Predsednički izbori 2017

Šta sve ne valja u „Apstinenovićima“ Saše Radulovića

Radulović jeste kandidat, ali ne agituje za sebe, već protiv Vučića. Ovakav stav svakako nije nelegitiman sam po sebi, ali zašto si se onda kandidovao uopšte?

pisao Vuk Bošković
29 Mart 2017, 11:43am

Sve fotografije: skrinšotovi

Poslednjih dana, Saša Radulović je, kao i svi ostali predsednički kandidati, imao jako aktivnu kampanju: razgovarao je sa „Balkan info", pre toga je u šaljivoj krivičnoj prijavi protiv vrha SNS zbog „kontrole tržišta narkotika" naveo pogrešno ime jednog od okrivljenih, a dan ranije je u intervju za Espreso na direktno pitanje o tome ko će biti predsednik Srbije eksplicitno rekao „Ja mislim da ću ja biti predsednik Srbije".

Saša Radulović zna da neće predsednik Srbije. I verovatno zna da je napravio neke greške u planiranju za ove izbore. Ali, sad je prekasno da se bilo šta uradi povodom toga. Sad mora da se gazi do kraja. I to se radi, sa jako lošim rezultatima, u animiranom serijalu koji je lansirao u ovoj kampanji.

Kroz (za sada) tri animirana spota koja toliko liče na Zvognja da se danima spekulisalo da je onautor spotova - inače, tokom tih istih dana, pokret Dosta je bilo je optuživao druge kandidate da su pokrali njihove poruke, Radulović pokušava da ilustruje šta sve ne valja sa Srbijom Aleksandra Vučića i kako su ovi izbori presudni momenat u kome to može da se promeni. I iako u svojoj dubokoj, dubokoj srži ti spotovi sadrže neke merodavne argumente, njihova egzekucija, estetika, ton i stav su toliko problematični da ne samo da je „do srži" teško doći, nego niko osim najlojalnijih fanova pokreta i kandidata ni ne želi da kopa do njih.

Apstinenovići, epizoda 1: Mansplaining i 11. septembar


Nakon što niko u opoziciji nije podlegao zahtevima Dosta je bilo da se udruže oko jednog kandidata, nakon što je obećavan tajni kandidat, „bolji od obojice", nakon što su poslanici napustili poslaničku grupu, i nakon što je Miroslava Milenović u seriji video spotova bila predstavljana kao budući kandidat pokreta, samo da bi u poslednjem trenutku bila zamenjena Radulovićem, DJB se okrenuo strategiji „povećanja izlaznosti". Zbog toga su u jednom trenutku mobilisali sve snage da bi pomogli Belom u prijavljivanju kandidature

U roku od nekoliko meseci, DJB i Radulović su se od samoproklamovanih vođa opozicije protiv Vučića pretvorili u nešto nalik nevladinoj oragnizaciji koja se bavi animiranjem javnosti. Ali sa predsedničkim kandidatom. I onda se ono što imaju da nam kažu, od „glasajte za mene" pretvorilo u „glasajte protiv Vučića, nije bitno za koga, bitno je da nije Vučić, evo i mi imamo kandidata, možete da glasate za njega, ali ne morate, kako god, nije ni bitno, samo glasajte". U takvoj komunikaciji prepunoj šumova i kontradiktornih poruka - zašto se kandiduješ ako nije važno da glasamo za tebe? - nastaje ovakav serijal.

Prvo, animacija je toliko jednostavna da ukazuje da je jako malo vremena prošlo od trenutka od kada je ideja smišljena do njene realizacije, što najverovatnije znači da cela ova kampanja nije unapred isplanirana, već je urađena na brzinu. I sve to dovodi do zaključka da je ona samo reakcija na dnevno-poltičke događaje, a ne deo smišljenog narativa koji bi svaka politička kampanja - i bilo kakva advertajzing kampanja - trebalo da ima. Bez obzira na sve kritike koje sam izneo o „Jeremiji", njegova kampanja je detaljno razrađena, pažljivo planirana „priča" sa jasnim porukama, idejama i ciljevima. Ovo, jednostavno, izgleda „skrljano".

Dalje, niko na svetu ne govori ovako kako ove dve cure govore. Način na koji ovi „Apstinenovići" pričaju je isti onaj na koji ljudi opisuju apstinente kada žele da ih generaliziju i vređaju. Dve cure turpijaju notke na radnom mestu - samo po sebi, klasičan stereotip o lenjim, razmaženim ženama koje ništa ne rade, već zvocaju i ćaskaju o svojim razočarenjima na način koji može da ukaže da ne pričaju o izborima i glasačima, već o sopstvenim romantičnim iskustvima. Možda je namera bila da se kroz dvosmislenost i likovi i situacija učine više „ljudskim", ali nijednog trenutka se ne pokazuje nikakvo razumevanje za poziciju tih devojaka i shvatanje njihovih razočarenja. One su postavljene kao strawman karakteri koji samo treba da izdeklamuju pogrešan stav kao „setap" za ono što pravi heroj priča treba da nam saopšti kao istinu. 

Prvi problem je u tome što je „heroj" u ovom slučaju jako nadmeni muškarac koji koluta očima i samo čeka da „žene ućute" da bi mogao da im kaže „kako stvari stoje". Drugi problem je što muškarac, u stvari, ne odgovara na njihove sumnje. On im kaže „da će morati da ih razočara", (još jednom), „da nisu svi isti", ne potkrepljujući te tvrdnje bilo kakvim argumentom. Kaže im da je sve što je potrebno - „da se izađe iz kuće" i načini „pravi izbor". 

Dakle, problem je u njima dvema koje turpijaju notke, a ne u bilo čemu što je neko od tih kandidata/muškaraca uradilo njima kao potencijalnim glasačicama/partnerkama. I sve to u spotu kampanje predsedničkog kandidata kome su ciljna grupa apstinenti. 

Ovi problemi proističu iz toga što kandidat koji je napravio spot, u stvari, ne pokušava da kaže da je „ja nisam isti" kandidat. On i ne pokušava da ih ubedi da glasaju za njega, već hoće da kaže da je samo potrebno izaći na izbore i glasati za bilo koga osim za Vučića i da su apstinenti krivi „jer neće da izađu iz kuće". Takav stav nas onda dovodi u poziciju da nam Radulović, u stvari, govori da su svi opozicioni kandidati isti, jer nije poenta kandidata, već glasanje protiv Vučića. A ako ne urade to što kandidat i muškarac u spotu traže od njih, onda će Vučić da ih ubije, kao bombaš samoubica u rekonstrukciji napada 11. septembra.

Sad treba biti pošten i reći da je ovo referenca na prvi, jako bizaran spot Vučićeve kampanje, u kojoj putnici u avionu iščekuju smrt jer se ne zna ko je pilot, ali u pokušaju da bude šarmantan i vickast, ovaj samo asocira gledaoca na naveći teroristički napad u modernoj istoriji, koji, povrh svega, nema ama baš nikakve veze sa Srbijom. Sad, može da se kaže „simbolično, Vučićeva pobeda bi bila ekvivalent tog napada", ali to onda stvara dodatan problem, jer ukazuje da Vučićevi glasači navijaju za teroristu, ali to ne shvataju. Dakle, apstinenti su sami krivi što misle „da su svi isti", a Vučićevi glasači, kojih ima mnogo - cela poenta Radulovićeve kampanje je da se podigne izlaznost ne da bi se Vučić pobedio, već da bi se sprečio da pobedi u prvom krugu - podržavaju teororistu, i ako im se dozvoli da izaberu Vučića, svi ćemo biti pobijeni (simbolično). 

Ovaj spot je kao hibrid argumenta protiv „belih listića", ali usmeren na apstinente, i onih „protiv radikala", popularnog u prethodnoj deceniji, kada su se svi „udruživali" da bi ih sprečili da pobede. Staro, dobro plašenje dela javnosti da mora da stavi na stranu sopstvene stavove, razočarenja i iskustvo, i da izabere „nekog od nas" da ne bi „oni" došli/ostali na vlasti. A ceo taj narativ o plašenju se završio baš tako što su „oni" došli na vlast 2012. DJB, nažalost, vadi iz groba priču koja je sahranjena baš zbog toga što je prestala da bude efikasna i kredibilna.

Apstinenovići, epizoda 2: batice, dobre ribe i „nemešanje u svoj život"


Poruka je ista: ti si sam kriv ako ne glasaš. Dvojica batica sede na klupi, a formula je ista kao u prvom spotu: jedan se žali na loš život, na partijsko zapošljavanje i na želju da emigrira. Drugi je tu da mu objasni zašto greši i zašto je, u stvari, problem u njemu. Ali, drugi batica opet ne nudi bilo kakvu poruku u prilog kandidata za čiju je kampanju spot. Ne pominje njegove planove i moguće poteze kao predsednika, ne izlaže program, niti objašnjava zašto on nije „isti". On priča o „gastrabajterskom hlebu sa sedam kora" i „nama" koji smo sami krivi što ne izlazimo na izbore, jer da izlazimo, „ovaj bi izgubio već u prvom krugu". Izlaganje prekida da bi buljio u curu koja prolazi i naglasio „da ne zna šta bi radio bez naših riba". 

Ovo bi valjda trebalo da likove učini više „ljudskim", ali kao i u prvom spotu, samo sugeriše mušku perspektivu kao relevantnu, jer je sad već jasno da nije planiran spot u kome dve cure pričaju o tome „kako ne bi mogle bez naših frajera". Sam kraj spota, montiran tako da sugeriše da prvi batica polako shvata koliko je njegov prvobitni stav glup, podriva sve rečeno, kao i sam „glasaj ili emigriraj" naslov spota. Jer Vučić, opet u avionu, ubija obojicu pre nego što su i stigli da uopšte urade nešto po pitanju glasanja. 

Opet, stvar je nepromišljenosti koja proističe iz brzine, koja opet dolazi zbog nedostatka pripreme, a koja potiče iz pozicije u kojoj se Radulović nalazi: on je kandidat, ali ne agituje za sebe, već protiv Vučića. Ovakav stav svakako nije nelegitiman sam po sebi, ali zašto si se onda kandidovao uopšte? 

Postojanje samih spotova nije uslovljeno Radulovićevom kandidaturom. I da se Radulović nije kandidovao, u njima ne bi morala da bude promenjena nijedna jedina reč. Čak bi imali i više smisla jer bi onda poruka makar bila jasna: Vučić će vas ubiti avionom ako ne glasate. 

Apstinenovići, epizoda 3: Razdražljiv profesor istorije koji ne zna istoriju

U trećem, verovatno i poslednjem spotu iz serijala u ovoj turi kampanje, konačno nam se objašnjava značenje ispisa „Dosta je kilo" koji se pojavljivao u prethodnom spotu naizgled bez bilo kakvog razloga. Njegov smisao je u tome da je svaki glas važan, kao i svaka jagoda. U ovom spotu, za samo minut, prodavac prvo kroz tu jednu jagodu ilustruje koliko je svaki glas važan, onda ispriča izmišljenu priču da bi dodatno potkrpio svoj argument, a onda skreće sa teme i u napadu besa viče na baku zbog njenog predloga da se učlani kod Vučića, da bi postao profesor istorije, što mu je primarno zvanje. 

U haosu komunikacionih šumova koji se pojavljuju u ovom spotu poruka se izgubi, ako je opšte bilo. Ovde niko ne agituje za glasanje, ovde niko ne priča o apstinenciji, ovde sam junak spota kaže na kraju da će „da prodaje jagode" - što ga valjda čini negativcem?. Makar niko ne bude ubijen avionom na kraju. Takođe, uopšte nije tačno da je nemački zamalo postao zvanični jezik Amerike. Događaj koji profesor istorije pominje je, u stvari, legenda. U davna vremena, podnet je predlog donjem domu američkog parlamenta da se zakoni štampaju i na nemačkom pored engleskog jezika. Što nikako nije bilo pitanje o kome se glasalo na neposrednim izborima, sam predlog nikada nije stigao dalje od rasprave - a legenda je nastala zarad potreba turističke industrije. 

I sve se ovo sazna samo posle tri minuta guglovanja. Cinik bi mogao sada da kaže da razlog što je ovaj profesor istorije završio kao prodavac jagoda nije manjak partijske knjižice. Opet, može da se ponudi argument da nije bitna istinitost događaja, već njegova poruka - da je svaki glas bitan. Ali za to valjda postoje bolji načini od izmišljenih a lako proverljivih priča koje se čak ni ne odnose na Srbiju i njenu istoriju.


U sva tri spota jedina konzistentnost je „protiv Vučića". Što nije problem. Problem je nerazrađenost, nepromišljenost i zbrzanost svega. Pokret Dosta je bilo je jedan od pobednika parlamentarnih izbora 2016. godine, najviše zbog konkrektne i jasne poruke: Radulović je bio ministar u Vučićevoj vladi iz koje je izašao jer nije hteo da dozvoli premijeru da radi šta god hoće. Poruka je bila: „Ja znam ko je Vučić iz prve ruke, odbio sam da budem sa njim i želim da ga pobedim." 

Problem je što je prošlo godinu dana, a Radulović i Dosta je bilo se nisu pomerili odatle. Stranku nisu formirali, program im se i dalje svodi na „poništićemo sve što je Vučić uradio", poruka je i dalje samo „anti-Vučić". Ali to govore i drugi kandidati opozicije. Kandidati koji su već odavno odlučili da učestvuju u predsedničkoj trci, dugo su u kampanji i nude konkretne planove i ideje šta će raditi kada/ako dođu na vlast. 

Radulović zna da je protiv Vučića i to je otprilike to. Želeo je jedinstvenog kandidata opozicije, tu želju nije uspeo da pretvori u realnost. Pokret je planirao da kandiduje jednog kandidata, onda se predomislio i kandidovao drugog. Taj kandidat ne govori gotovo ništa o tome zašto treba glasati za njega i usmeren je na get out and vote kampanju u kojoj, umesto da motiviše, bukvalno proziva apstinente.

Ali, postoji nešto u čemu su Radulović i Dosta je bilo uspeli u ovoj kampanji. Uspešno su odbranili kandidaturu Belog, kandidata čija je glavna poruka „da su svi isti i da ništa nije bitno, pa možemo i da se zezamo". Argumentacija za takvu podršku je bila  da su glasovi Belog glasovi apstinenata koji nikako ne bi podržali ostale kandidate, te da on povećava šansu za drugi krug. Da je tolika frka da je potrebno podržati i šaljivog kandidata da bi se došlo do „drugog kruga" koji je u stvari „pobeda". Pre godinu dana, nakon parlamentarnih izbora, to nije izgledalo kao nešto čime bi se ovaj pokret bavio u kampanji za predsednika Srbije.

Još na VICE.com

I mlađi od 18 godina kažu da treba da imaju pravo glasa u Srbiji

Šta me muči u spotu Saše Jankovića

Šta je sve sporno u spotu "Vučiću pederu"