Najstarijoj diktaturi u Evropi se suprotstavlja najstarija vlada u izgnanstvu na svetu

Beloruska vlada u izgnanstvu, Rada Beloruske Demokratske Republike (BDR), deo je tradicije koja odumire. Po okončanju Drugog svetskog rata, vlade u izgnanstvu su uglavnom bile plodovi hladnog rata, i nestale su zajedno sa Sovjetskim Savezom. Danas postoji svega šačica njih – potomci svrgnutih monarha, i nekoliko odlučnih simpatizera propalih država. Najstarija od njih je Rada, koje je, uprkos tome što je na vlasti bila manje od godinu dana, preživela dva svetska rata, 70 godina sovjetske okupacije, i gotovo čitav vek izgnanstva.

Nekada deo ruskog carstva, Belorusija je proglasila nezavisnost 1917, i Rada je postala privremena vlada. Pre nego što su se stekli uslovi da budu održani izbori, vladu je 1918. iz Minska proterala Crvena armija. Posle toga, Rada u izgnanstvu je pošla na svoj lagani put po Zemljinoj kugli: od Kaunasa do Praga, od Pariza do Njujorka, i konačno se skrasila u sadašnjem sedištu, Torontu.

Danas Rada, predvođena Ivonkom Survilom, ima beloruska udruženja u Litvaniji, Americi i Kanadi. Najstarije je u Londonu, gde me je dočekao čovek u gizdavom trodelnom odelu i okruglim naočarima. Mikalaj Pakajeu je Radin sekretar za informisanje i zamenik sekretara spoljnih poslova. Uvodi me u mračnu dnevnu sobu, ukrašenu starim, zrnastim fotografijama odavno pokojnih revolucionara, i veoma zastarelom kartom Belorusije. To je mogla da bude scena iz Špijuna koji me je voleo.

„Zapadne vlade nam nikada nisu mnogo pomagale", objašnjava Pakajeu. „Verovatno ne mnogo još od zajma koji nam je odobrila Litvanija, dvadesetih godina". Umesto toga, Radu skoro u celosti finansira beloruska dijaspora. Posledica ograničenih izvora finansiranja je jednako ograničena prisutnost, i njeno prisustvo na internetu se svodi na jedan nepouzdan sajt i na društvene mreže. Udruženje Belorusa, čiji članovi podržavaju Radu, gornji sprat je dalo u zakup, da bi pomoglo u plaćanju računa. Nekome sa strane bi se učinilo da je ova organizacija na rubu kolapsa, sa svojim raštrkanim članovima i tankim saldom na bankovnom računu.

Ali Rada je tokom čitave svoje istorije uvek bila na rubu egzistencije. Partija je jedva preživela kada je bila primorana da se tokom dva svetska rata seljaka po Evropi. Žilavost je održala partiju kroz dugu i burnu istoriju. Ali za Radino postojanje u 2016, uprkos svemu, haos u beloruskoj politici jednako je zaslužan koliko i rešenost njenih članova. Jedno kraće vreme nakon raspada SSSR-a , delovalo je kao da će se Belorusija demokratizovati. Umesto toga, Aleksandar Lukašenko, koji je došao na vlast posle izbora 1994, vratio je neo-sovjetski način vladavine, zajedno sa državnim vlasništvom, nameštenim izborima i unajmljenim batinašima.

„Ako nisi Lukašenkov čovek, nećeš biti izabran ni u lokalnu samoupravu", kaže Pakajeu. „Tamo nema politike, to je diktatura". To mišljenje dele i grupe kao što su Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč, koje ukazuju na ograničenje građanskih sloboda u zemlji. 1996. godine, Lukašenko je sproveo referendum za izmenu ustava, uspešno ukidajući ograničenje broja predsedničkih mandata. Kao što je slučaj i sa svim izborima u Belorusiji, rezultati glasanja su bili naširoko osporavani.

Šanse da Lukašenko napusti položaj su veoma male. Nedavno je obećao, „Ja imam samo vas, narod Belorusije, i služiću vam do svog poslednjeg dana". Na političkim skupovima ga često prati njegov mladi sin Nikolaj, kome je nadimak „Kolja", zbog čega su počele da se šire glasine da dečaka sprema za svog naslednika.

Potrebno je određeno vreme da bi se razjasnilo kako tačno Rada, koja je van Belorusije od 1919, radi na svrgavanju Lukašenka. Pakajeu kaže da je trenutna misija Rade da podržava opozicione partije u Belorusiji.

„Rada u izgnanstvu je u jednom trenutku priznala da ne može da se vrati na vlast u Belorusiji. S toga je njen glavni cilj… da preda svoj mandat parlamentu izabranom na slobodnim izborima", objašnjava on. „To podrazumeva želju da Belorusija ima odgovarajuću vladu. S toga je naš praktični zadatak da podržavamo i promovišemo bilo kakvu aktivnost koja će dovesti do takve vlade".

Ali prodemokratske partije nastale pre nego što je Lukašenko došao na vlast su sklonjene iz javnog života pre 20 godina. Druge partije ostaju nezvanične, jer ne mogu da se registruju u beloruskoj restriktivnoj političkoj sredini. „Naravno, problem je u tom što, iako smo mi potpuno spremni da pomognemo i radimo ono što možemo, opozicija u Belorusiji trenutno nije u dobrom stanju", Pakajeu se slaže. Izazovi koji stoje pred Radom su mu jasni, i živahno do detalja priča o katastrofalnom stanju u beloruskoj politici.

„Svi u Belorusiji shvataju da je Lukašenko eliminisao sve legalne, i nazovimo to tako, mirne načine za svoj odlazak sa položaja, i jedino što preostaje je da će ljudi verovatno biti spremni da rizikuju svoje živote da pokušaju da promene politički sistem", kaže Pakajeu. Ali problem je mnogo veći od visoke lične cene revolucije. „Pobuna ne postoji", nastavlja on, podižući glas. „Nemamo koga da podržimo. Rezultat toga je da ljudi jednostavno gube interesovanje".

Nakon dve decenije bez političkih promena, nisu samo biračima razbijene iluzije. „U jednom trenutku su se zapadne vlade i nevladine organizacije… razočarale opozicijom u Belorusiji", kaže Pakajeu. „Ranije je postojao dogovor da će oni podržati neke aktivnosti koje će indirektno omogućiti opozicionim partijama da se posvete daljem političkom aktivizmu, ali to je obustavljeno. Podrška opoziciji je dramatično smanjena, zato što nema mnogo izgleda da će doći do rezultata".

Ali zbog porasta ruskog nacionalizma, Lukašenko je dospeo u težak položaj. „Medved je u sobi", kaže Pakajeu, smejući se. Belorusija se u ekonomiji oslanja na Rusiju, svog osnovnog trgovinskog partnera. Dok Kremlj nastoji da proširi svoju teritoriju, Lukašenko je pod pritiskom da dozvoli izgradnju novih vazdušnih baza ruske vojske. Da bi neutralisao ruski uticaj, Lukašenko se obratio EU. Sa svoje strane, EU je suspendovala sankcije, nakon poslednjih, relativno mirnih, izbora u Belorusiji.

Pakajeu je skeptičan povodom Lukašenkove spremnosti da se promeni, kao i sveukupne stabilnosti režima. „Problem sa diktaturama je to što deluju stabilno, ali su zapravo nepredvidljive. Kada puknu, one stvarno puknu". Kaže da bi bolja strategija bila da se podrži opozicija u Belorusiji, i da vlast dospe u prave ruke, ako vlada padne. Razgledajući po toj maloj sobi sa zastarelom dekoracijom, teško je zamisliti da bi ova organizacija, sa sedištem u jednom tihom predgrađu Londona, mogla da bude od ključnog značaja za svrgavanje jednog od najdugovečnijih lidera u Evropi. Ukrašena fotografijama pokojnih vođa i starih teritorija, u ovoj londonskoj ispostavi Rade istorija je itekako prisutna. Ono što je manje jasno je koje je njeno mesto u budućnosti.

U ovom trenutku, nema dovoljno političke volje unutar EU da se podstrekne opozicija u Belorusiji. Na rubu Evrope, ekonomski marginalna i u senci Rusije, ovu zemlju je veoma lako otpisati. To što Rada i dalje postoji u 2016, deo je tragedije beloruske politike, anahrone nuspojave poslednje evropske diktature. Svejedno, Pakajeu ostaje optimista. „Rada je preživela Staljina i Sovjetski Savez. Tih sedamdeset i nešto godina nije postojala ni nada da će se Sovjetski Savez ikada raspasti. Mislim, postojimo skoro 100 godina. Sve smo videli".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu