Provela sam sedam sati na Tinder dejtu gledajući rvanje

Obožavam profesionalno rvanje. Odrasla sam gledajući ga devedesetih i i dalje mislim da je idealna forma zabave. Rvanje ima sve – neuvredljivo nasilje, likove koji kao da su izašli iz crtaća, mnogo ulja za kosu i čudnu granicu između performansa i pravih egoa koji u stvari pokreću svet. Za mene je čudno da neko ne zna da uživa u sapunici sa mišićavim likovima obučenim u majice sa sloganima i bez pantalona u glavnim ulogama. Poznajem tek još nekoliko ljudi koji dele istu strast.

Kada sam saznala da Wrestlemania dolazi u moj kraj prvi put ove godine, ispalo je da ne mogu da ubedim nikog od prijatelja da potroši nekoliko stotina dolara da bi gledao odrasle muškarce kako se pretvaraju da se međusobno udaraju na Levi's stadionu.

Kada sam shvatila da stavarno niko ne želi sa mnom, uradila sam ono to bi svaka razumna osoba uradila – okrenula sam se Tinderu. Postavila sam fotke na kojima delujem zabavno, promenila opis i napisala šta želim. Lajkovala sam prvih 100 ljudi koji su se pojavili. Godine i izgled su bili nevažni, imala sam samo dva kriterijuma – da vole rvanje dovoljno da krenu sa mnom i da su živi.

Iako sam bila vrlo direktna, trebalo mi je nekoliko nedelja da nađem nekog. Dobijala sam mnogo odgovora, ali je bilo teško naći ozbiljno zainteresovane. Neki su mi slali uopštene pozdrave, poput "Hej, kako si?", što je samo značilo da nisu pročitali moj opis. Drugi bi me kao pitali nešto o rvanju, ali se uglavnom na kraju ispostavilo da ih je zanimala druga vrsta rvanja. Jedan lik me je pitao da mu dokažem da imam više od 18 godina, a većinu sam morala da ubeđujem da sam ozbiljna i da stvarno želim na rvanje.

Neki su odustali od dopisivanja sa mnom kada je došlo vreme da nabavimo karte. Mnogi drugi, poput većine korisnika Tindera uopšte, brzo su prelazili na neki drugi sjajni objekat i ostavljali me. Da vam sažmem čisto marketinškim jezikom – bilo ih je teško "konvertovati".

Nekoliko dana pre samog događaja, uspela sam da konvertujem jednog od njih. Tridesetogodišnji lik iz San Franciska. Kratko smo se čuli telefonom, utvrdili da oboje zvučimo normalno.

Obično kada upoznajem nove ljude, uvek imam neku strategiju bega – već isplaniran događaj odmah posle ili situaciju na poslu. Ali tog dana, nisam imala nikavu strategiju. Plus, provešćemo dva sata zajedno u vozu dok stignemo na Wrestlemaniju. Biće to meč za mečom na suncu, i tako do kasno u noć. Onda četiri sata povratka, zajedno sa ostalim razjarenim fanovima. Jedini spas je bilo pivo.

Srećom, završili smo u kolima u kojima se slavilo, uz flašu naravno. Za dva sata, saznala sam celu radnu istoriju svog Tinder prijatelja, sve sportove koje je trenirao u srednjoj, šta misli o Džed Jork, o Big Data i koji su mu omiljeni krekeri. Kao i većina tridesetogodišnjaka iz njegovog kraja, radi nešto sa prodajom softvera i, kako je iz San Franciska, razmenjivali smo ideje o najboljim aplikacijama. To je sve trajalo dva, tri sata.

A onda je počelo rvanje.

Ako nikada niste bili na Wrestlemaniji, to je maraton mečeva, kombinovan sa pirotehnikom i prenapucanim borbama. To je Super Bowl rvačkog sveta i u ponudi je ono najbolje - likovi poput Roka i superstarovi devedesetih koji se bore zajedno sa današnjim zvezdama. Na Wrestlmaniji ne postoji red isped ženskog WC-a i, ako mene pitate, to vredno je svakog dolara uloženog u kartu.

Negde oko petog sata turnira, uhvatićete sebe kako radite stvari za koje nikada niste mislili da ste sposobni. U masi od 70,000 ljudi emocije umeju da ponesu i one najjače. Do tada je moj Tinder drugar prestao da postoji. Upali smo u grupu fanova čijih se imena naravno ne sećam i reagovali sa mnogo euforije na svu dramu koja se dešavala u ringu ispod nas. Refleksivno urlaš dok slušaš Ronalda Regana kako viče "Slomi ga!", dok ruska himna odjekuje halom u čast Ruseva, Regonovog protivnika. Ovde se ismevanje brzo pretvara u skandiranje, pa opet u ismevanje.

Negde oko šestog sata, prosula sam piće po detetu koje je sedelo u redu ispod. Ups. Otac se okrenuo, skupio hrabrosti, pogledao u mog Tinder drugara i rekao:

-Izvini se.

-To sam bila ja, izvinite, molim vas, objasnila sam im.

Tata od 150 kilograma i istetoviranom glavom me je ignorisao i obratio se mom Tinder drugaru.

-Radi se o poštovanju, izvini se.

Procenila sam da nije najbolji trenutak da mu objašnjavam stvari o jednakosti žena, pa sam se povukla.

Moj Tinder drugar se izvinio.

Neverovatno je koliko mnogo, a koliko malo možeš da saznaš o nekome vraćajući se vozom sa Wrestlemanije. Pijemo neko piće, pokupovali smo majice kao suvenire, Set Rolings je pobedio iako nije trebalo da nastupa. Kako je dejstvo alkohola počelo da nestaje, oboje smo počeli da kontamo da nas aploutno ništa ne povezuje. Sve što je ostalo je svest da sutra oboje moramo na posao i bizarna dubina razgovora koji smo vodili a koji koja može da se dogodi samo na Tinder dejtu koji se odužio i traje već osam sati.

Na izlazu iz voza, kada smo već stigli, vodili smo poslednji razgovor o stvarima koje se dešavaju kada napustiš dom posle koledža.

- Ideja da postoji ljudi slični tebi tamo napolju je luda.

- Jeste.

- Čekaj, odakle dolazi taj miris vutre?

Kako se naš osmi sat pretvarao u deveti, saznala sam da je sa 18 godina primljen u prestižnu školu, ali da nije otišao iz ličnih razloga. Saznala sam i da smo iste godine oboje izgubili roditelje, i to na isti način. Pričali smo o svojim najranijim sećanjima.

Tada sam shvatila da o njemu znam više nego što znam o većini svojih prijatelja. Ali, čim smo se rastali, smestila sam ga u Tinder folder u svojoj glavi – fotografije, ime, godine, broj zajedničkih prijatelja i zajedničkih interesovanja. Poput mečeva na Wrestlmaniji, detalje o nekoj osobi na Tinderu obično proguta uzbuđenje. Ali, niko ne dolazi na Wrestmaniju zbog detalja.