Šta mladima koji su u inostranstvu najviše nedostaje iz Srbije

Priznajem, i ja sam bila na tom mestu – među 55 odsto mladih koji žele da odu iz Srbije. Nisam patriotkinja, ne volim šljivu, kajmak mi je okej, ne mislim da su naši ljudi najlepši i najgostoljubiviji, ali ipak nisam nikad baš konkretno radila na tome da odem. Mada, kad razmislim, većinu stranaca sam prošetala pored Generalštaba da im pokažem šta "nam" je NATO uradio, mnogima sam rekla da su imperijalisti koji su imali kolonije, kad sam im objašnjavala zašto kod nas nema crnaca, možda i jesam patriotkinja.

Koliko god volela svoje prijatelje, okej mi je da održavam veze sa njima i preko društvenih mreža, pa nisam sigurna da bi mi mnogo nedostajali fizički kad bih negde otišla da živim.

Ipak, postoje, ljudi koji nisu mizantropi kao što sam ja i kojima ipak nešto nedostaje iz Srbije. Pitala sam šta je to.

Otišao sam pre tačno godinu dana u Rim, ubedljivo najviše mi nedostaje normalno radno vreme, budući da ovde imaju siestu (pauza u radu) u periodu od 13 do 18 sati (uglavnom traje oko trri sata, a u koliko sati kreće zavisi od tipa prodavnice), tako da ako nisi u centru kada ti nešto baš zatreba biće verovatno zatvoreno, a na sve to retko koja radnja radi posle 20 sati (izuzev brze hrane i restorana ali ni oni ne rade preterano dugo).

Ja imam sreću pa supermarket blizu mene radi do pola devet i to svim danima što je izuzetna retkost, 24/7 maltene ne postoji, za ovih godinu dana video sam možda dva ili tri marketa koji su non-stop otvoreni.

Druga stvar je, znam da je teško poverovati – birokratija. Mislim da je deset puta bolja kod nas, ne bih zalazio u sve probleme koje sam imao, jer je to bolna tema za mene, jedan primer je da sam se na fakultet zvanično upisao tek krajem novembra a pokušavao sam prilično uporno to da uradim od početka oktobra.

I treća stvar koja mi nedostaje iz Srbije definitivno je poručivanje hrane preko interneta, postoji i ovde ali je izbor jako mali jer prosečan italijanski gazda ne pravi hranu za nepostojeće ljude. Dok ti njega ne pozoveš i ostaviš mu telefon, pa on tebe pozove da proveri da je pravi broj za njega su to unapred izgubljene pare.

U SAD sam otišla 2013. nakon završene arhitekture u Beogradu i tamo nastavila studije iz Poslovne administracije na Univerzitetu nauke i umetnosti u Oklahomi (University of Science and Arts of Oklahoma). Jedan od razloga zašto sam baš tamo otišla je taj što mi je škola u Americi ponudila stipendiju a drugi što je nekoliko mojih rođaka već studiralo na tom koledžu.

Život tokom studija u Oklahomi je bio potpuno drugačiji od onog koji sam imala u Beogradu. Koledž se nalazio u mestu od oko 10.000 stanovnika i udaljen je od glavnog grada, Oklahoma Sitija, oko 60km. Sredina u kojoj sam boravila oslikava tipičnu centralnu Ameriku; ogromni automobili, velike kuće i gojaznost; svi odlaze u crkvu, mladi se venčavaju (moji vršnjaci tada, kada sam došla imala sam 24 godine, uveliko su bili već u braku jednom ili dvaput i imali po nekoliko dece); svi su već bili zatrpani kreditima i radili po nekoliko poslova. U ovakvoj sredini mnogo toga mi je nedostajalo; porodica i prijatelji na prvom mestu, a samim tim i osnovne potrebe za socijalizacijom. Tako da nisu mi generalno nedostajali ljudi, već vršnjaci sličnog životnog stila. Zbog toga sam se kasnije družila uglavnom sa studentima iz drugih zemalja. Mesto u kom sam živela, Čikaša, ima nekoliko restorana koji se zatvaraju u 22-23h, jedan bioskop i Walmart, tako da mi je trebalo vremena da naviknem da se ne radi po ceo dan kao u Beogradu, tako da mi to baš nedostaje.

Trenutno se spremam za doktorske studije koje bi trebalo da krenu u januaru 2017. volela bih da ostanem što duže u Americi, iako će mi kuća uvek nedostajati.

Iz Srbije sam morala da odem da bih uradila dobar doktorat, pošto mi je bilo jasno da kod nas ne postoje uslovi za to. Prvenstveno je problem u manjku novca koji se u Srbiji ulaže u nauku što se u slučaju molekularne biologije nažalost direktno odražava na kvalitet istraživanja. Otišla sam 2009. godine tako da sam u Lozani već sedam i po godina.

Ono što mi najviše nedostaje iz Srbije je neposrednost i otvorenost u komunikaciji sa ljudima. Ljudi su ovde okej, ljubazni i sve je to u redu, ali ono što postoji kod nas – ta spontanost, mislim da to nema nigde.

Fotografija lična arhiva

Otišao sam u Stokholm da bih mogao da radim i zaradim pristojno. Tamo sam od 2014. godine. Trenutno radim na održavanju jednog univerziteta. Iz Srbije mi najviše nedostaje porodica, neki dragi prijatelji, i u neku ruku način života. Ovde sam brzo našao društvo, bitno je da imam ekipu za fudbal, ali naravno, uvek će mi nedostajati baš moji prijatelji i ta opuštenost koju imam u Srbiji.

Od prošle godine sam u Marseju, pošto sam završila ekonomiju, htela sam da upišem master u nekom lepom gradu i tako sam izabrala ovde da budem. Sada sam na obaveznoj praksi, radim super stvari u struci i prelepo mi je.

Znam da zvuči kao kliše, ali najviše mi nedostaje ta svakodnevnica koju čine prijatelji i porodica. Sreća je da imamo danas million društvenih mreža, pa lako održavamo kontakt, ja ne znam kako su ljudi pre bez Skajpa i ostalih stvari. Konkretno – nedostaje mi to provođenje vremena sa prijateljima uz kafe, ručkove i bleje tokom dana, da budem tu kad su neki važni momenti.

Što se tiče grada tu mi ne nedostaje nešto specijalno, ovde imam mnogo sadržajniji život i aktivnosti.

Ali mi nedostaje kafić u mom kraju gde kad sam u Srbiji bukvalno živim, jer tu sa prijateljima mogu da ostanem sve dok ga ne zatvorimo.

Iz Srbije mi ne nedostaje bukvalno ništa, osim mojih prijatelja, ali smo u svakom slučaju i dalje u kontaktu.

Jako sam dugo planirala da odem iz Srbije, zbog čega sam dve godine učila jezik i prijavila se za DAAD stipendiju koju sam i dobila za master u Nemačkoj.Ceo proces je bio vrlo naporan i stresan, ali vredelo je svakog atoma uloženog truda.

Otišla sam pre par meseci zato što previše volim i cenim sebe, da bih dozvolila da moji lepi potencijali trunu i propadaju u onoj nehumanoj državi, koja čini da se mladi ljudi puni kvaliteta i energije osećaju depresivno i loše, jer od sredine u kojoj su ne dobijaju nikakvu pozitivnu motivaciju niti feed back i sve to u trenutku kada bi najviše trebalo da napreduju, otvaraju se i uživaju u životu.

Nedostajao mi je i moj pas, koji je na misteriozan način nestao iz pansiona u kome sam ga ostavila na prvi period dok ne obezbedim uslove da ga dovedem ovde. Tako nešto u civilizovanim zemljama ne bi moglo da se desi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu