Gledao sam balet posvećen Noamu Čomskom

Jeste li nekada videli proćelavog četrdesetogodišnjaka u plesnom duelu protiv još jednog istog takvog, obojica u flamenko cipelama visokih potpetica, od glave do pete u džinsu? Značenjem je tako bremenita scena da još malo pa mu glava viri.

Jedan od dvojice goreopisanih je Sidi Larbi Čerkoi, veoma cenjeni belgijski igrač i koreograf kog je, tvrdi „ Gardijan", moguće saviti kao ofinger. Ovaj umetnik priredio je balet na temu lika i dela političkog filozofa Noama Čomskog; naslov je Fractus V.

Ovaj plesni autor danas ima 44 godine, i predvodi grupu od petorice plesača podjednako proćelavih kao što je i on. Deluju kao da su zalutali iz osamdesetih godina i neke dramedije Arona Spelinga o ljudima koji pokušavaju da se izbore sa svojom nedavno usahlom muškosti.

Ples je pratio prikaz Čomskijevih citata, uglavnom na temu korporativne kontrole javnosti. Čerkoi je na sceni ilustrovao citirane ideje na razne načine, od suptilnih do bolni očiglednih. Uzmimo najbolji deo predstave: sa jedne strane pozornice on sedi u stolici, maskiran gleda TV, pokazuje srednji prst, kikoće se i grgolja kao moron od konzumera kakav i jeste, kakvi svi jesmo. U isto vreme, sa druge strane bine nekog tipa žestoko mlate ostali plesači. Posle ovog igrokaza, žrtva se pretvara u gomilu belih plastičnih trouglova koji se ruše kao domine da bi na kraju oborile Čerkoija u publiku. Nešto kao kad bi OK Go snimili spot na temu sukoba u Jemenu.

Pozornica je prepuna tih trouglastih rekvizita koje igrači neprestano slažu, kao da pokušavaju da sastave IKEA podni nameštaj koji im se iz nekog razloga ne uklapa. Uporno uzimaju te trouglove i pokušavaju da ih prikladnije nabudže, valjda u nadi da će stan moći da iznajme za veće pare. Prave Šiva mudre da bi ilustrovali prezasićenost kompleksnim informacijama. U jednoj sceni, izvesnu žrtvu baletski upucavaju bezbroj puta kao u onim usporenim scenama iz „Matriksa."

Sećate se kako je nekad taj usporeni snimak na filmu delovao revolucionarno? Baš kao i Čomski. Vrhunac su dosegli negde u isto vreme, u ono zlatno doba Ralfa Nedera i Naomi Klajn, kada je Majkl Mur bio bucmasti proročki nastrojeni šaljivdžija, a ne gojazni iritantni lažov.

To pitanje „otkud ovo sad?" postavljalo se cele večeri. Nije teško razumeti želju da se Čomski predstavi kroz ples; ko ne voli radikalnu političku ekonomiju izraženu pokretom. Daleko je teže razumeti zašto bi to neko radio 2016. godine.

Čomskijeva glavna ideja glasi da svet kontrolišu kanalisane informacije koje nam u glavu sipaju izabrane informacije, dok istinu – ili češće kontekst – ostaje nemoguće potvrditi. Tako da individua nije sposobna, osim ako se u slobodno vreme baci na temeljno istraživanje, da prevaziđe medijsku mašinu koja, kaže Čomski, zastupa isključivo interese naše aktuelne oligarhije, tj. Sistema.

Rešenje koje je 1988. predložio u Manufacturing Consent , i koje nam je ovde bilo odigrano na pozornici, je udruženje građana – pojedinci se moraju ujediniti, na sindikalnim sastancima raspravljati, konzumirati alternativne medije. Čomski kaže da nam se servira laž da smo nemoćni i usamljeni, tj. da to jesmo samo dok ostanemo u svom domu pred TV ekranom, na infuziji medijskih korporacija.

Čomskijeva teza, drugim rečima, glasi da je televizija krajem osamdesetih bila sranje. Potpuno se slažem. Ali stvar je u tome da živimo u 2016., i TV je danas fantastičan. Zar on nije čuo za The Crown? Za Black Mirror, jebote? Za onaj Foksi Noksi dokumentarac? Kao što je i slučaj sa najboljim epizodama Blek Mirora, ispostavilo se da živimo upravo u onoj budućnosti koji je Čomski predvideo, gde se građani ujedinjuju i okupljaju na izvorima alternativnih informacija: Indymedia, Wikileaks, Medium, neki od bezbroj Jutjub vlogera.

Neobično je samo što je on doživeo tu budućnost – kao da se Marks zatekao u Moskvi 1928. Ispostavilo se da je sve pogodio, i u isto vreme sve promašio. Naši novi info kanali jesu obarali ikone; videli smo Tahrir trg i Trafigura skandal. Ali u isto vreme su nas uvukli u vrtlog Trampista protiv BLM-ista, odvukli sve na Canary/Breitbart margine. Ako nešto nedostaje, onda je to onaj centrizam koji on osuđuje: ponestalo je samo istraživačkog novinarstva koje se finansira od prodaje novina, jer im je ispod nogu izvučen „uticaj" (poznatiji kao „novac").

Ilustrativna je činjenica da kad god Čomskog dovuku u medije da prokomentariše aktuelne sukobe u američkoj i svetskoj javnosti, on ne zvuči nimalo drugačije od ostalih analitičara. Baš kao i svi ostali, primećuje da se u globalizaciju sumnja, da je građanska svest u rasulu, da se više nego ikad ranije oseća izolacija, ugnjetavanje, i mrzovolja. Da li to znači da je on sve vreme bio u pravu, da njegove poglede tek sad prihvatamo? Ili znači da ga je vreme pregazilo, da su mu ideje prevaziđene, istrošene, banalizovane?

Bar je plesna interpretacija Čomskijevog opusa dobro primljena – Fractus V ispraćen je ovacijama. Ako vas zanima ekstravagantni muški ples, na pravom ste mestu. Ako ste raspoloženi za hardkor klasnu politiku, bolje gledajte Le Miz.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu