravu snagu i važnost udruživanja žena, i da podvučem da smo sve mi koje smo obrazovane, zaposlene, „uspešne" (uspeh je individualna kategorija, zato navodnici), zapravo privilegovane u jednom siromašnom, sluđenom, traumatizovanom društvu kakvo je ovo. Da to što ja na svojoj koži nikad nisam osetila diskriminaciju zbog toga što sam žena ne znači da ta diskriminacija ne postoji. Da je, kad sam već u privilegovanom položaju, jedino časno da taj položaj iskoristim da se čuje glas onih koje takve privilegije nemaju.

Publika koja čita Vreme većinu ovih stvari već zna. Kosmopoliten je nešto drugo, način da se dopre do najrazličitijih slojeva društva, do onih žena koje žele da pobegnu od političkog dela sebe, do tinejdžerki koje tek treba da urade nešto sa svojim životima.

Prvi šok mi je bio obaveštenje da će slikanje trajati dva sata. Mi u političkim magazinima fotkanje sagovornika obavimo za najviše pola sata. Najvažnije nam je da ga uhvatimo u njegovom autentičnom ambijentu, da slika pokaže delić atmosfere kojom odiše njegova ličnost ili ono čime se bavi. Fotoreporter dođe, osmotri prostor, postavi sagovornika u nekoliko poza. Ja obično stojim iza fotografa i trudim se da ćaskam sa sagovornikom, da bi slike bile što spontanije. Majko mila, pa šta će mi raditi dva sata?!

Potom sledi pitanje – koji konfekcijski i koji broj obuće nosite? Tu već postajem nervozna i uplašena. Pomalo se osećam kao kad ginekolog počne da ispituje kada ste poslednji put imali odnose, da li vam je uredan ciklus, i slična intimna pitanja. Sad je već jasno da će to slikanje za Kosmopoliten uključivati i šminkera i stilistu, a ja se ozbiljno pitam šta mi je ovo trebalo u životu. Počinjem da zamišljam taj svet modnih magazina onako kako je prikazan u američkim sitkomima. Znate ono: mršave, vitke žene, feminizirani muškarci, svi besprekorno stilizovani, u odeći skupljoj od mog ukupnog imetka. Dodajem toj predstavi i zamisao da su verovatno beskrupulozni snobovi, pa danima pred zakazano snimanje imam noćne more u kojima mi govore da treba da smršam, zgražavaju se nad mojim tenom i pokrivaju oči rukama da ne vide moje ružne cipele. Novinarku s kojom mi je jedini kontakt bio prepiska mailom zamišljam kao Anu Vintur lično.

Na putu do fotografskog studija u kom je zakazano slikanje, setila sam se Kire Najtli i Lene Danam i odlučila da im neću dozvoliti fotošopiranje moje slike. Tamo me dočekuje novinarka Kosmopolitena, ona što sam je zamišljala kao aždaju. Jedna vrlo pristojna, pametna i vedra devojka, bez skupe šminke i trendi odeće. Hej, budalo, kažem sebi, pa šta si zamišljala u Srbiji? Preuzima me šminkerka. Sad će da počne čantranje: masna ti je koža, koristiš li noćnu kremu, i slično.

Ali, ne. Isto jedna divna devojka, koja mi neko vreme obleće oko glave i svakojakim četkama, sunđerima i tupferima mi petlja po licu. Leđima sam okrenuta ogledalu, pa očekujem, kad se konačno pogledam, da ću videti nekog drugog, neku kosmičku ribu. Kad ono, u ogledalu – ja. Šminkerka je samo pojačala moju šminku, onu koju sam sama stavila tog jutra, za potrebe slikanja, naravno. Čak je ostavila i moj karmin, crveni, onaj koji stavljam kad mi treba sreće ili hrabrosti, jer tripujem da to nije karmin, nego ratnička boja i da mi je snaga u njemu, kao Samsonu u kosi.

Na kraju, stiže i stilistkinja. Sad kad vidi da moja pozadina ne može da stane ni u šta što je ponela, sigurno će mi reći: prasice, kako li si ovde zalutala? I tu sam se zeznula. Žena mi je odabrala jednu kombinaciju i rekla da će mi dati drugu ako mi se ova ne dopadne. To je trenutak u kom spuštam gard, bataljujem trip da sam „kul riba s mozgom, iz političkog nedeljnika, koja se spustila među plebs iz ženskog časopisa" i pošteno kažem: ljudi, ja prvi put radim ovako nešto, ne očekujte od mene mišljenje, radiću samo šta mi kažete.

Obukla sam ono što su mi dali, nisam se ni pogledala u ogledalo, njima se ta kombinacija svidela, i gotovo. Dalje teče glatko, osim što su mi cipele prevelike, a štikle previsoke, pa razmišljam šta je manji blam: da padnem na nos ili na dupe, tu pred svima. Slikanje traje svega nekoliko minuta, uz par instrukcija da izbacim bradu i opustim jednu ruku, a da sa drugom radim šta hoću. Isto kao kad mi u Vremenu slikamo sagovornike.

Presvlačim se i krećem odatle svojim poslom. Ostalo mi je samo još da im kažem da me ne fotošopiraju. Ali onda shvatim: u celoj ovoj priči, jedini snob sam ja. Prvo, nisam ni Kira Najtli ni Lena Danam, nego novinarka koja je dobila šansu da malo promoviše sebe i medij u kom radi. Drugo, kako bih se ja osećala u obrnutoj situaciji – da za Vreme fotkam nekoga ko insistira da njegove slike budu žestoko obrađene u fotošopu? Oterala bih ga u tri lepe, taman da je predsednik države lično. Kažem sebi: 'ajde, ne zajebavaj kolege, pozdravljam se sa svima i odlazim.

Nekoliko dana kasnije, na mail dobijam prelomljenu stranicu sa tekstom i slikom, uz molbu da je odobrim. Prvo odgovaram da je sve u redu i da nemam primedbi, pa tek onda otvaram atačment. Da, to sam ja, i na slici i u tekstu. Dobro, ja nikad ne bih obukla kožnu suknju i malo mi se čudno raščupala kosa. Da sam to videla u ogledalu, verovatno bih je popravila. Ali, nekako mi je taj feler simpatičan i drago mi je što je tu.