Kako sam zarađivao za život prevozeći zatvorenike

U jednom periodu svog života sam sedam godina prevozio zatvorenike. Uobičajenog dana na svom poslu odlazio sam do različitih policijskih stanica i zatvora da pokupim zatvorenike i vozim ih na sud. Kad bih ih pokupio, pretresao bih ih, stavio im lisice međusobno vezane lancem — kad bih prevozio više ljudi — i smeštao ih u policijski kombi. Prosečno sam prevozio od 40 do 60 zatvorenika dnevno.

Vozio sam neke slavne kriminalce, kao što je (serijski silovatelj i ubica) Pol Bernardo, nakon što je proglašen krivim i osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu. Vozio sam ga na dan presude od zatvora do sudnice. Zapravo je bio komunikativna i inteligentna osoba, bio je strašno šarmantan. Biću otvoren, mogu da razumem zašto bi se žena opustila u njegovom društvu. Bio je uredan tip, imao je srdačan nastup — uopšte nije odavao utisak silovatelja i ubice — podsećao je na dobrog momka iz komšiluka. Sve do tog dana, mislio je da će biti oslobođen. Ne mogu da se setim tačno od reči do reči šta je rekao, ali bilo je to nešto u stilu: "Ovo je dan kada idem kući." Sećam se da smo se moj partner i ja samo pogledali u fazonu: O da, kako da ne.

Smestili smo ga u odeljak iza nas, da bismo mogli da ga držimo na oku, a on je gledao kroz prozor i ćaskao sa nama. Bio je u fazonu: "Hej, šta ima?" i pričao o vremenu.

Drugi slavni ljudi koje sam prevozio bili su optuženi u slučaju "Just Desserts". Optuženici su završili na sudu — bilo to dugo suđenje koje se oteglo. Bili su veoma nasilni i naše kolege su imale mnogo problema sa njima. Odbijali su da sarađuju. Otežavali su život svima čak i u ćelijskim odeljcima. Držali su se zajedno pokušavajući da zaštite jedan drugog i mislili su da mogu da vladaju situacijom i rade šta im padne na pamet.

U skorije vreme sam nadgledao zatvorenike iz hapšenja "Project Pathfinder". To je diglo veliku buku. Bilo je mnogo pretnji u mejlovima svedocima, sudijama, tužiocima i policiji, u kojima je rečeno da će oni biti ubijeni.

Svi zatvorenici se klasifikuju po tipovima. Postoji ono što zovemo "opštim stanovništvom" zatvorenika, a optužbe za njih su najčešće trafiking, obični napadi ili prevare. Oni su ono što biste nazvali "normalnim zatvorenicima". Imaju više slobode po zatvorima. A onda su tu i "izolovani" i "super izolovani" zatvorenici, koji ne smeju biti smešteni ili prevoženi u istom odeljku sa "opštim stanovništvom". Oni imaju manje slobode na dvorištu, vremena za razonodu i privilegija od "opšteg stanovništva". To su ljudi sa optužbama za seksualni napad ili optužbe za seksualno zlostavljanje maloletnika. Bernardo je, dakle, bio "super izolovan". U zatvorskom svetu, to znači "vrhunski oprez" — možete da stradate u kontaktu sa njima — i zato preduzimamo sve mere predostrožnosti ne prevozeći ih sa bilo kim drugim, dok u sudnici moramo da ih odvajamo u posebne ćelije.

Ali kad smo kod ubistva, kao ubica biste mogli da završite među "opštim stanovništvom" sem ako ste optuženi za ubistvo deteta. Bilo koji zločin nad detetom smatra se veoma lošim u zatvorskom svetu, ali možete da izađete i, ono, ubijete sedmoro likova i nikog neće biti briga. To je malo čudno, ali vlada takav mentalitet.

Nekoliko zatvorenika pokušalo je da pobegne u mojoj smeni. Imali smo lika koji je uspeo da se iskobelja iz lisica i na kraju se sakrio ispod policijskog kombija držeći se tamo. Dakle, čim je kombi izašao iz bezbednosne zone, on se pustio, pao na zemlju i krenuo da beži. Ali uhvaćen je u roku od 15 minuta. Imao sam i lika u sudnici koji je iskočio iz kaveza za zatvorenike i pokušao da zbriše, te sam morao da ga sapletem na drugom kraju sudnice. Jednom drugom prilikom u Staroj većnici u Torontu, koja je bila pretvorena u sudnicu, jedan od mojih kolega je uvodio zatvorenika pozadi i čim je ovaj ugledao svetlost dana, skočio je i potrčao niz ulicu Bej. Uhvaćen je 20 minuta kasnije dok je pokušavao da uđe u taksi sa lisicama na rukama. Slična stvar se desila oko godinu dana kasnije ponovo u Staroj većnici. Odmah iza zatvorskog kaveza nalazio se prozor i mi smo oduvek pokušavali da izdejstvujemo da se na njega stave rešetke, ali ministarstvo to nikako nije odobrilo. I tako je lik razbio prozor laktom, skočio sa drugog sprata i otrčao sve do ulice Kvin. Uhvaćen je dok je pokušavao da uđe u tramvaj.

Kad se tako nešto desi, osetite nalet adrenalina. Ali kad je sve gotovo, smejemo se i šalimo, zafrkavamo onoga ko je prevozio zatvorenika. Ali bilo je i kavgi — zatvorenici će pokušati da nas udare. Neku vrstu tuče imate najmanje jednom dnevno. To je u opisu radnog mesta. Ali kad ljudi pokušavaju da pobegnu, to se dešava otprilike jednog mesečno.

Svaki zatvorenik želi da završi u "opštem stanovništvu". Niko ne želi da bude izdvojen. U zatvorskom sistemu, biti izdvojen, ili kako to mi kažemo "izolovan" ili "super izolovan", smatra se da… nije kul. Ne znam tačno ni kako to oni zovu. Imaju mogućnost da budu u "opštem stanovništvu", ali većina to ne izabere zato što znaju šta će im se dogoditi tamo. Bernardo ni za milion godina ne bi potpisao izjavu da žali da ide među "opšte stanovništvo" zato što zna da bi tamo stradao. Ali mogao bi kad bi hteo. Ljudi, međutim, to obično ne traže — veoma je redak slučaj. Većina njih bila je dovoljno puta u zatvoru da zna tačno šta tamo može da očekuje.

Kad se Bernardo prvi put obreo u zatvoru, praktično je bio pod ključem 23 sata dnevno. Izlazio je iz svoje ćelije na mesto gde je imao prostor za razgibavanje, tuš ili šta god da je već radio tih sat vremena. Bio je pod maksimalnim obezbeđenjem tako da kad je izlazio iz svoje ćelije, čitava institucija je praktično bila strogo blokirana.

Mnogi od ovih "izolovanih" ili "super izolovanih" imaju neku vrstu problema sa mentalnim zdravljem. Nisam zapravo pričao sa njima ili ih viđao toliko često kao "opšte stanovništvo"— a dolazili su u zatvor ili izlazili iz njega toliko puta da je to njihov svet i njihov život. Znali su tačno šta da očekuju i sve to ih nimalo nije uzbuđivalo.

Bio sam na "ti" sa nekim od zatvorenika. Viđao sam ih gotovo jednako često kao svoju suprugu. Ali to je uglavnom bilo samo neobavezno ćaskanje — i oni su ljudska bića. Tokom tih godina, ukazivao sam im poštovanje, dok bih kao mlađi možda bio malo nestrpljiviji sa njima. Ali im jesam ukazivao poštovanje. Kad sam prvi put počinjao sa tim poslom, nisam znao šta od njega da očekujem, ali se nikad nisam plašio. Kad ste prošli obuku iz samoodbrane, znate da imate taktičku podršku, opremu, znate da vam neko uvek čuva leđa, svesni ste da uvek imate pojačanje, sve to vas brzo umiri.

Ja sam zadužen za te zatvorenike. Oni su pod mojim nadzorom. Ako im se bilo šta desi, ja sam odgovoran. Ako im treba pomoć jer se ne osećaju dobro, uskratiti im pravo da odu u bolnicu ili im reći da zaborave na glavobolju ili nešto drugo — nije u redu. Morate se prema njima ophoditi onako kako želite da se ophode prema vama. Ali neki ljudi se i dalje ponašaju u fazonu ko ih šiša, u zatvoru su. Ubili su nekoga. Jeste, uradili su to, ali su i dalje pod tvojim nadzorom i ti si zadužen za njih. Ako im ukažete poštovanje, imate manje problema i manje tuča.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu