Poslednji kultni heroj: VICE u gostima kod Marka Pantelića

Imaju Holanđani tu reč u svom rečniku,stralen, koja znači bukvalno „isijavanje". Ako neko nešto „straluje", znate da se radi o nekom nesvakidašnjem karakteru. A bukvalno je tu reč iskoristila grupa grafiti umetnika nakon što su ih pitali, kako to da ste od svih fudbalera Ajaksa izabrali da napravite mural baš sa Markom Pantelićem – pa eto, vele oni, Marko straalt Ajax.

I zaista, Marko Pantelić je prilično unikatan lik – pa čak i za srpski fudbal, koji je iznedrio svakakve koloritne persone. Od ranih početaka u Grčkoj, zvezdanih visina u Parizu, pa dvogodišnje pauze i feniksolikog vaksrsnuća, Marko je uvek bio nešto sasvim posebno. Mi cigani smo ga zamrzeli posle onog finala sa Sartidom – kada je šest meseci kasnije postao osovina sada već kultnog tandema Žigara-Pantela, sve mu je bilo oprošteno. A nakon toga, njegovo ime skandiralo se i u Berlinu, i u Amsterdamu, i u Atini.

Marko Pantelić prosto nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Dok je igrao za Hertu, moj prijatelj Moša je taj klub iz milošte zvao „Pantha BSC". Kad je stigao u Ajaks, neki su ga brže-bolje krstili „Pantelar" po uzoru na Klas-Jan Huntelara. Na stranu što su se mitovi i legende o njemu prepričavali u Zvezdinoj svlačionici i godinama po njegovom odlasku, i cela ona priča sa „bratom Pantelom" na tviteru o kojoj svi sve dobro znate. Kacte rasni.

Imao sam velika očekivanja od ovog intervjua, koji sam poželeo da radim još dok sam intevjuisao Miloša Teodosića u Markovom restoranu na Slaviji i slušao njega i još nekolicinu kako naglas negoduju gledajući meč između Austrije i Mađarske. Razgovor sa Markom nije razočarao – u tri i po sata razgovora (ovo vas ja upozoravam da je pred vama rad veličine scenarija za prosečnu epizodu neke TV serije), dotakli smo se bukvalno svega što ste svi ikada želeli da saznate. Kako je kao dečak došao na Park Prinčeva i impresionirao Raija i Leonarda, kako je prelaskom u Zvezdu ispunio sve dečačke snove, i kako je postao kultni heroj amsterdamskih ultrasa, kao i tako neki Jari Litmanen, Frank Rajkard i Johan Krojf pre njega.

Dame i gospodo, Marko Pantelić.

VICE Srbija : Marko, tvoj fudbalski put počinje na našem najvećem stadionu.

Marko Pantelić : Da, tako je sve počelo. Došao sam u Zvezdu sa nepunih osam godina, i prošao tri generacije petlića. Kao petlić sam počeo da igram i za mlađe pionire, i svaki put sam imao duple nastupe tokom vikenda - subotom za starije, nedeljom za mlađe.

Prvi put sam zaigrao za starije omladince, koji su tada već imali 18-19 godina, još kao kadet, i faktički nisam više ni igrao za moju generaciju. Igrao sam samo protiv Partizana, i bili smo jako ubedljivi, sećam se. Igrao sam samo za omladince, i za njihovu mlađu podselekciju.

Ako se ne varam, vi ste 1994. porodično otišli u Grčku. Tvoj otac je dobio posao tamo?

Jeste, 1994. za novu godinu. Takvo je vreme bilo - rat, sankcije, znaš i sam. Otac je dobio zaposlenje u Grčkoj, otišli smo u Solun i tamo sam počeo da treniram sa Iraklisom.

Kako je tada bilo, u fudbalskom smislu, doći iz Zvezde, koja je u bliskoj prošlosti bila prvak Evrope i sveta, u Grčku?

Pa, u tom trenutku oni ne predstavljaju neku evropsku silu, ali liga je sasvim solidna. Olimpijakos, Panatinaikos, AEK, PAOK, Aris, pa Iraklis, to su sve jaki klubovi u tom trenutku. Eto, sa mnom u Iraklisu su recimo tada bili Ivan Jovanović, sada trener, zatim Miladin Bečanović, kasnije igrač Lila, Marseja i Partizana, u Olimpijakosu su tu bili Ilija Ivić, Predrag Đorđević…u Arisu je bio Ljubiša Milojević, koji je na kratko igrao u Zvezdi, ukratko, bilo je tu dosta dobrih igrača, bilo je i para, i oni su u to vreme negde počeli da se probijaju u gornji dom evropskog fudbala.

Brzo su te prihvatili, zar ne?

Posle jedno tri meseca treniranja, ja sam potpisao ugovor sa Iraklisom i odmah su me prosledili na pozajmicu u Kilkisiakos. To je sam početak moje profesionalne karijere, tada sam prvi put zaigrao profi fudbal, i to u trećoj ligi Grčke. U toj ligi sam za osam meseci dao petnaest golova, i onda mi se dogodila povreda - imao sam na kraju krajeva samo šesnaest godina i bio pod prevelikim naporom, i dobio hidrokelu. Pauzirao sam do kraja sezone.

Posle operacije, vratio sam se u Iraklis kod trenera Dušana Mitoševića, i priključio se pripremama s namerom da vidim ima li tu mesta za mene, da li ću moći da igram za prvi tim. Dobro sam igrao te pripreme, davao golove na prijateljskim utakmicama, i to mi je obezbedilo mesto u prvom timu Iraklisa.

Tačno na moj sedamnaesti rođendan sam i postigao prva dva gola za svoj tadašnju ekipu. To nikad neću zaboraviti - igrali smo protiv Atinaikosa i gubili 1-0, Mitošević me je uveo u igru u 60. minutu, i ja sam sam preokrenuo rezultat. U prvih sedam kola prvenstva sam postigao pet golova, što me je stavilo na sam vrh liste strelaca grčkog prvenstva. Nažalost, tada sam doživeo povredu skočnog zgloba, a onda mi se vratila i hidrokela, i morao sam da pauziram još šest meseci.

Moram da te pitam, jesi li bio pod pritiskom da uzmeš grčki pasoš? To je tih godina bila česta priča za srpske sportiste u Grčkoj, pogotovo ako se radilo o mladim talentima.

Bilo je i toga. Zbog toga sam, na kraju krajeva, i morao u Kilkisijakos na početku jer nije bilo mesta za još jednog stranog igrača. U to vreme, mogla su da igraju samo tri stranca, a mi smo imali Jovanovića, Bečanovića i Predraga Eraka. Bečanović je iduće godine otišao u Francusku, Erak u Apolon Smirnis, pa smo tako sada stranci bili opet Jovanović, Milan Pavlović, kapiten čuvene čileanske zlatne generacije, i ja. Prilično vam je jasno kolikim sam talentom ja smatran bio tada kada su imali dovoljno poverenja da me registruju kao jednog od tri stranca, iako sam imao svega šesnaest godina. Grci su, inače, tih godina dovodili baš skupe strance.

U svakom slučaju, ubrzo sam dobio ponudu za grčki pasoš, ali su oni zahtevali i da bi prihvatanjem bio obavezan da igram za grčku reprezentaciju. Ja to nisam želeo da prihvatim, pa smo se nekako na kraju dogovorili da samo dobijem pasoš. Trebao sam da budem "Markos Pantelics".

Moj predsednik je tada imao neki mini tržni centar sa restoranom u suterenu. Došao sam u taj restoran na sastanak, otac je bio sa mnom, oni su mi dali pasoš u ruke i ja sam samo trebao da potpišem. Ja sam…ne znam, u trenutku kad su mi oni to dali i kad sam ja to video, ja sam samo uspeo da izgovorim "ja to nikad neću potpisati, ne moram više nikad da igram fudbal ali vaš pasoš neću uzeti". Počeo sam da plačem, bio sam dete, istrčao sam napolje…nikad više nisam otišao u taj tržni centar. Nikad nisam uzeo grčki pasoš, i nikad nisam zaigrao za njihovu reprezentaciju.

Istina je da mnogo volim Grčku, da imam puno prijatelja tamo, da sam tamo proveo mnogo lepih trenutaka i da me mnoge uspomene vežu za tu zemlju - ali, presrećan sam zbog toga što sam još kao dete znao šta hoću, ko sam i šta sam, i šta nosim u svojim grudima, i što nisam pristao da budem nešto drugo. Zahvalan sam svojoj porodici što me nikada ninašta nije prisiljavala, i što mi je uvek dozvoljavala da ja budem taj koji sam imam svoj izbor. Mislim da me je to i napravilo jačim, snažnijim i kvalitetnijim čovekom. Ko se nije naučio na svojim greškama, ko sam nije donosio svoje odluke…ko je ceo život imao nekoga ko trči za njime, tata, brat, stric, ujak, svi ti momci koje vode očevi i stričevi, svi će pre ili kasnije shvatiti koliko su pogrešili.

Usledio je poziv iz Pariza.

Sećam se dobro tog dana. Bilo je leto 1996., ja sam se vratio u tim Iraklisa ali nisam igrao, bio sam još u oporavku. Jedan dan, čujem kako me otac traži da se odmah vratim kući, da dođem…ja sam došao kući, mislio sam da se nešto dogodilo. Kad ja tamo, a moj otac mi kaže, "sine, dobio si poziv od Pari-Sen-Žermena da ideš na probu".

Da te zove Pari-Sen-Žermen, pa to ti je bilo kao danas…

Kao danas da te zove Pari-Sen-Žermen!

Ma još jače, još jače nego danas. Pazi, tada su bili Milan, Real, Mančester Junajted…i Pariz. Pariz je te godine osvojio Kup Kupova u Briselu, pobedio je Rapid iz Beča. U svakom slučaju, kaže otac meni, jel' bi ti otišao? Kažem ja njemu, normalno da bi išao, evo krećem peške.

Na čiju preporuku si došao tamo?

Na preporuku Dušana Mitoševića pokojnom Milanu Radovanoviću, čoveku koji je tada bio jako uticajan u francuskom fudbalu. U to vreme se u velike klubove dolazilo uglavnom tim putem, jer internet skautinga nije bilo - sve što su klubovi i skauti imali bili su VHS snimci utakmica i lični utisci ljudi koji su to gledali. Radovanović je bio osoba koja je u Pariz već dovela nekoliko kvalitetnih prvotimaca - on je, recimo, doveo Alena Rošea, Žozea Kobosa, Vensana Gerena. On je, u stvari, jedan od stvaralaca tog velikog PSŽ-a, zajedno uz ljude iz TV Kanal Plus koji su preuzeli klub 1991.

U svakom slučaju, ja tamo dolazim na probu, i niko ne zna ništa o meni - ni sam Radovanović ne zna koga je doveo. To je bilo ono, "'ajmo sine, da vidimo šta znaš". Prvih par dana treninzi su bili samo trčanje i tako to, međutim, kad je došao rad sa loptom…posle pet minuta sve je svima bilo jasno.

To su treninzi sa prvim timom, zar ne?

Sa prvim timom. Tada su u Parizu igrali, recimo, Rai, prvak sveta sa Brazilom 1994. Pa zatim Patris Loko, Leonardo, Bruno Engoti, Pol Le Gven, Žerom Leroa…ja sam odmah posle prvog treninga dobio ponudu Espanjola da potpišem profesionalni ugovor na četiri godine, jer su se neki ljudi iz tog kluba zatekli tu i odmah reagovali. Ja tada nisam znao francuski, samo grčki i nešto malo engleskog, ali sam ih uputio na Milana da sa njime razgovaraju. Milan lično nije bio na tom treningu, čovek se bavio raznim poslovima pa baš i nije stizao sve, i samo im je odgovorio - čekajte, bre, da vidim ja prvo šta sam to doveo.

I sećam se vrlo dobro, on je došao sledeći trening, stao na ogradu i skinuo naočare i odjednom u sred treninga počeo da me doziva. "Marko, Marko, Marko!" A ja njemu kažem, čekaj, čoveče, treniram, a on meni gestikulira da dođem. Ma, čekaj, bre, igram, teče trening, vičem ja, a on prasne u smeh, drži se rukom za stomak koliko se smeje. Prođe ta akcija, mi imamo neku kratku pauzu, i on to primeti i zove me. Dođem ja, a on će meni, "sine, da ti kažem nešto. Ja fudbal gledam mnogo dugo - i ovo što ti radiš, ja nikad nisam video u svom životu". Gledam ga i pitam, pa šta radim? Kaže on, ništa ne brini, samo nastavi da radiš to što radiš dosad. I zaista, nije prošlo ni dve nedelje, i ja sam se dogovorio sa PSŽ-om.

Nisi, doduše, odmah stigao da zaigraš.

Ne, morao sam da odležim desetomesečnu suspenziju. Tu se Pariz nešto sporio sa Iraklisom, to su one prve godine pravila "Bosman", i dok su oni to nivelisali ja sam imao zabranu treniranja sa PSŽ-om. Međutim, imao sam pravo da nastupam za reprezentativne selekcije, i tada sam "održavao formu" i sa omladincima i sa mladima. To su ujedno bili i moji prvi reprezentativni nastupi.

Moja prva utakmica u dresu reprezentacije, tadašnje SRJ, bila je sa omladincima protiv Italije u Italiji. U grupi su tada bili Italijani, Grci, i mi, a prvi meč protiv Grka smo izgubili sa 1-0. Sledila su dva meča sa Italijom, iz kojih smo morali da izvučemo četiri boda. Gubili smo 1-0, ali sam ja posle solo prodora postigao izjednačujući pogodak i tako ispunili prvi deo zadatka. Znali smo da ćemo ih pobediti u Beogradu, i to se i desilo, trijumfovali smo 2-1, a onda smo u Trikali Grcima dali pet komada. Posle smo u plej-ofu, jer tada se posle grupa igrao nekakav baraž, tesno izgubili u dvomeču od Izraela. Tu sam možda i prvi put osetio šta znači "prednost domaćeg terena" - svašta su nam svirali tamo u revanšu, nismo mogli da se povežemo. Čim pređemo centar sudija vidi nekakav prekršaj i oduzme loptu.

Sa mladom reprezentacijom smo tada bili u istovetnoj grupi kao i seniori - takva su bila pravila u to vreme, prva A reprezentacija Jugoslavije igrala je sa Španijom, Češkom, Slovačkom i drugima, a mi smo igrali sa juniorima tih zemalja. Od Španije smo izgubili 1-0, Morientes nam je dao gol u 85. minutu, ali ostalo smo sve dobijali - završili smo drugi, sa dva boda manje od Španaca, i ostali bez plasmana na Evropsko prvenstvo.

Kada si konačno stekao pravo nastupa za Svece, imao si dosta zapaženih nastupa za mladi tim.

Tada je u klubu bilo pravilo da svako ko ne igra za prvi tim, ili odsedi ceo meč na klupi, igra za mladi tim koji se takmičio u trećoj ligi. Seniori su igrali ili petkom ili subotom, a juniori nedeljom u podne. Tako smo održavali kontinuitet u igri. U svakom slučaju, ja sam dao baš dosta golova za juniore te sezone - da li četrnaest, petnaest…

Ja sam malo igrao za prvi tim, ali sam uvek ostavljao solidan utisak. Evo, zvuči to sad malo narcisoidno, ali doživeo sam da mi cela tribina skandira ime punih četrdeset i pet minuta protiv Lansa. Pitajte Antu Drobnjaka, on je bio prisutan.

Navijači su tada i često u velikom broju dolazili na treninge, dođe tako njih dve hiljade da nas gleda. Svaki dan dve hiljade ljudi, nenormalno. I sećam se, poslednjih šest meseci je na trening terenu stajao jedan veliki pano, bukvalno od korner zastavice pa skoro do pola terena, na kojem je pisalo LIBERE PANTELIĆ. (Oslobodite Pantelića).

Stvarno, ja mislim da su samo ljudi koji su odrasli sa mnom, koji su igrali tada sa mnom, znali koliki sam ja bio talenat i kakav sam tada bio igrač. Sve ovo što ste vi ispratili kasnije na televiziji ili uživo, sve je to došlo posle trogodišnje pauze koja će kasnije nastupiti. Ali o tom prvom periodu se zaista malo zna. Snimaka gotovo i da nema, sem možda u arhivama TV Kanal plus.

Ipak se nisi dugo zadržao u Parizu. Kako je došlo do razlaza?

Na početku sezone 1998, imali smo promenu na mestu trenera. Umesto Brazilca Rikarda došao je Alan Žires, jedan od članova čuvenog "magičnog kvadrata" francuske reprezentacije sa sredine osamdesetih. Krenuli smo na pripreme, i, začuđujuće, igrali jednu jedinu prijateljsku u sklopu preparacija za novu sezonu. Ja sam ušao na teren u 75. minutu pri rezultatu 2-1 za nas, postižem još dva gola i meč se završava sa 4-2.

Nakon utakmice, na pres konferenciji, novinari kreću da pričaju o "eri Marka Pantelića" i šta ja znam, nagoveštavanje nekih budućih događaja, kako to već ide. U tom trenutku, Žires im odgovara, jeste, tako je, on je stvarno veliki talenat, fenomenalan igrač - ali ja ne računam na njega.

Ja sam bio izuzetno razočaran, do te mere da sam tražio - i dobio - raskid ugovora sa Pari-Sen-Žermenom. Zapravo, bio sam toliko razočaran da sam hteo da prestanem da igram fudbal. Insistirao sam na tom raskidu, insistirao, Milan Radovanović je sredio da raskid bude na njihovu štetu, ali moram da priznam da sam tada pogrešio i da sam trebao da ostanem i nastavim da se borim. Žires je bukvalno posle mesec dana oteran iz PSŽ-a, šta bi bilo da sam ostao, ko to zna.

Iz Pariza si otišao u Lozanu?

Ne odmah. Evo šta se desilo tog leta. Ovo malo ljudi zna. Nakon raskida sa PSŽ-om ja sam bio na pragu Porta. Oni su mi ponudili ugovor, uz uslov da godinu dana provedem na kaljenju u Rio Aveu. Odem u Rio Ave, tek zove me Deki Stanković. Kaže, vraćaj se u Zvezdu, hitno, imaju ugovor za tebe, trebaš im. On je baš tada otišao u Lacio.

Naravno da sam odmah otišao, i dođem ja tamo, kad odjednom oni mi kažu da ja njima nisam potreban.

Kako sad to?

Pa lepo. Jedan čovek u upravi je bio protiv. Struka je bila za, svi su bili za, ali eto, jedan glas je oborio taj transfer.

Ja ih pitam, pa što ste me pobogu zvali. A oni mi još kažu, vidi, pomoćićemo ti mi da nađeš klub. Kažem im, dobro, hvala, i izađem i odem. Ne mogu vam opisati koliko sam tada bio razočaran.

Čekaj, ti si znači odjavio Porto i Rio Ave da bi poljubio vrata na Marakani?

Bukvalno sam pobegao iz Portugalije. U sred noći sam se spakovao, u šest ujutru bio na aerodromu, nije bilo avionske karte ni za lek. Na kraju, zamisli, dok ja molim ljude da mi nađu kartu, pored mene sasvim slučajno prolazi neki pilot, krenem njega da molim, čoveče, ja moram da pobegnem iz Portugalije, meni je život u pitanju, objasnim mu celu situaciju, da je to klub koji ja najviše volim na svetu, za koji ja umirem, i nekako se umuvam na prvi avion i nekako stignem do Beograda.

I sad, posle toga, sve to što ti se desi… Ma, zamisli da ti neko opali šamar, ali ne ovako običan šamar, nego nekom rukom od deset metara. Da te onako baci nazad, da odletiš. Ja uopšte ne mogu da vam opišem koliko sam bio razočaran, koliko poniženo i prevareno smo se osećali i Dejan, koji je iskorišćen kao kontakt, i ja.

Uh, pa, nije lepo. Ali si ipak prebrodio i nastavio u Švajcarskoj.

U svakom slučaju, jesen 1998, i ja sam u Beogradu. Tri meseca loptu nisam takao, bio sam siguran da sam završio sa loptom. Ali, otac je stalno pričao o fudbalu, ubeđivao me, i tako jednoga dana dođem na Banjicu na sastanak sa nekim ljudima koji mi kažu da imaju angažman za mene u Sionu. U Sionu je pre mene igrao Vladan Lukić, tako da mi to nije bilo sasvim nepoznato.

Otišao sam u Švajcarsku, ali oni nisu ispoštovali dogovor koji smo mi imali. Jednostavno, kod mene nema: ako se nešto dogovorimo, to će biti tako, reč je reč, dogovor je dogovor. Oni su u Beogradu obećavali jedno, a u Sionu drugo, pokušali su nešto da se cenjkaju sa mnom, i ja sam se samo spakovao i otišao.

Na putu do ženevskog aerodroma, zove me Valdemar Kita, sadašnji predsednik Nanta a tadašnji prvi čovek Lozane, i moli me da skrenemo sa puta i odemo u Lozanu da popričamo. Kaže, zna me iz Pariza, video me je tamo, i daće mi šta god ja poželim. Došao sam, i stvarno, bilo je kako je on obećao - znao je ko sam i šta sam, znao je moj karakter i sve, ali sve moje uslove je bio spreman da ispuni. Ja sam rekao - nema problema, to je to.

Lozana je u tom trenutku bila poslednja na tabeli. Prva utakmica kojoj sam ja prisustvovao bila je protiv Jang Bojsa, ja nisam imao pravo igranja, i izgubimo 6-1. Do kraja prvog dela prvenstva ostalo je sedam kola - posle toga, prvih osam ekipa bi igralo plej-of za titulu. Sledeći meč, mi igramo protiv Lugana. Povedemo 2-0, ja dam jedan i namestim jedan gol, i u pet minuta ovi izjednače. Na poluvremenu, ja ulazim u svlačionicu, prilično iznerviran spletom događaja, i počnem glasno da negodujem i kažem svima - momci, znate šta, ja mogu da dam još jedan gol, ali ne mogu da igram ceo meč, nisam trenirao tri meseca. Gledaju oni tako mene, inače tada je moj saigrač bio i budući igrač Marseja i sadašnji trener Lozane Fabio Selestini, i kažu mi - vidi, 'ajde daj ti taj jedan gol, a mi ćemo da izdržimo nekako do kraja.

Ja sam izašao na teren, u 55. minutu sam uzeo loptu na našoj polovini, krenuo da driblam jednog, drugog, trećeg, došao nekako na nekih dvadeset metara od gola, opalio najbolje kako sam znao i pogodio za 3-2. Tim rezultatom se meč i završio, i označio početak našeg pobednički niz - do kraja regularnog dela prvenstva, imali smo pet pobeda i dve nerešene, i završili u plej-ofu. I ne samo to, nego smo stigli da osvojimo i kup Švajcarske - u polufinalu smo izbacili veliki Servet mojim golom.

Bili smo prvi na tabeli do poslednjeg kola - čekali smo Servet na našem terenu za titulu. Uslovi za igru su bili jako teški, kiša je padala nedelju dana, bilo je kao u bazenu…gubili smo 1-0, pa 2-1, ja sam izjednačio pred poluvreme, na kraju smo izgubili 4-2. Sad kad razmislim kakva je baruština bila nismo trebali ni da igramo, ali kako nama tako i njima. Na dvadeset i jednoj utakmici za Lozanu ja sam postigao četrnaest golova.

Posle toga odlaziš u Seltu, ali tamo baš i nisi dobio priliku da previše pokažeš svoje umeće.

Puno je timova bilo zainteresovano za moje usluge tog leta. Ja sam se odlučio za Seltu, što je bila greška, pogrešna procena i mene i ljudi sa kojima sam ja tada sarađivao. Umesto da odem u Bundesligu, ja tako odem u Vigo, gde trenutno igraju Klod Makelele, braća Đorović, Beni Mekarti, a Lubo Penev se recimo upravo vratio u Bugarsku.

Bio sam dete, faktički. Kao dete, ti nisi upućen u neke stvari. Imam tada jedva dvadeset i jednu godinu, i dolazim tamo, a ono dvanaest stranaca u timu, a samo šest sme da igra. I tako ja dođem u situaciju da me Selta ne licencira za sezonu. Zoveš ljude koji su te doveli, a oni te izbegavaju, ne javljaju se na telefon.

Odradio sam pripreme sa klubom, ali znaš kako, trener, kakav god da je, sigurno se neće osloni na čoveka od dvadeset godina kad mu je jedan od rivala taj neki Mekarti koji je doveden za velike pare. I džabe sav kvalitet koji pokazuješ, ali ti ljudi imaju primat. U svakom slučaju, pred početak avgusta, trener, Viktor Fernandez, mi se izvinjava - on mora da pošalje spisak za licenciranje, i ja nisam na njemu. Ja ga pitam, pa dobro, šta ćemo sada. On kaže, uh, ne znam, šta bi ti. Pa rekoh, mogu da se spakujem i da idem kući, recimo. Nemam ovde šta da radim. I on će meni, pa dobro, hajde idi onda, daću ti koliko treba, nedelju, dve, idi smiri se malo pa se vrati da treniraš. A meni ništa nije jasno, pa šta ste me koji moj potpisivali, dovodili, pa nije ovo do para, ja bih, bre, da igram fudbal. Ja nemam ni ravnopravne uslove da se borim za svoje mesto u timu.

Sve u svemu, ja odem za Beograd, i odem na more. Tamo negde pred kraj avgusta, mene zove Ivica Osim da dođem u Šturm na pozajmicu.

Švabov poziv nisi mogao da odbiješ.

Kad te zove veliki Ivica Osim, uopšte te ne zanimao ideš i šta ćeš da radiš. Međutim, ja tamo zatičem jednu formiranu ekipu koja dugo igra zajedno. Tu su Ivica Vastić, Darko Milanič, Tomislav Kocijan, Ranko Popović…i sad, kako da ti kažem, i tu slična situacija kao u Selti. Igrao bi, smatraš da si bolji od drugih, a opet ne igraš. Naravno, nije to ničija greška. I ja sam bio malo na svoju ruku. Ma, dete. Da mi je tad bila ova pamet.

Dešava se tu sada gradski derbi protiv GAK-a, mi pobeđujemo 3-0, i mene proglase za igrača utakmice. Šturm je tada igrao Ligu Šampiona u grupi sa Marsejom, Mančesterom Junajtedom i Dinamom iz Zagreba. Pre derbija igrao sam protiv Marseja, ušao sam na poluvremenu pri rezultatu 3-0 za Olimpik, namestio barem pet stopostotnih šansi, ali gola nije bilo, i završi se bez promene. Mediji su bili očarani, pričali o novom, velikom pojačanju, i tako već sve kako to ide.

Ipak, moja epizoda u Austriji se neslavno završila. Posle utakmice sa GAK-om na programu je bio meč Lige Šampiona protiv Dinama u Zagrebu, i trebalo je da počnem od prvog minuta. Izlazimo na teren malo da protrčimo, a Osim mi kaže, "sine, nećeš početi". Okej šefe, kako god…a on mi dodaje, "ali budi spreman".

I tako Dinamo povede 3-0, ja ne ulazim na poluvremenu, ulazim tek negde u sedamdeset i nekom minutu…atmosfera je prilično zapaljiva, to je bilo nedelju dana recimo pred onaj čuveni meč Hrvatske i Jugoslavije u Zagrebu, i svašta se čulo sa tribina. "Ubi, zakolji"…ma, znate već. Po povratku u Grac, vidim ja da se nešto čudno događa. U subotu nova utakmica, ja sam spreman za karantin, tek Osim me zove da porazgovaramo. Tu mi on saopštava kako je klub doneo odluku da više ne računa na mene.

"Što? Jesam ja nešto pogrešno uradio?". Meni, opet, ništa nije jasno. Osim mi priča, ne znam Marko, ja sam se borio, branio te, ali meni su ruke bile zavezane. Oni su tako odlučili, i to je to. Kako sam kasnije saznao, moj ugovor je bio preveliko opterećenje za njih. Ništa, šta sam mogao, zahvalio se na saradnji i opet krenuo za Beograd. Opet, duboko razočaran. I opet rešen da ostavim fudbal jednom za svagda.

Kad se to sa Šturmom završilo, vratio sam se u Španiju da treniram sa Seltom, bio je skoro kraj godine. Trideseti decembar, sedim u hotelu u Madridu, i oni meni javljaju da ne moram ni da dolazim. Raskinućemo ugovor, ovo ono, ali kao - naćićemo ti klub da završiš sezonu. Naravno, ništa mi nisu našli, a ja sam ubijao vreme u Rimu kod Dekija.

Odigrao sam tada par meseci ponovo u Švajcarskoj, za Iverdon. Dobar klub, tadašnji prvoligaš, ali ja sam bio toliko utučen da nisam mogao mnogo da pružim. Jednostavno, smatrao sam da ne mogu više da trpim tu nepravdu, ne mogu da igram, i rešio i konačno da prekinem sa aktivnim bavljenjem fudbalom.

Sa dvadeset i jednom godinom ti već neki treći put hoćeš da ostaviš fudbal.

Jeste. Došla je nova dvehiljadita godina, proslavio sam u krugu prijatelja, i tad sam čvrsto rešio - gotovo, ne igram više. Usledila je pauza. Pauzirao sam, eto, nekih dve i po do tri godine.

Pa šta si radio? Bio si ovde, u Beogradu?

Da, bio sam tu. A šta sam radio? Pa, igrao mali fudbal. I to ono, iz zadovoljstva.

Tad je mali fudbal bio u ekspanziji, igralo se puno turnira po Beogradu, počeli su prvi baloni. Bukvalno sam uživao. Ponovo sam uživao u fudbalu. Osvojio sam mnogo turnira, nebrojeno.

Kako si se vratio "velikom" fudbalu?

Dosta sam pratio naše prvenstvo, pratio igrače, timove..i u jednom trenutku se dogodilo nešto dok sam bio na stadionu Obilića, neka stvar koja je mene prosto probudila. Ne bih sad o tome šta se zapravo dogodilo, ali bukvalno sam istog trenutka seo u kola i zakleo se samom sebi da ću biti najbolji igrač u zemlji, najbolji strelac, da ću osvojiti sve što postoji ovde i da neću otići odavde dok to ne budem uradio. I tako sam na poziv Ratka Dostanića počeo da treniram sa Obilićem.

Otišli smo na pripreme na Kopaonik, počnem sa treninzima, ali se brzo i razbolim. Ostatak tima je mislio da ja to nešto foliram, a ja baš onda izađem na trening i onda zapnem. Sećam se, skijali smo dosta, imali smo nordijsko trčanje kao deo treninga, dosta naporne pripreme. Ja sam sa njima prošao sve to, na kraju smo imali testove fizičke spreme, i ja sam, iako nisam igrao tri godine, bio najspremniji od svih špiceva u kadru. Ali, kako sam trenirao bolestan, oštetio sam plućnu maramicu.

Kako sad to?

Ma, dok ja sam na svoju ruku nisam otišao na KBC Dedinje i sam sredio da mi urade koronarografiju, oni su me ubeđivali da ja imam koksaki virus. Posle koronarografije su mi otvrdili oštećenje plućne maramice, baš zato što sam trenirao uprkos bolesti. I onda sam morao da primam inekcije za imunitet tri puta nedeljno, tri meseca. Trideset i šest inekcija, ej.

Kad se završila ta terapija, ponovo sam otišao na testiranje i sve je bilo u redu, međutim promenio se trener u Obiliću, umesto Dostanića došao je Mihajlo Bošnjak, i ja kod njega nikako nisam mogao da igram. Šest meseci sam izgubio u treningu, u pripremama, ali nikako da se nametnem. Nisam bio zadovoljan situacijom, srećom ljudi u klubu su mi izašli u susret, okončao sam saradnju sa "Vitezovima" i produžio dalje u Smederevo, kod trenera Jovice Škora.

U Smederevu sam dobio neke minimalne uslove. Nisam čak imao ni plaćeni prevoz, a živeo sam u Beogradu. Ustajao bih svako jutro u pola sedam, u sedam krenem za Smederevo, stignem u petnaest do osam, popijem kafu, nešto malo pojedem i u devet treniram.

Ni u Smederevu nije baš odmah krenulo kako treba koliko se sećam.

U tadašnjem Sartidu su neprikosnoveni bili Nenad Mirosavljević i Milorad Zečević. Njih da istisne iz tima nije mogao ama baš niko, ma ko god to bio. No, poučen iskustvom iz prvog dela karijere, shvatio sam da je jedino rešenje da strpljivo sačekam svoju šansu.

Šansu sam sačekao, uveo Smederevo u finale Kupa Srbije i Crne Gore, i tu očekivao da na velikoj sceni pokažem sav svoj talenat. To je bio i moj neki primarni cilj uostalom, da se vratim na veliku scenu. Pre tog finala, ja sam odigrao možda desetak utakmica za klub, i postigao nekih šest-sedam golova. Međutim, i pored toga, rečeno mi je da neću početi finale. Jovica Škoro je dotad dobio otkaz, i u finalnom meču protiv Zvezde vodio nas je Milenko Kiković.

To finale je sada već legendarno.

Ušao sam u igru u šezdeset i petom minutu, i to me je bukvalno uveo Goran Bogdanović jer je tri puta dotad tražio izmenu. Bio sam usamljen u napadu, svi ostali su bili pozadi, i cilj je bio da se sačuva posed lopte što duže moguće, kako bi ovi iz odbrane mogli malo da dođu do daha. Pred istek regularnog toka vremena, ja sam čak i zamalo izmenjen, jer je trener Kiković imao neke svoje ideje. Ne znam zaista šta je on tu mislio da će da uradi, nikome to nije bilo jasno.

Te godine je po prvi put uvedeno ono pravilo srebrnog i zlatnog gola. I sami znate kako se taj meč završio. Uzeo sam loptu u 110. minutu, uradio to što sam uradio, i doneo Sartidu jedini trofej u njegovoj istoriji.

Taj potez te i nije baš učinio popularnim među Zvezdašima, uzevši u obzir da si se onako baš žustro radovao tom pogotku.

Kad dođeš u situaciju da si sve ostavio zbog Crvene Zvezde, da si tri-četiri sata sedeo ispred kancelarije da bi te odjavili kad uđeš, dođeš tako u situaciji gde kažeš - vidi, ja te volim najviše na svetu, ali…

Volim i sebe.

Volim i sebe. Tako je. I da dodam, uz sve dužno poštovanje ljudima koji su tada bili u Zvezdi, samo meni bliski ljudi znaju kako mi je bilo posle te utakmice. Jeste, radovao sam se, ali sam i mnogo suza prolio. Jednostavno, to je profesionalizam. Takav je život, i tu se prepoznaju ljudi i karakteri.

Ali, mislim da sam se ja Zvezdi na kraju ipak odužio za taj gol. Dobro, ne odužio - ja se Crvenoj Zvezdi nikad neću moći odužiti. Da nema Crvene Zvezde, da ona ne postoji, verovatno moja strast i ljubav prema fudbalu ne bi ni postojala u ovoj meri. Ja sam godine proveo na stadionu, to je jedini klub za koji sam ikada navijao, jedini klub zbog kojeg sam ja ostao u zemlji i zbog kojeg sam se vraćao ovde.

Da li si imao neke ponude iz inostranstva posle tog osvojenog trofeja?

Mogao sam tada da odem u rusku ligu, neki tim iz Moskve je bio po sredi, zaboravio sam o kome je bila reč. Ponuda je bila dobra, ja sam ipak rešio da ostanem u Smederevu, ali sam tada rekao da ne mogu da radim sa trenerom Kikovićem. On je posle finala rekao da sam ja slučajno dao taj gol, da je to sve bio produkt tima…jednostavno, nisam hteo da sarađujem više sa tim čovekom. Znaš kad je neko jednostavno protiv tebe, a ja hoću da ostanem ovde i hoću da igram. Kiković je ubrzo smenjen, došao je Dostanić, ja sam zaigrao i čak i dobio svoj prvi poziv za seniorsku reprezentaciju. Zapravo, igrao sam protiv Srbije i Crne Gore za selekciju novinara.

I onda konačno Zvezda, u januaru 2004.

Pre nego što sam potpisao za Zvezdu dobio sam ponudu Malage. Nisam prihvatio, došao sam na "Marakanu" za jedno deset puta manji novac, jer sam želeo da dođem i vratim Zvezdi možda delić onoga što je ona meni dala.

U životu se dešavaju čudne stvari, a moj početak u crveno-belom bio je upravo takav. Ja sam cele pripreme bio povređen, prvi meč po nastavku prvenstva bio je protiv Borca iz Čačka, i Nikola Žigić je takođe zbog povrede morao da pauzira. Znači, samo ja u napadu.

Kada igrate na Marakani, najvažniji je onaj prvi utisak koji ćete ostaviti pred navijačima Zvezde. To je ubedljivo najvažnije od svega. A ja sam, zbog svoje epizode u Smederevu, dočekan malo i na nož. U svakom slučaju, teče ta utakmica, i ja već osećam kako se na tribinama gradi neka tenzija, neko neprijateljstvo prema meni. Pritom, nisam baš fizički spreman, nisam prošao pripreme.

I onda, trenutak koji nikada neću zaboraviti. Dobio sam loptu na oko 30-40 metara od gola, bila je to duga lopte, preko odbrane, krenuo sam u trk i shvatio da nemam snage da isšprintam to što mi je ostalo i dam gol. Jednostavno, sve se tu nagomilalo. Trčiš, trudiš se sve vreme, došao si u klub koji toliko voliš, gde želiš da se ostvariš…ja sam u tom trenutku bio svestan da ja nemam ni snage ni koncentracije da uradim to što sam naumio. Pritom, bio sam i svestan da kod Zvezdine publike, a ni kod sebe, nemam prava na popravni. Prvi moj promašaj bi bio kraj.

Ja sam, dakle, stao u šesnaest metara i sačekao svog čuvara - da bih došao do daha, i razmislio šta ću sledeće da uradim. Prvi put sam cimnuo igrača, drugi put sam cimnuo igrača, i treći put sam samo potegao - i pogodio u suprotne rašlje. Mi smo utakmicu pobedili sa 2-0, i publika me je tu prihvatila.

Kada sam došao u Zvezdu, dan danas se sećam šta sam rekao na konferenciji za štampu. Rekao sam ovako : da je moj deo sna u ovom trenutku ispunjen, i da će se ostalo ispuniti kada osvojimo duplu krunu, i ja postignem gol protiv Partizana ispred severne tribine. I rekao sam, u ovom trenutku, jedan od vas sa Severa je dobio priliku da siđe na teren i pokaže od čega je satkan. Svaki minut, svaki momenat u dresu Crvene Zvezde koji sam proveo, ja sam se trudio da joj dam sve od sebe - baš kao da je neko sa tribine sišao dole.

Rekao bih da to nije bila jedina čudna stvar u te dve godine.

Pa nije, nije. Eto, recimo, moj prvi derbi na stadionu JNA koji počinjem na klupi. Bogavac je počeo, on se u stvari povredio još tri dana pred utakmicu, ali je stegao zube i rešio da izgura to nekako. Dolazi dan utakmice, on se povredi na zagrevanju, svejedno počne i izdrži tri minuta. A ja i dalje sedim na klupi. Ceo meč sam presedeo - umesto Bogavca, ušao je Marjan Marković. Ali eto, to vam je Slavoljub Muslin. Ja sam bio toliko besan, tri dana nisam hteo da pričam nisakime.

Ipak, dočekao si svoj gol ispred severa.

Pa da. Polufinale kupa, i čuveni gol iz auta. Mislim da cela srpska javnost još uvek pamti taj gol. To se ne zaboravlja, ja sam tim golom ispunio sve svoje dečačke snove. Jednostavno, dosta čudnih stvari se tu događalo.

Posle te duple krune, usledio je jedan jako težak period, možda i najteži za Zvezdu do tada. Ispali smo iz kvalifikacija za Ligu Šampiona protiv PSV-a, zatim smo ubedljivo izgubili i od Zenita - Zenita, za koji do tada niko nije čuo, a otad je svima poznat. Klub je promenio trenera, Ljupko Petrović je otišao i Ratko Dostanić je završio sezonu, ostali smo bez predsednika Dragana Džajića. Bio sam kapiten kluba u jako, jako teškim trenucima. Bio je tada i pokušaj rasturanja državne zajednice u Crnoj Gori, tokom utakmice Budućnost - Crvena Zvezda.

Pokušaj rasturanja državne zajednice?

Pa da. Stvari su loše krenule od početka - kamenovali su nam autobus, pred početak meča bačen je suzavac, navijači su uleteli na teren, krenula je opšta tuča, nas je u poslednji trenutak zaštitio kordon policije, posle je tuča krenula i u tunelu jer je vezan sa tribinama, ma, sveopšti haos. Samo oni koji su bili tamo znaju kako je bilo. Prosto, došlo je naređenje odnekud da utakmica ne sme da se odigra. To je trebalo da bude uvertira u početak raspada Srbije i Crne Gore.

Ja sam kapiten ekipe, dva sata sedimo u svlačionici i čekamo, svi moji igrači su obučeni - jedini sam ja u šorcu i u dresu, i čekam da se izađe na teren. Posle se to sve malo stišava, mi izlazimo polako, i kako je izlaz na teren pri tribini, prilazi neki čovek blizu nas i sa jedno dva metra me pogađa u glavu sa mokrom rolnom papira. On beži posle gore u tribine, tribine su poluprazne, svi ga vide, svi znaju ko je, ali niko ne reaguje, niko ga ne hapsi, ništa…ja dolazim do centra, i sudija mi doslovce kaže, "Marko, nema uslova za odigravanje utakmice". Normalno, on samo čeka moj potvrdan odgovor, i meč se otkazuje.

Na to, ja njemu kažem "ova utakmica će se igrati, jer Crvena Zvezda sigurno neće biti odgovorna za raspad ove države". On me gleda i ne može da veruje. A ja kažem, "što se mene tiče, moja ekipa je spremna da odigra utakmicu". Gospodin Mugoša, predsednik Budućnosti, nije mogao da veruje šta čuje, jer je i on želeo da se meč odigra, i odmah nam je garantovao bezbednost - na šta sam mu ja rekao da ne mora da garantuje ono što ne može i da ostvari, ali mi se ne plašimo nikoga, i utakmicu ćemo odigrati - zbog Zvezde.

Naravno, utakmicu smo odigrali, izašli na teren - iako neke od mojih kolega nisam uopšte mogao da nateram da to urade, ali izašli smo, na ovaj ili onaj način, i pregazili Budućnost u sred Podgorice sa 3-1. Vratili smo se u Beograd, koliko-toliko odložili naredne događaje, i nismo dozvolili da Crvena Zvezda ikako bude zaslužna za raspad države.

Vau. Ozbiljna priča. Sa koliko žara sve ovo pričaš, čudi me da si uopšte i otišao iz Zvezde.

Kada je moj ugovor bio na šest meseci do isticanja, u januaru, potpisao sam blanko ugovor na četiri godine. Eto, možete pogledati, sigurno stoji u arhivama Crvene Zvezde - nula eura, četiri godine. To sam ja mojoj Crvenoj Zvezdi potpisao kao kapiten, da bi ona eventualno mogla da dobiije obeštećenje od mene.

Malo kasnije, pred utakmicu sa Zaprešićem, ja sam otišao kod novog predsednika kluba, Dragana Stojkovića Piksija, i ponudio mu da se dogovorimo da do kraja svog igračkog veka igram u Crvenoj Zvezdi. On je rekao da ja ne znam šta pričam.

Pa, pametno ti je rekao.

Da sačekam, da ima mnogo klubova koji su zainteresovani za mene… Ja sam mu rekao da to mene ništa ne zanima, i da sam spreman da ostanem u Zvezdi dok god sam igrački sposoban. Da li će to biti do moje trideset i druge, treće, četvrte, osme, nije ni bitno. Ali eto, to se tada nije dogodilo. Stigla je ponuda Herte iz Berlina, koja je želela da me pozajmi na deset meseci uz opciju otkupa, i ponuda Klub Briža koji je hteo da me kupi. Ja sam se odlučio da odem u Berlin, i na teži način izgradim ostatak svoje karijere.

U Berlinu si konačno doživeo punu igračku afirmaciju na evropskom nivou, skoro pa punu deceniju posle epizode u Parizu.

Ah, dalje je sve poznato kako su tekle stvari. Dva gola u prve četiri utakmice, pa onda povrede, pa primanje inekcija…i pored svega, ja prvu sezonu nekako postignem jedanaest golova. U drugoj sezoni, postignem 14 golova. Posle je Lusijen Favre stigao za trenera, treću sezonu smo završili na jedanaestom mestu, ali smo zahvaljujući fer-plej rejtingu izborili i mesto u kupu UEFA. U mojoj poslednjoj sezoni u Herti klub je ostvario veliki uspeh plasmanom na četvrto mesto - dugo vremena smo čak bili i u priči za titulu.

U toj četvrtoj sezoni se jako dobro sećam meča protiv Benfike, i cele situacije koja je prethodila toj utakmici. Za mene je to možda i najupečatljiviji doživljaj iz tvoje četiri godine u Berlinu. Jel' bi mogao da nam opišeš šta se tu zapravo desilo?

Evo ovako je to bilo. Mi smo u nedelju igrali meč protiv Leverkuzena, u Leverkuzenu, i zamolio sam šefa da li mogu da ponesem svoje stvari i direktno iz Leverkuzena krenem za Beograd. Ako bi se vraćao za Berlin sa ekipom, postojala je šansa da zakasnim na prozivku reprezentacije, što nisam želeo da se desi. On mi kaže - ne može.

Posle utakmice, koju smo pobedili sa 0-2, ili 1-2, ne sećam se, on meni dolazi i kaže "e, možeš da ideš za Beograd sada". I ja tu njemu svašta kažem, uh, stvarno svašta. Posle toga, on opet dođe u svlačionicu i kaže svima, "ko igra za reprezentaciju, može sad da ide". I ja naravno mu OPET svašta kažem.

Odem ja direktno za Beograd iz Leverkuzena, stignem na vreme, sve okej, i sad, kad sam se vraćao, imao sam avion u šest i nešto ujutru iz Beča. Stigao sam u Berlin, odvezao ćerku u školicu, malo doručkovao, odspavao, i bio spreman popodne da treniram. Međutim…ma, ne znam ni ja, toliko me je iznervirao, toliko mi je sve to ostavilo neku gorčinu, da se ja nisam ni javio i nisam ni otišao na trening. I ostanem tako kući sa ženom, svi me traže, niko ne zna gde sam, a ja kući u Berlinu.

Tek uveče, ja se javim Diteru Henesu, tada potpredsedniku kluba, i kažem mu da sam ceo dan u Berlinu, da znam da me traže i da namerno nisam hteo da se javim. Sa njime sam tada mogao opušteno da pričam, on je znao celu situaciju. I on meni kaže, dobro, okej, samo molim te nemoj to da pričaš sutra Favreu, nego reci, bio sam umoran, legao sam da spavam, tako nešto.

Sutradan, dolazim ja na trening, tek zove mene pomoćni trener da dođem. I to ne onako, da mi priđe i da me pita, nego mi ono sa deset metara onako gestikulira rukom i kao zvizne, "ej, alo, ovamo". Ja ga gledam i kažem, "molim?". A on će, "pa dođi ovamo". "Slušaj", kažem ja njemu, "nismo ti i ja ovce čuvali zajedno da se ti meni ovako obraćaš. To možeš kući nekome, a meni nemoj da se obraćaš uopšte". E, onda je došao Favre da me zamoli da dođem kod njega, i ja dobro, okej, nema problema.

Pita on mene šta je bilo, ja mu kažem, nemoj da postupaš sa mnom kao da sam neko dete, ja sam to što jesam, ja tebe poštujem, poštuj ti mene, ako me budeš poštovao imaćemo normalan odnos, ako me ne budeš poštovao nećemo imati normalan odnos, i onda radi šta hoćeš, i ovo i ono…i sve on mene sasluša, i kaže, dobro, jeste, vidi, ja neki put pogrešim, moramo da se prilagodimo jedan drugome, ovo je ipak Bundesliga, svi vi imate karaktere, zato ste i takvi igrači, zato ste i tu gde jeste, i zato ovo, i zato ono, nego… Gde si ti bio juče, pita on mene.

Ja kažem, bio sam u Berlinu. Kad si došao u Berlin? U osam ujutru. Kako u osam? Pa lepo, u šest i nešto sam imao avion, stigao sam u osam sati ujutru.

Pa šta si radio?

Pa ništa, bio sam kući.

Kući si bio? Da. Pa što nisi došao na trening? Pa sad sam ti rekao.

Čekaj, kaže on meni, ti NAMERNO nisi došao na trening? Pa reko', jesam ti sve objasnio. Lepo je meni rekao Diter Henes šta da mu ne kažem, ali šta ću, ja ne umem da lažem. Vidi, reko', Favre, tako je kako je. On kaže - dobro. Izađem ja iz svlačionice i krenem da se bandažiram za trening, on dođe do mene i kaže mi, nemoj da se bandažiraš, ne treniraš - suspendovan si. Dobro, kažem ja njemu.

Ha! I šta se onda desilo?

Suspenzija je trajala samo jednu utakmicu, a meč protiv Benfike bio je u četvrtak, posle tog vikenda koji sam pauzirao. Ništa, u ponedeljak ja normalno treniram sa ekipom, i za utakmicu on mene stavi na klupu da počnem. Kao, da pokaže autoritet, šta već.

Normalno, Benfika povede 1-0, i stadion izgori. Svi hoće mene. U jednom momentu, više nisu uopšte pevali nijednu pesmu, nego su samo vikali moje ime. I šta sada, morao je da me stavi na zagrevanje. Kako sam ja krenuo da se zagrevam, krenulo je još veće ludilo. Posle deset minuta sam ušao, i bukvalno vrlo brzo ja primam loptu na levom uglu šesnaesterca, cimnem čoveka i pogodim suprotan ugao.

I nisam slavio. Samo sam stao ovako (širi ruke i gleda pravo, bez osmeha). I tako sam stajao dok mi nije pritrčao Džo Šimunić, podigao me bukvalno kao u Dirty Dancingu i počeo da viče, "dragi, ti si kralj!".

Na kraju se cela afera slegla, reklo bi se.

Ja i Favre smo imali specifičan odnos. Kada je on došao u klub, jedini sam pričao francuski - stalno smo pričali na francuskom dok on nije usavršio nemački. Umeli smo nekad da se mimoiđemo, naši karakteri se ponekad nisu baš uklapali, ali imam jako pozitivno mišljenje o njemu, i verujem da on ima jako pozitivno mišljenje o meni. I trener i igrači vide svoje greške sa distance, to je sve normalno. A Lusijen Favre je stvarno dobar trener, i o njemu mislim samo dobre stvari.

Nakon četiri godine u Berlinu ti si otišao u Ajaks, kao slobodan igrač, i to skoro pred kraj prelaznog roka. Kako je moguće da si celo leto bio bez angažmana?

Uh, ja sam u tom trenutku imao strašne ponude, strašne. Znači, top petnaest klubova u Evropi me ne zove - ali svi ostali zovu. U novembru 2008, dao sam reč da ću da odem u Romu. Rekao sam - ako se ne dogovorim sa Hertom o produžetku saradnje, ja dolazim u Romu. I tako sam pružio ruku tim ljudima koji su tada trebali da preuzmu rimski klub.

Roma je tada bila na ivici prodaje, i novi vlasnici su već bili ugovorili tri pojačanja iz Real Madrida. Ja sam bio četvrti na njihovoj listi. Bio je to neki novi projekat, međutim, to se nije realizovalo, do preuzimanja nije došlo, ali ja sam dao svoju reč i čekao da oni mene zovu. A kada daš reč…ja sam odrastao na ovoj ulici, reč je reč, obraz je obraz, ja kad nešto kažem ja to i ispunim. Na leto je već bilo jasno da od svega nema ništa, ali ja sam, što bi rekao Toni Montano, kao i svaki nadmeni Balkanac uporno terao po svome, i čekao bukvalno do 20. avgusta. I onda, tog dvadesetog avgusta, ja odbijem dva kluba iz Premijer Lige i odem u - Ajaks. A dotle, koga sam sve odbio… Klopa i Dortmund, ovog i onog, ma, glupo je pričati.

Otišao si u Ajaks kao tridesetogodišnjak, stranac pritom. To baš i ne viđamo često.

Dočekali su me raširenih ruku - od navijača, koji su sjajni, do svih ljudi u klubu, i zaposlenih i igrača. Ali, mediji su me razvalili. Tako je bilo jedno dva i po meseca dok se nije dogodio derbi protiv Fejenorda, gde smo pobedili 5-0, a ja namestio tri gola, pogodio dve prečke i jednu stativu. Kad sam izlazio sa terena u 75. minutu, ceo stadion je ustao. A kad ti ustanu u Amsterdamu da te pozdrave kad izlaziš, to je to, sve je jasno.

Posle te utakmice, bukvalno svi ljudi u klubu - treneri, direktori, igrači - su izašli u medije i zahtevali da me ostave na miru, da ne znaju šta više oni hoće od mene. Odmah zatim, mi u Arnhemu protiv Vitesea gubimo 1-0, a ja sam okrećem utakmicu prvo u poluvremenu na 2-1, pa zatim dajem i treći gol u drugom. Od te tačke, kreće nezaboravnih sedam meseci koje sam proveo u Ajaksu. Tim je dao 106 golova, mi smo treća ekipa u istoriji Ajaksa koja je postigla preko sto golova. To je za mene jedan enorman uspeh, i ljudi su to tamo prepoznali i ispoštovali kako treba.

Koliko mene pamte u Ajaksu, dovoljno vam govori detalj da sam bio pozvan da dođem u Amsterdam na oproštaj od Johana Krojfa, najveće legende amsterdamskog kluba. Kod nas se malo piše o Ajaksu, a to je jedan od najvećih timova u istoriji fudbalu. Postoje samo tri ekipe koje su osvojile sve trofeje, evropske i interkontinentalne - Juventus, Bajern i Ajaks. Ajaks je nenormalno velik klub. I onda, ti dođeš na ispraćaj jednog od najvećih ikada u ovom poslu, i doživiš da ti publika dva puta skandira ime… To je ponos koji je nemoguće opisati, i nešto što se doživljava samo jednom u životu.

Imao si čak i mural sa tvojim likom u Amsterdamu. Čitao sam intervju sa momcima koji su uradili taj grafit, i novinar ih je pitao zašto baš Marko Pantelić. A oni su rekli - Pantelić je poslednji pravi Ajacied, poslednji kultni heroj. Taj stav, vi ste možda mislili da je on arogantan, nadmen, kako god, ali taj njegov stav i to njegovo držanje - to je Ajaks.

Ajaksovi navijači i ja, to je neka nerealna konekcija. Malo je reći da sam ponosan.

Znate, meni je duša odavno puna. Imao sam bogatu karijeru - predstavljao sam svoju zemlju,klub koji najviše volim, svoju porodicu. Bio sam miljenik navijača gde god sam igrao, imao dobar odnos sa medijima - bilo je i kritika, i pohvala, ali i kritike treba primiti, i hvala svima na poštovanju koje mi je ukazano. Ali sve to kad se podvuče, ipak moram da kažem da se kod nas uopšte ne zna koliko su naši sportisti cenjeni u inostranstvu, i kakav onaj status i poštovanje uživaju na mestima gde su igrali.

Ja sam gledao TV prenos prve Ajaksove utakmice nakon smrti Velibora Vasovića. To je bio najtiši minut ćutanja koji sam ikad igde video - ceo stadion, od igrača do navijača, je pognuo glavu i gledao dole. A kod nas, Vasovića mahom pamte kao ludaka koji je hteo da uđe u FSS petog oktobra.

Velibor Vasović je imao nenormalan respekt u Holandiji. Ako pričamo o Veliboru Vasoviću, kapitenu šampionske generacije Ajaksa iz sedamdesetih, mogu da vam kažem da u očima naroda možda nije na istom nivou sa Johanom Krojfom, ali je recimo milimetar ispod. Eto, toliko je cenjeno njegovo ime tamo. To se ovde ljudima ne može objasniti.

I posle Ajaksa, ti si završio tamo gde si i počeo - u Grčkoj. Pesnički rečeno, zaokružio si priču.

Vidi, dosad ste i ti i čitaoci shvatili jednu stvar - nikad u životu nisam išao za novcem. Odbio sam one Ruse dok sam bio u Smederevu, pa Malagu, pa ove, pa one… Ja sam igrao fudbal jer volim fudbal. Išao sam tamo gde smo se moja porodica i ja osećali dobro, i gde sam mogao najbolje da radim ono što volim. Jer ja živim fudbal, to meni nije samo posao. Nije to ono, odem, odigram, i dođem kući i prekrstim noge. Ne, ja se i dan danas bavim fudbalom, i na svoj način pokušavam da ostanem u ovom sportu.

Posle Ajaksa sam imao finansijski izuzetno izdašnu ponudu Trabzonspora, ali nisam hteo da odem. Nisam mogao sebe da zamislim tamo. I umesto na Crno more, ja odem u Olimpijakos - u "grčku Zvezdu".

Prvi put sam igrao protiv Olimpijakosa kad sam imao nekih 16-17 godina. Gostovali smo na starom Karaiskakiju i sećam se da su me svi saigrači plašili kako je ovo nešto nenormalno, kako su tamo na tribinama sve ludaci, ma, šta mi sve nisu rekli. I tako, krećem ja na zagrevanje, bila je atletstka staza i krenuo sam da trčim. Znaš kako je kad pada kiša, onako, baš jak pljusak, a ti se zatekao napolju? E pa, nikad me u životu kiša nije "istukla" kao tog dana što sam dobio po leđima starih drahmi, pljuštalo je iz svakog ugla (smeh). A ja dete, čoveče, gledam i pitam se, jebote, šta je ovo?

Izgubili smo 1-0, ali je celo iskustvo ostavilo veliki utisak na mene. Posle deset godina sam došao u Pirej sa Hertom, igrao na novom Karaiskakiju, i u tom trenutku, sećam se, vozimo se autobusom od stadiona, i ja kažem sebi - jebote Marko, stvarno bi mogao, jednog dana, za jedno tri-četiri godine, da onaj poslednji atom snage što imaš pokloniš Olimpijakosu i završiš karijeru ovde.

Čudno pa se nisi vratio u Zvezdu.

Ima to i svoje zašto. Nudili su mi posle Ajaksa razne klubove, i u tom silnom spominjanju desila se i Zvezda. Ja se u Zvezdu nisam vratio iz isključivo jednog, jedinog razloga.

Vidite, ja sam bio spreman da opet dođem i potpišem ugovor za nula eura. Ali, ja se nisam vratio jer bih u tom trenutku verovatno bio bolji od nekih mladih igrača koji su tada igrali za klub. Igra bi se oslanjala na mene, ne na njih, a time bi Zvezda sebi uskratila stvaranje jednog mladog igrača, talenta, koji bi joj koristio u budućnosti.

Neki su se složili sa mnom, neki nisu. Kažu, „trebalo je da se vratiš zbog rezultata". Ja sam odlaskom u Olimpijakos uradio na svoju štetu – bio bih presrećan da se vratim u klub koji najviše volim, i odigram još godinu, dve, tri, koliko god. Ali, onda bih možda i zatvorio put za nekog, recimo, Luku Jovića, za kojeg je Zvezda kako-tako i naplatila neki novac.

U Olimpijakosu si ostao zapamćen po visokom procentu realizacije naspram minutaže.

Tamo mi se dogodilo da jedno vreme budem zapravo i prvi strelac Evrope po broju golova za provedeno vreme na terenu. Ipak, problemi sa povredama omeli su me da možda postignem i nešto više. U Olimpijakosu svi znaju šta sam ja dao klubu, i koliko poštovanja i ljubavi postoji između mene i kluba. Nema tu više ni šta da se doda, sve bi bilo suvišno.

Povreda fibule na treningu označila je ujedno i kraj tvoje igračke karijere. Ali, je li povreda donela, ili samo ubrzala tu odluku?

Mogao sam ja i posle povrede da igram. Mogao sam da ostanem u Grčkoj, da se vratim u Nemačku ili Holandiju, u neki manji klub. Nebitno, mogao sam ja da igram još. Možda ne još na najvišem nivou, ali na nekom malo nižem sigurno.

Ali iskreno da vam kažem…u trenutku kada je završena moja reprezentativna karijera, to jest kad su odgovorni odlučili – u ovom trenutku mogu reći bez razloga – da naprave „smenu generacija" i više ne zovu neke starije igrače, ja sam se ugasio. Živeo sam za svoju zemlju, za svoju reprezentaciju, za okupljanje sa svojim saigračima i drugovima. I kad je bilo teško, i kad je bilo lepo, ja sam živeo za to – za momenat kada ćemo dočekati neke bolje dane u fudbalu i svi zajedno proslaviti. I dan danas živim za to.

Sa ove distance, tek sada možemo reći koliki je uspeh bio naš odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Mislim da smo imali jednu zlatnu generaciju, koja tada možda i nije dala svoj maksimum. Za jedan uspeh, nisu dovoljni samo dobri igrači. Selektor reprezentacije mora biti psiholog, autoritet, on mora da napravi najbolju moguću taktiku u odnosu na igrače koje ima, da bude prijatelj, brat – ukratko, sve. Ali toga nije uvek bilo.

Mi, igrači, smo izgradili kult reprezentacije. Mi smo se od prve utakmice otkako smo opet samo Srbija – prijateljske sa Češkom – trudili da uvek bude sve u redu, da atmosfera bude na mestu. Nikad tu nije bilo ni velikih problema, ni svađa, ničega. Od 2006. do 2012. godine je to sve trajalo.

Nakon toga, ne komentarišem igru reprezentacije, niti želim to da radim. Idem na utakmice, navijam za te momke, znam da se oni maksimalno trude koliko god mogu, u kontaktu sam sa ljudima iz saveza – to je ono što mogu. Ali da komentarišem stvari u kojima nisam direktan učesnik, to ne. Bilo da je po sredi Crvena Zvezda ili reprezentacija. Voleo bih da nas ima više takvih, jer pojavljivanje u medijima samo da bi rekao nešto, da te ne zaboravi neko, to ne vodi ničemu. Ako te novine pozovu da te pitaju nešto, recimo, jer si ti igrao u toj nekoj zemlji ili u nekom klubu, da predočiš neke stvari, neke slabe tačke ili tako nešto, to je okej. Ali da komentarišeš igru, taktiku, a da nisi sam u tome, nema smisla. To treba da rade ljudi koji su plaćeni za te stvari, koji su u tome.

Da li žališ za nečim? Gledam okolo po ovom tvom restoranu – znak Casa Italiana, sve urađeno u tom nekom stilu, pa mi deluje kao da je Serie A ostala neispunjena želja.

Pa, možda žalim što mi se nije desio taj transfer u Romu. Ali vidi, da jeste, onda se ne bi desio Ajaks, pa možda ni Olimpijakos. Ne treba žaliti ni za čim, treba samo gledati napred. Jer prošlost ne možemo nikako da promenimo, a budućnost je, uz naporan i predan rad, sasvim otvorena stvar.

I za kraj, jedna apsolutna pikanterija. Gotovo svi holandski izvori o tebi, od Vikipedije do nekih drugih članaka u raznim listovima, spominju jednu stvar koja je prilično bizarna.

Šta to?

Da si sredinom devedesetih osvojio neko pevačko TV-takmičenje izvođenjem Don't Stop Believin' benda Journey .

Ma to je izmišljotina. Čoveče, to me je pitao i Marsel Brands, sportski direktor PSV Endhovena. Je li bre, kaže on, jel' ovo istina, šta si ti, neki pevač? A ja mu kažem, 'ajde bre Marsel nemo' se za'ebavati, to neka budala lupeta po internetu… A on umire od smeha.

Mada ne pevam loše, ovako, kad se do'vatim.

Možda Marko Pantelić i nije nikada otpevao Don't Stop Believin', ali možda ta narodna umotvorina amsterdamskih novinara i nije toliko bez osnova. Dok sam vozio ka kući, razmišljao sam u sebi – ko još, bre, kao dvadesetogodišnjak napravi dve godine pauze i naprasno se vrati u fudbal, i to ne samo vrati, nego stigne i do Bundesliga i reprezentacije i Svetskog prvenstva?

Samo neko ko nikada nije prestao da veruje. Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu