Moj odlazak sa Kosova: Granice postoje samo u glavi

Priče žrtava rata nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, sa koje god strane one bile. Svi mi smo samo ljudi, različitih nacionalnosti i vera, koji suštinski brinu iste brige. Granice postoje, pre svega, u našim glavama, gde stvaraju strah. One fizičke, ne samo što određuju teritorije država, već i ljudske sudbine.

Ovakav pogled na stvarnost ima dvadesetosmogodišnja Sanja Milosavljević koja je rođena, odrasla i živela u Prištini.

Sanja je danas izuzetna, jaka, uspešna mlada žena. Nakon NATO bombardovanja i na samom kraju rata na Kosovu, njena porodica je napustila svoj dom, ostavivši apsolutno sve.

Ovo je njena priča, ali i priča svih onih koji krenuli u potragu za bezbednim životom, daleko od rata u svojoj domovini.

Sanjina porodica srpske nacionalnosti živela je u prištinskom naselju Dardanija, u takozvanim „plavim zgradama" blizu autobuske stanice, a tamo je išla i u osnovnu školu. Čitavog života sluša isto pitanje: kako je bilo na Kosovu?

- Odgovor je da moje detinjstvo nije ni malo bilo mirno. Baba nas je držala 'na oku' pa čak i dok smo se igrali ispred zgrade. Mislim da su prethodne generacije Srba i Albanaca koje su živele zajedno imale mnogo više toga zajedničkog, od učenja jezika do poslovanja. Kada je došlo do nas, već je bilo kasno. Politika je uzela danak budućnosti - priseća se najmlađih dana.

Tražila sam joj da mi pokaže neke fotografije iz detinjstva u Prištini.

- Kada krećete sa idejom da ćete se vratiti u svoj dom, onda ne nosite ništa sa sobom. Poslednja slika koje se sećam jeste moja majka koja ostavlja stan u savršenom redu, pomerajući heklani stolnjak jer ćemo se vratiti za par dana - ispričala mi je.

Ostajemo uskraćeni za slike iz Sanjinog odrastanja na Kosovu, baš kao što je i ona ostala bez tih sećanja.

Odlazak sa Kosova Sanji je ostao u vrlo jasnom sećanju. Presudni trenutak bio je telefonski poziv Albanca Džona, prijatelja njenog pokojnog dede. Rekao je da bi bilo dobro da se sklone „na par dana", jer situacija nije dobra. Tako su i krenuli, "na par dana".

Nikada se nisu vratili. Posle tog dana i odlaska, Sanja je Prištinu posetila tek nakon 12 godina. Heklani stolnjak, porodične fotografije i sve te male stvari koje mnogi od nas uzimaju zdravo za gotovo, za njih su zauvek izgubljene. Taj osećaj za mene je nezamisliv. Tvoj krevet, tvoja soba, škola, drugovi, familija, omiljeni ćošak u komšiluku, tvoja ulica, tvoj grad, sva tvoja sigurnost i sve ono što si ti - više ništa ne postoji.

Sličnu sudbinu podelilo je više stotina hiljada Srba i Albanaca koji su živeli na Kosovu. Neki su se vratili, a neki su morali da se na nekom novom mestu, kao i Sanja, bore za novi život. Obični ljudi uvek stradaju u svakoj opasnoj igri velikih.

Sanja je tek pre nepunih mesec dana prestala da živi u "statusu" raseljenog lica, i konačno se prijavila na svoju beogradsku adresu.

- Napredujem. Ne živim više na fiktivnoj adresi Svetosavska 11/16. Moći ću čak normalno i da glasam - rekla mi je.

Kada je višegodišnji rat na Kosovu kulminirao vazdušnim udarima NATO vojske, Sanja je imala samo 12 godina, ali je bila potpuno svesna situacije oko sebe.

- Vrednosti moje porodice, koja sa očeve strane potiče iz Prištine, i iz Velike Hoče, sela na Metohiji sa 13 srpskih crkava sa majčine strane, temelje se na principima da ako nikome nisi ništa skrivio, niko te neće dirati, i ako vodiš pošten život nema razloga da napuštaš svoj dom. Ipak, realnost je bila drugačija. Nakon bombardovanja, morali smo da napustimo svoj dom - priseća se.

Iz današnje perspektive, odlazak deluje kao naivan potez i teži put. Bilo je neophodno izgraditi novi život, izboriti se sa novim preprekama.

Prvo privremeno stajalište za Sanjinu porodicu bila je Višnjićeva ulica u Kragujevcu. Sledeća stanica - život njih osmoro u 13 kvadratnih metara u izbegličkom centru u Vrnjačkoj Banji, nekadašnjem odmaralištu EPS-a. Još jednom nova škola, novi ljudi i novo prilagođavanje nepoznatoj sredini, koja ili sažaljeva ili "pljuje" raseljena lica. Kao da nije dovoljno što su, bežeći od rata, izgubili sve.

Beograd je bio sledeća i napokon, trajna stanica za Sanju, njen novi grad u koji je došla kao srednjoškolka. U želji da razume šta se desilo svetu oko nje i njoj samoj, nakon završene gimnazije, upisuje Fakultet političkih nauka.

- Tada je neko doneo političke odluke umesto mene, povukao poteze iz želje za vlašću i moći, a ja sam želela da se nikada više ne ponovi da ne umem da odreagujem u takvoj situaciji - naglašava Sanja. Traganje za smislom nakon ovakve životne situacije nastavila je kroz aktivizam u Evropskom Forumu Alpbah i druge projekte na kojima je radila sa prijateljima.

Svaki početak je izazovan, težak i nikada sjajan. Za Sanju su postojale samo dve opcije: da pati za rodnim gradom i izgubljenim, ili da se bori i naporno radi za sebe.

- Prvo sam morala da se oslobodim medijskih uticaja, da bih mislila svojom glavom. Zatim, vrlo brzo shvatate da su ljudske priče iste samo su na različitim stranama istog novčića. Svi smo mi ljudi, nacionalnost i vera su nam drugačije, ali brinemo iste brige u životu - kaže.

Nakon odluke da umesto tugovanja za izgubljenim izabere borbu, Sanja dodaje i da je izgubila odnos prema granicama.

- Granice postoje u glavi - sami ih stvarate. Granice ne graniče samo države, granice određuju ljudske sudbine. Granice kreiraju strah. Istovremeno su te iste granice i nada onih koji žele da pređu preko njih sačuvaju žive glave ili ostvare svoje snove. Tu nema mesta politici. Tako je uvek bilo, tako je i danas, pogledajte samo grčko-makedonsku granicu".

Dvanaest godina posle odlaska, Sanja je 2011. godine prvi put poželela da poseti rodnu Prištinu. Mogućnost za posetu domu koji je napustila zbog rata, otvorila se preko programa razmene Inicijative mladih za ljudska prava. Priseća se da su mnogi krišom kritikovali ovaj program koji je, kroz upoznavanje kulture i međusobne posete Beogradu i Prištini, imao za cilj da uspostavi dijalog i saradnju između mladih ljudi u ovim gradovima, pruži vid u stvarnu situaciju i time "sruši zid" između kosovskog i srpskog društva. Sanjina osećanja i očekivanja bila su pomešana.

Sam motiv za povratak je bila žustra, ali konstruktivna rasprava sa Albancima iz Prištine tokom zajedničkog boravka na Evropskom Forumu Alpbah u Austriji, koji okuplja mlade ljude naučnike, profesionalce, stručnjake i studente iz cele Evrope. Polemika je bila ista kao i ona koja se vodi i danas, kao i godinama unazad: od toga čije je Kosovo, ko je kriv, do toga da u jednom momentu ni ona sama nije znala "da li su Albanci ili Kosovari ili Šiptari".

- Na kraju samo shvatiš da smo mi ti koji imaju odgovornost da pričaju svoje priče i da komuniciraju u budućnosti, prihvatiš se posla, pobeđuješ sebe i drugi to vide - zaključila je Sanja.

Ipak, povratak na Kosovo i suočavanje sa prošlošću i delom "ostavljenog" identiteta, pa čak i na samo nekoliko dana, ni najmanje nije bio lako.

- Nisam želela da pričam srpski, pričala sam engleski. Otišla sam hrabro kao Evropljanka, kao da se izbeglištvo meni nije desilo. Pričaću engleski i praviću se da sam kao u bilo kom drugom gradu. Ipak osećala sam da moram da pobedim sebe. Sećam se da je moja najbolja drugarica Milana te večeri na panelu posle mog izlaganja plakala umesto mene. Priče o žrtvama nikoga ne ostave ravnodušnim, ni sa jedne, ni sa druge strane - priseća se Sanja.

Uprkos pozivima da Srbi slobodno mogu da se vrate u napuštene domove, kao i medijskom izveštavanju da je stanje mirno, Sanja smatra da su uslovi da se osoba srpske nacionalnosti vrati na Kosovo (bili) jako loši.

- Jednom je kamenovan autobus kojim sam se vraćala iz Metohije iz posete babi. Pomislila sam da se bukvalno vraćamo u kameno doba. Momenat da nemate domet i mrežu na telefonu je strašan poredeći ga sa saznanjem da ste na samo pet sati od Beograda - objašnjava.

Sanja se posvetila cilju da pokrene firmu koja će sarađivati sa kompanijama i medijima u Prištini i regionu. Iako retko priča o tome, Kosovo doživljava kao svoju domovinu.

- Priština jeste moj grad. Nikada nisam imala hrabrosti da slažem da sam 'iz Beograda'. Priština je lep grad, a još lepše su kulturno nasleđe i manastiri na Kosovu - kaže Sanja.

Oružani sukobi su možda prestali, ali su politički interesi, medijska propaganda, nove i stare međusobne netrpeljivosti i mržnje ostavili su duboke tragove. Savremena istorija Kosova je donela strašne posledice koje obični ljudi, stanovnici Srbije i Kosova, i dalje žive.

Realnost rata još uvek je urezana u glavama ljudi. Postoji mnogo nerazumevanja sa obe strane, naročito među mladim ljudima.

Kada se Sanja prvi put u inostranstvu susrela sa Albancima i kolegom Taulantom Hodajem, mladim advokatom, otvaranje dijaloga je bio dug proces. Složili su se da je sve vrlo emotivno, za obe strane. Složili su se i da se ne slažu oko svega. Sa idejom da ljudi treba da ohrabruju jedni druge, da im pomognu da uklone granice koje ih sprečavaju da razmišljaju i rade, Sanja i Taulant su počeli da rade zajedno.

Želeli su da kroz vlastiti promer pokažu ljudima da obe strane mogu da razgovaraju i sarađuju i da tako inspirišu druge mlade ljude. Jedan od plodova te saradnje bila je €uroXibition, izložba fotografija o životu obe kulture, viđenih kroz objektive mladih fotografa iz Beograda i Prištine, koja je obišla i Srbiju i Kosovo.

Postavku u Kosovskoj Mitrovici, gradu gde se stranci slikaju na mostu koji ga deli na severni deo naseljen Srbima i južni, albanski, kao da je turistička atrakcija, posetili su ljudi sa obe strane reke, uprkos tenzijama i strahu za bezbednost. Istinski dokaz jednog malog, ali značajnog pomaka.

Ma koliko daleko ono bilo, pomirenje između nedužnih i običnih smrtnika, uvučenih u dugogodišnji konlflikt, dolazi korak po korak. U tom dugom i teškom procesu, hrabri i jaki ljudi poput Sanje koji, uprkos svemu, dele svoje životne priče, igraju neverovatno važnu ulogu i podsećaju nas da su granice odista samo u našim glavama i da im ne smemo dopustiti da seju strah i kroje naše sudbine.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu