Sve fotografije: Lazara Marinković

DJ Boža Podunavac: Trideset godina na tronu tehna u Srbiji

Od legendarne Industrije pa sve do moderne katedrale tehna Dragstora, Boža iza sebe ima više od 2,000 partija.

|
Oct 8 2016, 9:40am

Sve fotografije: Lazara Marinković

Božino puštanje muzike starije je od mene tri godine. Boža je ujedno i prvi didžej u Srbiji za koga sam još kao klinka čula i znala da je didžej. U leksikonima koji su se vrteli po osnovnoj i srednjoj školi, pod pitanjem "Omiljeni domaći pevač", pisala sam - Boža Podunavac, jer nije bilo dela sa omiljenim didžejem. Kada sam otišla na njegovu prvu žurku, nisam toliko volela tehno, bio je previše agresivan i hevi za moj senzibilitet. A onda sam ostala do zore. Pa još dva sata nakon toga. I skapirala da tehno i nije tako loš. Od tada sam redovna.

Od legendarne Industrije pa sve do moderne katedrale tehna Dragstora, Boža iza sebe ima više od 2,000 partija, i ko zna koliko upaljenih mišića od đuskanja posle njegovih energičnih nastupa u najpoznatijim underground klubovima u Beogradu. Na početku nove klupske ere je puštao samo underground tehno, na smeni vekova radio sa Neočekivanom silom, a danas i dalje puni klubove i jedan je od najomiljenijih didžejeva beogradske publike. Posetili smo ga u njegovom stanu i pričali o jubileju, mladima, đuskanju i naravano - pločama. Uz čašu dobre šljive i zvuke Džajls Pitersona u pozadini, počeli smo druženje.

VICE: Ćao Božo! Kako ti se zove maca?

Boža Podunavac: Ovo je Maki, dečak je. I Kimi je tu negde, moj drugi mačor, ali se stidi da izađe.

Uglavnom te svi poznajemo kao čoveka iza DJ pulta i nekog uz čije setove volimo da dočekamo zoru đuskajući. Ko si bio pre nego što si postao didžej, šta si slušao?

Prvi dodir sa muzikom u konkretnom smislu je bio moj stariji burazer Tiomir. Imao je lepu kolekciju ploča: rokenrola, regea, hard roka, kvalitetne muzike iz vremena šezdesetih i sedamdesetih. Imao je kompletnu kolekciju Bitlsa, Stonsa... Kao jedanaest godina stariji brat, hteo je da vodi računa o mom ukusu i da me na neki način usmerava i oblikuje od samog početka. Slušao sam njegove ploče besomučno i to je bio prvi kontakt.

Kasnije, 1976. ili 1977. pojavili su se kasetofoni i ja sam dobio jedan na poklon i priliku da snimam muziku koju slušam. Onda sam počeo pasionirano da slušam radio emisije. Većina moje generacije koja je slušala urbanu i kul muziku je odrasla na radiju Studio B, tačnije na emisijama Slobe Konjovića. Nabaviti ploču tada je bio težak proces. Nije bilo interneta i nosači zvuka su tada skupo koštali. Veliki sistemi i mediji su imali priliku da dođu u dodir sa tim. Ali, dosta se putovalo van zemlje, pogotovo u drugoj polovini osamdesetih. Sloba je bio muzički urednik Studija B i još jedan prozor u svet. Kako sam stasavao, dolazio sam do prvih časopisa, koncerata i tako se zahuktavalo. Profesionalno sam muzikom počeo da se bavim od dvadesete godine, ali me je već od sedme burazer navukao na muziku puštajući mi svoje ploče. Bio sam klinac, nisam baš uvek razumeo to što slušam, ali sam znao da mi se zvuk dopada.

A kako si postao didžej?

1986. sam došao u kontakt sa Draganom Kozlicom, koji je imao svu logistiku i moć da me nauči didžej poslu. Dok nisam došao do njega i počeo da učim zanat, nisam ni znao šta to uopšte podrazumeva biti didžej. Pre Kozlice sam upoznao jednog momka koji je imao piratsku radio stanicu, pa smo on i ja imali emisiju koju smo povremeno emitovali. U jednom momentu su nas čak i uhapsili i zaplenili nam opremu, pa smo mi opet posle toga sve organizovali. Za to je čuo Robert Klajn, koji me je pozvao u "Ritam Srca". U to vreme sam već završio zanat kod Kozlice i počeo samostalnu karijeru. Prvo didžeisanje i prva želja za nastupom se pojavila kada sam izučio zanat i video šta to sve podrazumeva, pre svega tehnički deo, miksovanje i ostalo. Od dvadesete sam ušao profesionalno u to, ali u početku samo kao učenik i šegrt. Prvi nastup sam imao 1987. godine.

Kako je prošao? Jesi napunio klub?

Kozlica je dobio neku tezgu u Lazarevcu i pozvao me rekavši: „'Ajde ti da odradiš ovo, zreo si da probaš". To je bila mala zabava, u nekoj polu šatri-hali, nije bilo šankova, već su iz obližnjih škola doneli klupe. Toplo pivo, nema frižidera. Ne sećam se tačno svih detalja, sećam se da sam bio u frci, ali da je žurka uspela. To je bilo disko vreme, puštao sam Majkla Džeksona, Madonu, hitove. Posle toga sam skapirao da sam malo prerastao taj zvuk, prešao na radio, i onda se kao dj pronašao skroz u tehnu.

Koliko se tada razlikovala uloga didžeja od ove današnje? Ko su uopšte prvi beogradski didžejevi?

Tada je bilo znatno drugačije nego što je sada. Klubovi su uglavnom bili ujednačeni i puštali istu muziku. Pogotovo u manjim gradovima, gde je postojala po jedna diskoteka ili jedan klub. U Beogradu ih je bilo nekoliko, ali su opet bili slični. Puštala su se opšta mesta, pesme koje su svi prepoznavali. Didžej i njegov izbor nisu značili mnogo, kao što šanker u klubu recimo ima ograničenu ulogu. Do 1990. se didžej u Srbiji uglavnom tretirao kao staff. Kad je došlo autorstvo i novi žanrovi muzike, kad su didžejevi počeli da puštaju ono što oni žele, tada su se stvari promenile.

Kada sam ja počinjao još uvek nije bilo tako. Većina didžejeva je u to vreme dobro zarađivala od snimanja muzike. Bilo ih je četvorica, petorica u Beogradu: Kozlica, Milan Poznanović, Rade Milić, Nenad i Nenad, možda još neko. Svi oni su kupovali ploče i na kasete za novac snimali muziku. Tada se nije postavljalo pitanje autorskih prava i od toga su se izdržavali. Oni su snimali kasete za celu Jugoslaviju, ne samo za Beograd. Tadašnji didžejevi su kupovali po dvesta ploča mesečno i to im se isplatilo. Štancuješ na kasete. Kozlica je bio muzički urednik Beograda 202, ali gomilanje sopstvene kolekcije ploča je mogao izvesti samo snimanjem muzike.

Kako je u celu pričao ušao tehno?

Tehno mi je došao sa B92 i sa ljudima koji su se tu okupili. Radio je ključna stvar u mojoj karijeri. Ja sam tamo odrastao. Za pet godina na radiju sam saznao više informacija nego u prvih dvadeset godina svog života. Sreća je što se tu okupila gomila urbanih, maštovitih, ineteligentnih ljudi koji su imali ideje i bili vredni. Svi smo se zajedno vrteli u tom kovitlacu, učili jedni od drugih. Imali smo mogućnost da objavimo to što radimo.

B92 je bila naša kuća, sa zdravim i dobrim konceptom, dok nije došao kapitalizam. Pre svega sam do tehna došao preko muzičke redakcije i Gordana (Paunovića). On je, kao i ja, bio u "Ritmu Srca". Kad smo postali B92, svi su dobili svoje termine za emisije, i muziku za koju su zaduženi. Pa je tako Miško Bilbija bio indi, Toma Grujić rokenrol, Gordan dens i pored njega sam dosta upio pošto je on najviše putovao u to zeznuto vreme. Posetio je klubove u Londonu i bio je u fazonu „ljudi slušajte ovo, ovo je potpuno novi zvuk" i doneo gomilu ploča.

Glavni fazon nam je bio „Mrzimo Miloševića a volimo tehno" .

U to vreme, početkom devedesetih, na tadašnji Radio Jugoslavija je došao Patrik Lindzi, didžej iz Londona, koji je prihvatio da radi tehno emisiju u Beogradu i ostao šest meseci ovde. 1991. godine je postojao stakleni kavez u prizemlju Doma omladine u izlogu koji gleda na Makednosku i on je tu imao gramofone i vodio emisiju. Bio je stranac koji pušta muziku u Beogradu. Informacija je bila od ključnog značaja.

Malo po malo, počeo sam sa Veljom Miljanovićem da ponovo aktivnije puštam muziku, pa smo u nekoj ruševini na Dorćolu napravili nekoliko partija. Onda je došla Industrija, koja je tada radila možda godinu dana, ali mejnstrim koncept. U martu 1994, Velja i ja smo napravili žurku na kojoj su se prvi put mogli čuti underground tehno zvuci u Industriji. Kada je Tomanić preuzeo Industriju 1994/95, počelo je bojažljivo, ali je do kraja godine to postala ozbilja klupska priča. Bili smo klinci i sve je moglo. Imali smo ideju i sproveli je u delo.

Kako su ljudi reagovali na novu muziku?

Strašan hajp, uopšte nismo morali mnogo da se trudimo. Bilo je vreme beznađa, ljudima je trebalo da pobegnu negde od te svakodnevice. Televizija je bila dosadna, samo se pričalo o ratu. Klinci nisu imali gde i šta da rade, tako da su brzo prihvatili tehno i vrlo brzo su se zahuktali i trens i haus i tehno. Otvorio se i Omen, i dalje je radio i Soulfood, pa Barutana, gomila mesta... Užasno je bio dobar hajp, ali mi se čini da je ključni razlog za to što je to ipak generacija koja je odrasla u SFRJ. Klinci koji znaju kako izgleda neko drugo vreme, a onda je naišlo surovo beznađe.

Kako se danas đuska u odnosu na to vreme? Da li ti se sviđa energija đuskanja danas?

Vidiš, nisam razmišljao o tome. Ali evo, na prvi pogled mi se čini da se đuska slično. Puštam na različitim mestima, na nekima ima više ljudi u stanju izmenjen svesti, na nekima manje, ali valjda kada se ljudi vesele, onda se vesele.

Mnogi mladi se danas lože, kupuju ploče i puštaju isključivo sa njih. Tebe nisam videla sa pločama na nastupima?

Sa kupovinom ploča je bilo komplikovano. Naći neku ploču je ponekad baš bila prava umetnost. Kao tonski tehničar, imam utisak da to što se mnogi danas lože da puštaju sa ploča jer tvrde da je zvuk bolji, tehnički je besmislica. Ploča može da zvuči dobro, ali češče zvuči lošije jer zavisi kako je rezana i kako je prebačen master.

Na digitalnom toga nema, taj savršeni zvuk na Function One ne može nijedna ploča da zameni. Mada i ploče imaju svojih čari. Kad je počelo sa CD-ovima, imao sam otpor prema novom, jer sam vladao starim i nije mi se menjalo. Pioneer sada ima full profi plejere, miksere i kontrolere, na tome možeš da sviraš, ali bukvalno. To je magija. Pre nije bilo takvih plejera, pre je sve bilo analogno, brzo se kvarilo, CD-ovi su često preskakali, nisu hteli da pročitaju disk. Imao sam otpor u početku i nastavljao da kupujem ploče. Otpor je trajao dve, tri godine.

Prestao sam da kupujem ploče 2007. Shvatio sam da je mnogo lakše raditi na plejerima i da nije bitno sa čega puštaš nego šta puštaš. Poštujem kolekcionare, naravno, ploče su super, ali je meni danas ovako lakše. I dalje je komplikacija nabaviti baš ploču koju želiš. Ne bih mogao da se vratim nazad, ali imao sam otpor.

Gde čuvaš svoje ploče? Imaš neku omiljenu?

Pa uskladištio sam ih, ovde imam još dvestotinak nekih najvažnijih... Nemam omiljenu ploču, kada bolje razmislim. Ove su uglavnom potpisane... Uh, ovu baš volim Garnier – Astral dreams, ta tema je apsolutno remek delo. Klasika tehna svih vremena. Običaj je da kada dođe stranac, sve njegove ploče koje imaš doneseš da potpiše flomasterom. Imam neke i koje nisu potpisane jer sam posle određenog vremena izgubio entuzijazam i mrzelo me da ih nosim. Evo ga i Dave Clarke - Way of life... Čekaj da nađem nekog Džefa...

Najveći gospodin sa kojim sam komunicirao je Garnije. Bio je najempatičniji i jedan od najvećih akcijaša, a i dalje je. Vredan, aktivan, ne vrti jedno te isto, već eksperimentiše. Uvek je bio ljubazan, fin, odmeren.

Beogradska elektronska scena je puna mladih didžejeva danas. Kako ti se oni čine, je l' te pitaju za savete?

Ne družim se mnogo, ali se često viđam sa kolegama. Bude nam super na nekoj žurci i onda se dogovorimo da se vidimo i van kluba. Super su mi mladi, ja se osećam mlađe i bolje kada sam sa njima. Ne traže savete, ali pričamo. Klincima danas najviše znači kada puštam sa njima na žurci, kada smo na istom flajeru, to im je neka vrsta promocije i dosta njih me iz tih motiva kontaktira. To mi je super.

Ovo je četvrta generacija u naponu, a peta polako stasava. Volim sve kolege, radimo isti posao, samo mi znamo kako to sve izgleda za mix pultom. Klinci su mi sad zanimljivi, pratim dosta ko i šta radi.

Šta fali beogradskoj elektronskoj sceni danas?

Ta scena je varljiva stvar, nekoliko puta mi se učinilo da scena evoluira, a onda se ispostavi da nisam bio u pravu. Krene nekako, a ne stigne daleko. Često ponavljam frazu da već dvadeset godina imam utisak kao da smo mi stalno na nekom početku. Osećam neki hajp, nešto je krenulo, jer prilazi mi više mladih ljudi koji su širih shvatanja od neposrednih generacija pre. Imaju više ineteresovanja za druge kulture, internet dosta pomaže, a to je ključna stvar. Inače nema napredovanja. U poslednjih par meseci imam osećaj da se nešto kuva i da ide uzlaznom putanjom.

Često čujem među ljudima, kao, ima previše mesta gde se pušta ovakva muzika. Klubovi moraju da imaju osnovne uslove: sređen prostor sa konceptom, dobru ventilaciju, dobar zvuk, čist ve-ce, ljubazno osoblje. Hajde da nabrojimo koliko u Beogradu ima takvih klubova u kojima se pušta bilo koja elektronika? Najviše me plaši kontekst ugostiteljske strane, ona je najspornija. Oduvek je to bio problem, ali mi se čini da se odnosi sve više srozavaju. Kako se menja publika i didžejevi, tako se menjaju i ugostitelji i promoteri u klabingu, kao i njihova percepcija dobiti.

To jako bitan aspekt klabinga koji, na žalost, didžejevi ne mogu da menjaju. Kada budemo imali promotere i ugostitelje koji brinu o sceni na način na koji to rade didžejevi, onda ćemo imati razvoj i scene i klabinga, kao i produkcije. Turizam da ne pominjem. Ruku na srce, takvih ima u Srbiji i Beogradu, ali to je nedovoljno za uspešnu scenu.

Da li izlaziš kada ne puštaš muziku?

Jako retko kad ne puštam, mora da postoji neki veliki razlog da bih izašao. Pre sam više izlazio. Naravno, dolazi nova muzika i novi fazoni, ali imam priliku da mnogo toga čujem dok radim i slušam druge ljude.

A šta radiš u tišini?

Samo gledam.

Šta?

Filmove, serije, sve! Prvo sam ih skupljao na VHS-u, pa CD-ove, a sad čitavi hardovi. U nekom trenutku sam bio opasan kolekcionar filmova. Stao sam, jer nemam mesta više. Imam 15 terabajta filmova i serija i krenuo sam da brišem. Milsim da sam televizijsku, to jest serijsku produkciju gotovo celu uspeo da ispratim. Barem probam. Nekada se prevarim pa pogledam samo jednu epizodu i odustanem. Ali veću grešku pravim kada krenem da gledam neku seriju koja je na početku interesantna, pa se ubrzo raspadne, a ja nastavim da gledam. Pogledao sam ceo Lost, 6 sezona po 22 epizode od sat vremena, cele Desperate housewifes, svih sedam sezona, još i duže od Losta. Kakav gubitak vremena.

Da li se i dalje provodiš na svojim žurkama?

Uglavnom da, imam sreće da mi na žurke dolazi ekipa koja me uglavnom gotivi. Prilaze mi ljudi koji me poštuju i to je i dalje nešto što me najviše puni. Kada si opušten i prilaze ti mladi sa tom količinom poštovanja i tebi je dobro. Šta ćeš bolje? Svi ti se smeškaju, cicke ti mašu, 'oće da se slikaju sa tobom, a ja, opet, puštam muziku i dajem maksimum od sebe. I dobijem taj feedback. To je fenomenalno. Na velikim žurkama se pomalo izgubim, proguta te masa. Ali kada ima 200, 300 ljudi po pravilu je odlično. Evo, prošli vikend u Dragstoru, kao i na afteru u KPTM-u je bilo odlično. Osećam se kao glumac na sceni kojem svi aplaudiraju. Nisam više baš mlad da se primam na to što mi ljudi čestitaju. Videofil sam, pa i kroz film vidim razne scene i živote koji mi govori da je život jedna obična kategorija. Ne treba preterano dramiti ni oko njega, a ni oko sebe.

Je l' ti prilaze ribe na žurkama?

Prilaze mi, ali ne sad iz nekih tamo požudnih razloga. Čini mi se imam zahvalan deo ženske publike, mislim da je do izbora muzike, jer sam možda najmelodičniji od naših tehno didžejeva, devojke to više vole i drago mi je zbog toga.

Bio si tonac, muzički urednik, sve vreme, paralelno si didžej. Da li si se nekad bavio poslom koji nema veze sa muzikom?

Ne, uvek muzika. Radio sam u pozorištu, radio sam u radiju i televiziji, free lance sam tonski snimatelj, ali uglavnom najviše radim u klubu kao didžej.

Bliži se tvoj muzički trideseti rođendan. Šta bi voleo da dobiješ na poklon?

Ono što bih najviše voleo je više zdravlja i više mladosti. Rado bih se vratio unazad. Pa makar i po cenu da opet bude sve isto. U ovim godinama polako se podvlače prve crte. Stalno imamo utisak da imamo vremena, a nemamo ga. Jedan je život i sam ga biraš. Tako da sam ja odlučio da i mirno i aktivno nastavim život, pa dokle stignemo.

Hvala Božo, vidimo se u Dragstoru!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
Vice Channels