Nova godina na ulicama Beograda: od potrage za klonjom do neočekivanih prijateljstava

Zadatak da ispratim doček Nove na platou ispred Skupštine, u lovu na belosvetske turiste ličio mi je na najveću žrtvu koju ću podneti za svoju ljubljenu profesiju.

Gnušam se mase, petardi, kraj godine me je tako izmorio da nisam imala volje da zapodevam razgovor… pogotovu na engleskom. Svečani repertoar koji su odabrale naše vlasti da i ne pominjem: da l' su mogli da smisle nešto gluplje (i skuplje)?

Minus što je napao prestonicu ipak me je najviše brinuo, navukla sam na sebe pola ormana. To je stvaralo novu muku: šta ću kad me skola mala nužda? U toi-toi takozvane toalete ne ulazim iz iskustva, a ne iz principa. Dok dođem do gole kože bilo bi potrebno previše vremena, uz sve te slojeve garderobe, što je otpisivalo i parkove. Ko će me pustiti u restoran, bez plaćene konzumacije? Ali, šta je – tu je, krenuh u obilazak.

Da se ne bih baš sasvim smorila, povedoh partnera, u ulozi fotoreportera. On je često i previše komunikativan, pa će i tu biti od pomoći. Poneli smo po pljoskicu rakije, da nas uvede u slavljeničko raspoloženje.

Već godinama iznalazim drugačija rešenja za doček, da izbegnem euforiju, ili dam predznak nastupajućoj godini kakvim putem, dakle, ne boravim u centru. Zato me je malo zbunila ograda koja je zatvarala Pionirski park u samom centru prestonice. Sa platoa je pičila neka šugava rokenrolčina, i to me navelo da još malo odložim suočavanje sa ruljom. Da napravim uvertiru prolaskom kroz Knez Mihailovu.

A ona puna-puncijata, kao kad gradske rubrike dnevnih novina objave: sunce je izmamilo hiljade Beograđana na ulice. Ič ne mare za mraz, greje ih praznični štimung, plastične čaše kuvanog vina, i, svakog drugog – crvena dedamrazovska kapa. Mnogi su i pod maskama, ili sa svetlećim rogčićima, siva ekonomija sa kartonskih kutija cveta. Uz prastare ulične ukrase (osim dela kod Palate Albanija, kojoj nekim čudom, nisu promenili ime), utisak je da još nismo kročili u novi milenijum.

Evo i prvih turista: mole na engleskom nekog da ih fotografiše. Avaj, to su azarbejdžanski gasterbajeri, već dugo rade u nekoj internacionalnoj kompaniji, nisu primerci kakve tražim.

Idemo dalje: opet strani jezik, ovaj put francuski, to neka devojka šeta rođake. Ima i nemačkog, zbijenog u redove na prvi pogled nepristupačnih mladića. Čuje se i italijanski. Svi uglavnom špartaju, tek se poneko zadrži kod romskih bleh orkestara. Jedna žena, sa pomenutom kapicom, sama za sebe pleše šotu. Trubač joj se unosi u poprsje. Neki Deda Mraz od prolaznika uzima pare – tu su se teze očito zamenile. Koliko se sećam, oni su ti što treba da daju poklone. Spremno nam pozira, ja još nemam volje da ga priupitam kakva mu je to noćna misija.

Prva piš-pauza u Kolarcu, dupke krcatom. Konobar ne pravi grimasu na našu molbu, stanje WC-a svedoči da nismo prvi koji su tu kročili bez rezervacije. Sada sam spremna da uđem u srž problema, da se uhvatim u koštac sa buljucima.

Abnormalna gužva počinje na obodu Terazijskog platoa, da li je moguće da ima toliko zainteresovanih za Stivena Sigala, legendu (loših) akcionih filmova, tek inaugurisanog savetnika srpskih specijalaca i muzičku zvezdu u opadanju (čudi me da se nije, k'o većina glumaca, latio režiranja)?

Međutim, stiskavac nije iz tog razloga, već iz bezbedonosnog, kako objašnjava šefčić na barikadama. Kao na Egzitu, ljude pretresaju, žene – policajke pregledaju damske torbice. Ne samo da na koncert ne sme da se unese oružje, već su i flaše sa sopstvenim pićem nepoželjne. Sve što vam treba ima da se kupi na skupo plaćenim, a možda i podmićenim štandovima.

Krv mi navire na uši: zar doček na trgovima nije smišljen za sirotinju raju? Kad smo toliko finansijski avanzovali, da možemo da se kurčimo bacanjem napitaka? Ne pomaže ni VICE propusnica (koju ljudi u žutim prslucima bledo gledaju), bezbednost je prioritet iznad svega!

- Ma, da tu nema i ekonomskih razloga - ulazim u klinč sa šefčićem. Ima, mirno kaže, i džepovi njemu nadređenih su svetinja u ovoj, i svakoj drugoj prilici.

Stežemo one pljoskice, za razliku od nekih Bosanaca koji sadržaj svojih ubrzano prazne. Almiru Abdidžiću iz Gradačca u Bosni i Hercegovini, oduševljenom Beogradom, sasvim su razumljive preduzete mere. Spokoj i neoskrnavljeno raspoloženje na njegovom licu budi u meni dilemu: ko ovde nije normalan?

Drugi se, opet, buni – žena mu je zamakla s druge strane barikada. Spreman je da se odrekne flaše vina. „Ženu ostavljaj, a alkohol nikad", savetuje ga ovaj moj, što će imati teških posledica po naš tandem u nastavku večeri.

Ljudi u žutom nam sugerišu da probamo sa druge strane, iz Bezistana, gde takođe pretresaju, ali je gužva manja. U manevru razaznajem hrvatsko „kaj", pa stupam u spiku sa grupom omladinaca. Oni su iz Karlovca, „došli su se poslikat' sa Sigalom", vele. Oduševljenje svedoči da su u tome uspeli, što je, moram priznati, mnogo razumljivije od sveprisutnih „selfija", sa sve stikovima.

Drugu kontrolu prolazimo bez muke, sačuvanih pljoskica. „Alo, brate, jel' si izašao iz ovog sranja", komentariše preko telefona jedan naš zemljak, u mimohodu. Mi uvek uspemo da nađemo dlaku u jajetu.

Sigala smo omašili, sa podijuma se čuje bluz, a na video-bimovima smenjuju slike izvođača i reklame najboljih platiša naše privrede. Ogromna gužva pred praznom binom, u pola dvanaest. Probijamo se nekako i čujemo neko ćirljukanje na grčkom. To je grupa sa Kipra, razgaljena svime, osim našim tretmanom turista. Za pet minuta vožnje taksijem, dali su 2,000 dinara, ovde pijuckaju iz limenki po ceni od 180, hotel platili po 60 evra, plus taksa za strance, pa me živo zanima koliki će biti ukupan profit od dočeka.

Možda je bluz adekvatna muzika za realno stanje stvari.

Ali, kakav god da je, sigurno je bolji od Lepe Brene, koja kreće sa nastupom. S njom ćemo ući u Novu godinu, kaže konferensa, a ja se pitam – koju? Kao da smo vreme počeli da merimo unazad u ovom našem paralelnom svemiru.

Naravno da je moje mišljenje ovde usamljeno, narod peva i đuska uz preteču turbo-folka. Većinski ukus me zabrinjava, a čudi i to što među svom tom mladeži nema mirisa „vutre". Zdrava, poštena omladina đipa li đipa.

Baba dala dinar da uđe u kolo, a sad treba da izdvoji dva da iz njega izađe – na to liči naše povlačenje. Opet stiska mala nužda, pa se jedva dokopasmo podzemne garaže kod Gradske skupštine. Odatle izlaze ribe u minićima, nabadajući na štiklicama. Likra se sjaji na njihovim butinama. Ko zna kuda idu. Ovaj moj mokri u nekom ćošku, unutra je lepo i toplo.

Zvuci poput artiljerijske vatre označavaju ponoć, baš mi je, nekako, drago što smo sami. Mašemo ljudima koji voze u krug, u pokušaju da nađu slobodno mesto.

Napolju nikad „velelepniji", nikad skuplji vatromet, imalo se rašta oduzimati od penzija i plata.

U uličici pored garaže nalećemo na grupu Slovenaca. Ničim izazvano, osim unetim alkoholom, grle nas i ljube, čestitaju. Zaljubili su se u Beograd na prvi pogled. Linu Erjavec je toliko poneo zanos da se fotka sa ispružena tri prsta. Razmenjujemo se pljoskama, ovaj moj je sve pijaniji. Ni Slovenci mnogo ne zaostaju, ideološki jugoslovenski opredeljeni, premda dvadesetogodišnjaci. Rastanak je potrajao bar pola sata.

Šta nam je dalje činiti? Tražiti još Slovenaca, Bugare i sve druge inostrance koji su se sjatili u svetsku prestonicu zabave? Moj tobožnji fotoreporter odjednom stane da arlauče, dokaz da rakija ne miruje ni u buretu.

Stižu tu i tamo arlauk-odzivi, ali i po neki mrki pogled. Na Terazijama se pojavi trolejbus, pa ja ovog mog nekako uguram unutra. Tamo je našao odgovarajuće društvo, mladići na srednjim vratima su podjednako glasno urlalli. Ali, neke zlokobne pesme u stilu „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji", i slične, shodne našem čuvenom gostoprimstvu.

Na Slaviji je ostatak pljoske sjurio na eks, i otad kreće pravi horor. Dreka, svađa i malo-malo njegovi pljoštimični padovi. Treba tu gromadinu od preko 100 kila dići, pa ja mahnuh policijskoj patroli koja se približila kolima. Samo su produžili, u opisu posla im više nije služba građanima i nedajbože pomoć. Drugi, zadatku dorasli mladići, uskakali su u noćne autobuse, i tek se nakon desetak minuta pojavi jedan dobronamernik. Uspravismo ga nekako, uslovno rečeno.

Padao je do kuće moj „fotoreporter" još bar pet – šest puta, tamo bih ga i ostavila, ali mi beše ipak žao da sa smrzne. Ipak nije istreniran kao beskućnici koje smo usput viđali. Uspeo je da smrska i fotoaparat, a možda i neku kosku. Šljiva na obrazu pretvorila se u ozbiljnu oteklinu. Bauljao je po šinama u Vojvode Stepe, vozač noćne 33-ojke ga je zaobišao u širokom luku. Stigli smo kući u manje – više jednom komadu.

Čudno je to što sam, na kraju, pomislila. Posle mnogo godina, doček 2016, uspeo je da opravda epitet „najluđe" noći. Mora da sam bolesna u glavu: ipak sam se odlično provela.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu