Reklame
Svaštara

​Dedinje za početnike

Kad bi me neko pitao gde živim, uvek bih odgovarala, između Autokomande i Banjice. Odrastanje na Dedinju, jednom od beogradskih brda sa najluđom kombinacijom stanovnika, bilo je sve samo ne obično.

pisao Višnja Filipović
15 April 2015, 9:49am

Dok sam odrastala, kada bi me pitali odakle dolazim, govorila sam da je u pitanju kraj između Autokomande i Banjice, jer sam smatrala da tako niti lažem, niti do kraja otkrivam istinu. Kada bi ljudi ipak saznali gde živim, obično su imali pogrešnu, tačnije delimično tačnu sliku kraja iz koga dolazim. Oni su bili u pravu kada su zamišljali viletine i blindirana vozila, ali su zanemarivali da to nije jedino i sve što postoji na tom brdu.

Foto: autorka

Bila je tu i druga strana socijale, ljudi čiji su se preci doselili na brdo dok je još uvek bilo beogradsko predgrađe sa voćnjacima i pašnjacima, izbeglice koje i dalje žive u jako lošim uslovima u kasarni. Ovde su živeli i žive ljudi iz običnih normalnih zgrada, nekada su tu živeli ozbiljni Otporaši (rame uz rame sa ljudima koji tek što si stigli sa Kipra).

Dedinje je takođe kraj najčuvanijih i najnečuvanijih ljudi u Srbiji. Sa jedne strane u ulicama u mom okruženju nalazi se bar po jedna čuvarska kućica i mnošto kamera.

Tu su, naravno, i huligani među kojima ima nekadašnjih otporaša, ali i novi klinci koji tek stasavaju i verovatno ne znaju šta je Otpor. I dan danas, kada šetam kuče kome dozvoljavam da urinom obeležava svoju teritoriju po visokim betonskim ogradama vila, skoro kod svakog kontejnera vidim nekog ko je došao da prokopa nadajući se nečemu korisnom. I svaki put se setim ljudi koji mi kažu – što si ti stalno toliki hejter prema ljudima koji imaju lovu, možda su pošteno zaradili, uostalom, i ti si sa Dedinja.

Činjenica da sam sa Dedinja zapravo govori samo o jednoj stvari: ništa me više od toga nije socijalno osvestilo. Uostalom, pitala bih vas da li ne bi bili ogorčeni frustovi da svaki dan gledate kako niču nove vile a vaša keva pije bensendine pred svako otvaranje računa za struju. Međutim, na Dedinju se ne ukrštaju samo bogati i siromašni, to brdo je mnogo više od toga. Ono savršeno spaja sva lica Srbije.

Dedinje brdo Četnika i Partizana

Krenimo od podele koja će nas proganjati do kraja civilizacije i koje, kako smo krenuli, nikada nećemo moći da se otresemo. (Ne kaže se džabe samo sloga Srbina spasava, verujem da se ta mitska scena sloge nikada nije desila u istoriji našeg naroda pa možemo samo da je prizivamo.)

Foto via Wikimedia

Na Dedinju turisti najčešće dolaze da posete i Beli dvor i Kuću cveća, a i pokojna Jovanka Broz je tiho životarila upravo u čuvenoj Užičkoj ulici dok su naokolo prštale restitucije. Bila sam osmi razred kada su ubili Zorana Đinđića i blejala sam sa drugaricom koja je izjavila da je njoj drago što se to desilo. Tada mi nije bilo jasno odakle dolazi ta mržnja i taj stav od nekoga sa kim rado blejim.

Tek kasnije sam shvatila da je živela u kući koju je njen deda dobio kao prvoborac, da su njeni zakleti komunisti i da i dalje dele kuću, a usput se i sude, sa ženom od čije porodice je to uzeto, i da se naravno plaše da će ostati bez krova nad glavom budući da je Đinđić svojevremeno skidao čuvenu zvezdu petokraku sa vrha kupole Skupštine Beograda. Ako se pitate u čijoj ja zgradi živim, evo - moj deda je bio nezavisni građevinski inžinjer, izgradio je više od 60 odsto mostova u Srbiji koje koristite, te je dobio stan u zgradi koju je izgradila njegova firma, a onda smo se mi naselili na tavan.

Moja majka je išla u gimnaziju sa Titovom decom, oni za razliku od današnje dece u školu nisu dolazili u bilo čijoj pratnji niti u besnim vozilima. Prilično su se lepo slagali sa svima. Iako se družila sa generalskom decom, moja majka i njeno buntovno društvo je prvo krenulo da se okreće crkvi i religioznosti verovatno zato što je bilo protiv sistema. Kao što vidite, nikada nismo umeli da se nosimo sa prošlošću na zreo način, a različitosti na Dedinju su postojale oduvek.

Brdo ambasada, ministarskih kuća, kasarna i bombardovanih bolnica

Dedinje je takođe kraj najčuvanijih i najnečuvanijih ljudi u Srbiji. Sa jedne strane u ulicama u mom okruženju nalazi se bar po jedna čuvarska kućica i mnošto kamera. Često, kada se napijem, prinesem telefon ustima i vičem kako znam da me slušaju i kako ću jednog dana sve dići u vazduh, jer nekako, zaista bi bilo logično da me presluškuju.

Moja zgrada je okružena raznoraznim obezbeđenjima, što diplomatskim, što ministarskim a ja svuda imam slobodan prolaz i na mene niko ne sumnja. Dok je Šešelj bio u Hagu, jednom godišnje su mi pod prozorom svirale četničke pesme jer su u mojoj ulici valjda nekakve kancelarije Ujedinjenih Nacija ispred kojih su njegove pristalice protestovale.

Uvek sam kordonu policije morala da objašnjavam da moraju da me puste da prođem kroz njih jer živim u ulici koju su zatvorili, što bi na kraju ipak učinili. Što se tiče posmatranja i kamera, bilo mi je prilično grozno kada sam bila kod komšije na roštilju gde se zadesio i Rus koji radi za te iste kancelarije. Suptilno je prokomentarisao da je šteta što više ne vozim rolere i bicikl ulicom a onda je nabacio najljigaviji osmeh ikada. Čoveka sam videla prvi i poslednji put u životu. Dakle, neko me ipak stalno posmatra...

Sa druge strane, družila sam se sa decom iz kasarna, mahom izbeglica. Slobodno smo se šetali vojničkim kompleksima a poligoni za vežbe su nam bili igralište. Interesantno je kako me kao malu nije pogađalo to što drugarica živi sa svojima i bratom u jednoj većoj sobi podeljenoj ormarima i što ide u zajednički vece sa čučavcima pored kojih su tuševi. To se samo prihvatalo kao takvo.

Bila sam treći razred osnovne kada je bilo bombardovanje, pa sam ga shvatala kao produženi raspust, dok su deca vojnih lica, sad tek uviđam, bila pod mnogo većim stresom. Nisu viđali svoje očeve danima a onda bi se samo na kratko pojavili obučeni u maskirane uniforme. Među prvim žrtvama bombardovanja je bio otac drugarice iz odeljenja. Kasnije su bombardovali i bolnicu.

Situacija sa Kosovom se preko Dedinja manje prelamala, ali budući da je tu ambasada Albanije obično bi se talas ljudi koji razbijaju po Beogradu i pale u nekom trenutku prelio i kod nas u kraj. Tu bi se ipak uvek nekako našlo dovoljno policajaca tako da većih incidenata nije bilo. Skoro je, kada se od skvera krene ka Lisičijem potoku, nikla nova Američka ambasada koja izgleda kao vojna baza u Iraku, te predlažem dokonim arhitektama da urade komparativnu analizu arhitektura beogradskih ambasada.

Izdvojila bih moj favorit, ambasada Palestine u mermeru boje peska zaista podseća na pustinjske predele Gaze, samo bez krvavih tragova, razume se. Problem bi verovatno bio taj, što iako oni nas konstantno gledaju i snimaju, ukoliko bi neko pokušao da napravi fotografije tih građevina, ubrzo bi se pojavilo naoružano lice u civilu i pitalo ih šta će im, ko su i ipak ih naterao da ih obrišu (istinita priča).

Kad uporedim to sa današjnim klincima koji odmah posle časova uskoče u skupa vozila svojih roditelja zagledani u ekrane telefona, mislim da i nismo tako loše prošli.

Brdo na kome je zgrada Pinka i druge obrazovne ustanove

Na Dedinju se nalazi jedna osnovna škola, jedna gimnazija, stručna škola za dizajn, nekoliko internacionalnih škola, i fantastična galerija Legat Čolaković u okviru Muzeja Savremene umetnosti. Međutim ono što u znatno većoj meri obrazuje ovaj narod je televizija Pink čije su sedište, tj epicentar zla kao kulu Sauronovu sagradili upravo na dedinjskom skveru pored propale piljarnice Nade početkom dvehiljaditih. Nekada smo je zvali svemirski brod, nekada smo se nje stideli a sada kada nekom objašnjavam gde živim prvo kažem – je l' znaš gde je Pink? Zgrada je nakon izgradnje jezivo štrčala, dok danas, nakon novoizgrađenih banki, Maxija umesto mog nikada prežaljenog C marketa u kome sam sa dedom mlela kafu i kupovala Turbo žvake, i ne štrči toliko, sad je samo preružna.

Osnovna škola kao tačka demografske integracije

Pored gore pomenutih kategorija valja pomenuti i decu mafijaša i julovaca, što mu dođe skoro na isto, ali i nas "normalne". Decu srednje jadničke klase. Sve nas je na jednom mestu spajala osnovna škola. Iako deca nisu svesna nekih stvari i to ne bi trebalo da pravi probleme, ne može se reći da je baš slučajno to što sam se ja sa jednim dečkom, čijeg su oca kasnije ubili na istom tom skveru, makljala do krvi. Kao igrali smo se. On je kasnije iz nepoznatih razloga pretio mom najboljem drugu da će da ga izbode nožem a meni je na okupljanju povodom trogodišnjice od male mature pretio da će me pregaziti džipom.

Pojedine nastavnice su se prilično otvoreno radovale skupim parfemima za osmi mart a gadile se na bedne cvetiće koje smo mi ostali doneli. Jedini put kada mi je nastavnica engleskog dala kompliment bio je na to što sam nosila Benetonovu majicu, koju sam pritom dobila od prijatelja iz Amerike koji su nam slali gardarobu u vidu humanitarne pomoći. Pa ipak na kraju smo svi mi: deca koja žive od socijalne pomoći, deca vojnnih lica, prosvetnih radnika, kriminalaca i julovaca sa Kipra, deca diplomata, bili samo deca koja zajedno igraju basket, fudbal, i malo se makljaju ponekad.

Kad uporedim to sa današjnim klincima koji odmah posle časova uskoče u skupa vozila svojih roditelja zagledani u ekrane telefona, mislim da i nismo tako loše prošli. Kad je malo tabanja nekome ozbiljno naškodilo?

Brdo sporta

U blizini Dedinja, na njegovim obodima nalaze se čak tri fudbalska stadiona, Radov kad se krene ka Banjici, Zvezdin kada se krene ka Autokomandi i Partizanov kada se krene ka Senjaku. Dedinjci uglavnom navijaju za neki od ova poslednja dva kluba, ali od skora svaki pravi Dedinjac navija za amaterski fudbalski klub Dedinje i član je njihove navijačke grupe koja se zove Milioneri.

Milioneri i FK Dedinje su namerno ostavljeni za kraj jer oni možda i najbolje opisuju duh ovog kraja i čuvaju ga od zaborava. Njihov moto je: budi bogat navijaj za Dedinje. U prvoj sezoni su ostali bez polovine igrača usled povreda nastalih iz prostog razloga što niko od njih profesionalno ne igra fudbal, pa ipak i dalje redovno igraju utakmice i idu na gostovanja. To su dobri momci i lokal patriote. FK Dedinje i Milioneri iz blata nas takođe podsećaju na još jednu stvar. Nisi Milioner ako živiš u kući sa obezbeđenjem nego ako si Milioner ako si bogat u glavi, a to je zaista posebna kategorija.

P.S.

Izvinjavam se svim ljudima i znamenitostima koje sam zaboravila da pomenem ili za to prosto nije bilo mesta. Jedna od njih je i baka Doda. Ko se nije zaletao na njenu česmu u dvorištu i vikao: "Prva žeđ!", taj nikada neće znati šta je pravi dedinjski hedonizam. Nikakvi evijani tome nisu ravni, vodu kod baka Dode piju samo pravi Milioneri.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu