Reklame
Putovanja

​Seks, kamenovanja i abortusi u zabačenim ulicama: Prava istina o ’tropskom raju’, Maldivima

Na malo mesta na svetu možete videti proslavljene fudbalere, ruske tajkune, trgovce oružjem, Madonu i talibane u istoj peščanoj uvali, a kamoli na bazenu.

pisao JJ Robinson
27 Jun 2016, 6:20am

Grad Male, fotografija: Shashee Ilyas, sa Wiki Commons

Džej Džej Robinson je bio urednik prvog nezavisnog servisa na Maldivima na engleskom jeziku. Ono što sledi je odlomak iz njegove knjige, 'Maldivi: islamska republika, tropska autokratija', istraživanje iz prve ruke o mutnoj, opasnoj i pohlepnoj politici koja je temelj ove svetski čuvene turističke destinacije.

Na malo mesta na svetu možete videti proslavljene fudbalere, ruske tajkune, trgovce oružjem, Madonu i talibane u istoj peščanoj uvali, a kamoli na bazenu sa protočnom vodom. Ali Maldivi su mesto gde bogati, slavni i ozloglašeni odlaze u svoja romantična, privatna skloništa, i izolacija, jedinstven geografski položaj, i liberalna vizna politika ovog arhipelaga u Indijskom okeanu pružaju retko utočište od radoznalih pogleda.

Predvidljivo, prošlonedeljna objava vanrednog stanja maldivskog režima (koje je od tada ukinuto) izazvala je još jedan talas novinskih naslova u stilu „Nevolje u raju". Ali to je pogrešan izraz: raj je na Maldivima strogo rezervisan za turiste i odmarališta koji su odvojeni od ostatka zemlje. Malo je turista skrenulo pogled sa svojih daikirija tokom nedelje zavere za atentat na predsednika, eksplozija na jahtama, pretnji bombama, unutrašnjih političkih previranja, demokratskih protesta i protivzakonitih ekstradicija, baš kao i tokom puča 2012. godine, kada je svrgnut prvi demokratski izabran predsednik ove zemlje. Kao da se odmarališta uopšte ni ne nalaze u toj zemlji.

Maldivi na kojima živi većina Maldivljana je potpuna suprotnost raju – ali naslov „Muke u nevolji" jednostavno nije dovoljno zvučan. Polovina stanovništva od 350 hiljada ljudi živi u prestonici Male, zagušenoj betonskoj bezobličnoj masi fasada pastelnih boja, koja se prostire na svega 2,2 kvardratna kilometra. Alkohol je tamo zabranjen, opcije za provod ograničene. Šezdeset posto stanovništva ima manje od 25 godina, koje vrebaju nasilne bande i islamistički radikali, i koji su osakaćeni zloupotrebom droga i dosadom. Boca votke na crnom tržištu košta do 140 američkih dolara; heroin podvrste „smeđi šećer" se dostavlja na kuću brže od pice.

Ustav svejedno nalaže da stanovništvo bude 100 posto muslimansko, što je životna nužnost koju forsiraju i vlasti, i pretnja od ekstremnog društvenog izopštenja. Turisti u romantničim odmaralištima se bezbrižno sunčaju par stotina metara od „lokalnih" ostrva, gde maldivske žene bivaju rutinski osuđivane na 100 udaraca bičem zbog vanbračnog seksa. Prošlog meseca je jedna žena osuđena na kamenovanje do smrti, mada je, srećom, presuda kasnije preinačena.

Maldivski vladari su često eksploatisali islamski nacionalizam, izmišljajući pretnje, i ujedinjujući stanovništvo pod barjakom „odbrane islama" od drugih religija. Ali kriminalizacija vanbračnog seksa bez sumnje mnogo više od preobraćeništva doprinosi jednom od statističkih podataka koji na Maldivima najviše iznenađuje: najvišoj stopi razvoda brakova.

Razlozi za to su složeni – i fascinantan primer kako se ljudi i kultura adaptiraju na prinudni konzervatizam.

„Lako je venčati se na ovim ostrvima, zbog malog miraza i zadovoljstva koje pruža društvo žene", primećuje čuveni islamski istraživač Ibn Batuta, u svojim spisima iz 14. veka.

„Većina ljudi ni ne ugovara miraz. Kada brod pristane, članovi posade se žene; kada nameravaju da odu, razvedu se od svojih žena. To je neka vrsta privremenog braka ( muta). Nigde na svetu se nisam osećao prijatnije u društvu žena".

Velika pohvala od jednog od najnaputovanijih istraživača svih vremena.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "Kraljevstvo malih ljudi"

___________________________________________________________________________

Za razliku od ostatka južne Azije, venčanja na Maldivima nisu ništa posebno. Ja sam dva minuta kasnio na jedno maldivsko venčanje, i propustio sam ga. Mlada i mladoženja ustanu, razmene burme i simbolični miraz od par rufija, imam im da neke tradicionalne savete za planiranje porodice, a ako je venčanje posebno raskošno, na putu do vrata će vas možda sačekati i neko meze.

Baš kao što se venčanja smatraju za pomalo proizvoljnu pojavu, isto je i sa razvodima. I dok muškarac ima tromesečni „probni period" u braku i uvek može da se razvede od svoje žene tako što će joj jednostavno triput reći „razvodim se od tebe", žena mora da prođe kroz sudski sistem. Svejedno, nema društvene stigme oko toga kada se žena razvede. Sećam se kako se jedan sveže oženjeni ribar hvalio kako se njegova nova žena udavala šest puta; to znači, objasnio je namignuvši, da je iskusna. Ta cifra je prosečna za ženu u četrdesetim godinama.

Uprkos akcentu na konzervativnoj spoljašnosti i opakom društvenom izopštenju svakog koga uhvate bez gaća, mnogi Maldivljani su iznenađujuće liberalni po pitanju seksa. Vanbračni seks možda jeste zločin, ali tuđe žene i muževi su legitiman plen.

Što se njih tiče, maldivske žene su pod pritiskom da nose marame na glavama – to je nedavni izum – ali to nadoknađuju uskim farmerkama i gornjim delovima odeće koji su toliko sićušni i tesni da deluju kao da su nacrtani. Njihov način odevanja na neki način otkriva mnogo više nego način odevanja žena na zapadu, koji toliko vređa mule. Butici odeće u Maleu u izlozima imaju lutke na koje su okačene oskudne trake tkanine, i koktel haljine kakve tinejdžerke nose da nerviraju roditelje. Mada, moram da kažem, jednoj šesnaestogodišnjoj devojčici koja je 2013. zaista kupila i nosila jednu od njih je hitro određeno starateljstvo, po Zakonu o antisocijalnom ponašanju, ali ne pre nego što je privukla gomilu muškaraca koji su se zabrinuli zbog njenog odsustva morala.

„Narušene su društvene norme i vrednosti maldivske kulture", protumačio nam je portparol policije. „Policajci su joj objasnili kako treba da se odeva, kao što su i pozvali njene roditelje i posavetovali im da uzmu to u razmatranje".

„Bila je veoma, veoma, veoma, veoma gola. Haljina joj je bila prozirna", dodao je.

U prestonici Male nekada je postojao čak i seks šop, iako je bio prilično bezazlen, po zapadnjačkim standardima. Vlasnik „Tačke G", Mohamed Nizam, imao je bezbroj problema sa Ministarstvom ekonomskog razvoja po pitanju registracije naziva firme, insistirajući na tome da slovo „G" skraćeno znači „ Girl" – otišavši toliko daleko da je na tabli firme naškrabao ostala slova. Slučaj je na kraju završio na sudu, jer je državni tužilac utvrdio da je naziv „nepodesan za to da ga gledaju žene i deca".

Nizam se sam branio, i kao dokaze je podneo odštampane članke Tajmsa, Bi-Bi-Sija i Si-En-Ena, u kojima se tvrdi da tačka G ne postoji, i stoga je nemoguće da je kriv zbog toga što koristi nepodesan naziv.

„Ono što Nizam i pored svih tih pravnih začkoljica nije ukapirao je to da se ne bi namlatio para, čak i ako bi dobio dozvolu da nastavi da radi pod tim imenom, jer većina muškaraca gotovo sigurno ne bi mogla da nađe 'Tačku G'", piše u jednom od komentara na članak.

Da li zbog zabrane, ili zbog vrućine, seks je ljudima na Maldivima uvek na pameti. Nedostatak kognitivnog nesklada znači da su, dokle god se iluzija islamskog konzervatizma odražava, dokle god niko ne talasa, dokle god ništa nije izjavljeno, zapisano, priznato ili povereno, i dokle god ih ne uhvate, obični ljudi iznenađujuće otvoreni za sve.

To što razvod nije stigmatizovan se ne odnosi i na vanbračnu decu, koja su, zajedno sa svojim majkama, na stubu srama. Zbog toga su žene u ogromnoj meri žrtve kazni bičevanjem: zaobljeni stomačić je jednak priznanju krivice, dok se muškarci retko pojavljuju na sudu da priznaju svoju, manje očiglednu, umešanost.

Visok nivo promiskuiteta i visoka stopa nebezbednog seksa (90 odsto, prema jednoj studiji), združeni sa pretnjom kazni po šerijatu i izopštenjem iz društva, uzroci su pojave ogromne količine užasnih ilegalnih abortusa. Ova tema je jedna od najsumornijih koje smo obrađivali. Tokom dve posebno užasne nedelje 2011. godine, jedno nedonošče je bačeno u otvoreno kupalište u Maleu, drugo je ugurano u limenku mleka, a treće je bačeno u grmlje, udavljeno parom crnih gaćica.

Jednom drugom prilikom lokalni dnevni list Haveru je objavio fotografiju odbačenog fetusa u kofi. Iz nekog razloga, odlučili su da prikriju identitet fetusa tankom crnom trakom preko dela lica gde se pretpostavlja da su bile oči.

„Pogledajte ovo", uzbuđeno je povikao jedan od naših novinara, mašući fotografijom. „Liči na žabu", primetio je drugi.

Da se plaše, plaše se. Većina majki bivaju uhvaćene, i brzo priznaju tokom policijskog ispitivanja. Još uvek se sećam serije uznemirujućih fotografija za policijsku evidenciju devojčica koje tek što su izašle iz puberteta. Jedna je pokušala da pomogne svojoj drugarici da se reši nedonoščeta, kada ju je neko zaustavio na ostrvu. Njeno uplašeno lice i usne koje drhte jedva dosežu donju granicu policijskog merača visine.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu