Reklame
Svaštara

Kako je ići u klabing kada imaš Aspergerov sindrom

Osećam da kao mlada osoba treba da se ponašam ovako: da izlazim i upadam u nevolje sa ljudima koji će me naučiti kako svet funkcioniše

pisao VICE Staff
09 Decembar 2016, 2:58pm

Ilustracija: Rose Wong

Otkako mi je kada sam bila tinejdžerka dijagnostikovan poremećaj iz autističnog spektra, mislim da sam do važnih prekretnica dolazila sporije nego drugi. Među njima je i ono što se zove „izlaženje" – a sada pokušavam da nadoknadim propušteno.

Volim rutine. Jedna od njih su i odlasci u dobre restorane. Tako da u sredu uveče uvek svratim da uzmem nešto da pojedem s nogu, dok se vraćam kući. Uvek naručim isto, i jedem praznog pogleda. Znam da ne delujem uzbuđeno. Ali jesam. Ceo dan se radujem tome.

Mesto na koje svraćam je otvoreno celu noć, i nalazi se pored nekih buržujskih klubova u Mitpeking distriktu. Planirala sam da nađem nekoga ko će da me uvede tamo, ali trenutno na ruci nosim Fitbit boje limete, i šiške mi štrče. Sedim za šankom nehajno razmontirana, dok se ispred mene nalazi zaštitnički aranžirana hrana.

Tip koji sedi ispred mene je zgodan. Diskretno ga odmeravam (Barem se nadam da sam diskretna. Kada sam bila brucoš, neko mi je na tabli napisao prestani da buljiš u mene).

Devojka koja sedi pored mene – nikada je ranije u životu nisam videla – se nagne i pita, „Misliš li da je zgodan"?

Ja klimnem glavom.

„Zašto ne razgovaraš s njim"?

„Imam dečka", kažem joj. I onda ona zapodene razgovor s njim. Ponekad me pogledaju, stavljajući mi do znanja da pričaju o meni. U grudima osećam mali trzaj.

Evo u čemu se radi kada je moj društevni život u pitanju: dešava se meni. Uvek se dešavao. Kao tinejdžerki mi je dijagnostikovan Aspergerov sindrom, poremećaj iz autističkog spektra. Ljudi sa Aspergerovim sindromom imaju poteškoća da prepoznaju društvene signale, kao i svoje emocije; mi takođe informacije procesiramo više intelektualno nego intiuitivno. Mislim da sam do važnih prekretnica dolazila sporije nego drugi. Među njima je i ono što se zove „izlaženje".

Ona devojka, Felisiti, je krenula u klub. U šortsu, što znači da je stalna gošća. Deluje mlado, ali pogledala sam joj vrat i šake i shvatila da je mojih godina – obe smo pri kraju doba kada se ide u klabing. Ona ne odustaje, jer oduvek to radi; ja ne odustajem, zato što nisam dovoljno često to radila.

Prvi put sam otišla u „klabing" kao takav u gradu u kojem sam studirala, izašla sam u neki lokalni grandž bar. To je bilo jedino mesto u gradu. Otišla sam tamo sa drugaricom koja je autistična, i ljudi nisu stajali u redu da nas upoznaju, ili tako nešto. Tokom letnjeg studentskog programa u Njujorku, uspevala sam češće da izlazim, ali nisam bila dovoljno pametna da znam da klubovi u trendu nisu za mene. U svom rodnom gradu sam našla neku hipi rupčagu u kojoj sam bila srećna. Ljudima sam se tamo baš dopadala. Nije ih odbijalo to što bih se ponekad zamislila, ili što bih često odlazila u toalet, jer bih bila prezasićena utiscima, pa bih morala da se osamim na par minuta. Stekla sam mnogo prijatelja. Ali i dalje nisam bila u stanju da se u potpunosti povežem s njima. Svako malo bi neka izrazito harizmatična osoba počela da se druži sa mnom zato što misli da sam iskrena, zabavna, ili jednostavno uvrnuta, fascinantna anomalija. Kada sam se družila s njima, život mi je nekako bio intenzivniji. Neautistični ljudi (ili „neurotipični") deluju kao da su deo neke ogromne zajedničke svesti koju moji prijatelji – od kojih je većina slična meni – i ja jednostavno ne prepoznajemo.

„Za mene, 'sjajno' znači 'prihvaćeno' – kao da sam prešla neku prepreku."

Felisiti kaže da zna vlasnike, ali zvuči nekako isprazno; ja se nasmešim i klimnem glavom, ali shvatam da joj do sada nisam poverovala ni reč. Ovo je za mene velika stvar – pre pet godina nisam bila u stanju da prepoznam kada neko laže. Barem ne svesno. Osećam vibracije drugih ljudi, kao i svi ostali, ali obično ne mogu da shvatim zašto.

Momak se nagne preko nje, i pokazuje mi svoj telefon. Na njemu piše „Sve što ova devojka govori mi miriše na budalaštinu".

Ali ne shvatam zašto je toliko ljut zbog toga. Tako je sa neurotipičnima: veoma su ponosni. I pored svih pompeznih društvenih veština, izgleda da ne razumeju prirodu mana.

Ispod je napisao, „Dopada mi se tvoja haljina".

Ja zaista imam dečka. On je u mojoj grupi za podršku.

Ukucavam svoj broj u telefon zgodnog tipa.

Felisiti mi i dalje priča. Mogu da vidim da misli da sam bezazlena. Možda voli da je u društvu bezazlenih – ljudi se pored takvih osećaju važnije. Igraću tu ulogu dok ne omatorim previše da bi to moglo da mi prođe.

„Hoćeš li da izađeš sa mnom", pita.

Pogodak.

„Jesi li sigurna da će nas pustiti", pitam je.

„Prelepa si", uverava me ona, dok pripaljuje jedan „Parlament". Ja na sebi imam letnju haljinu Betsi Džonson, a na nogama šarene patike.

„Ali moje patike", kažem.

„Šta s njima"?

„Cvetne su".

Felisiti me odmerava. Da, potvrđuje, moram da preduzmem nešto povodom obuće (Ne gasim fitbit. Znam da to deluje jadno, ali kao i mnoge druge žene slične meni, imam problem sa težinom i sopstvenom slikom o sebi. Ne smeta mi da svi to vide.). Skidam čarape i stavljam ih u ranac. Pertle naguram u patike.

„Eto", kaže ona, „Sada si kul. Znaš šta treba da uradiš". Kaže mi da se retro ovih dana uzima zdravo za gotovo.

Dopada mi se. Tip kojem se dopada moja haljina je i dalje za šankom, i deluje iznervirano. Skrenem pogled dok mu govorim da ne izlazim često (Ja sam sigurno kraljica zbunjujućih signala). Kasnije te večeri ću videti njegovu poruku: „Mislio sam da si pozitivac. Izgleda da nisi".

To je još jedna greška koju neurotipični prave. Ljudi pretpostavljaju da je neko dobra osoba ako je malo čudan. Ili ne toliko dobra, koliko nije loša – kao da nismo dovoljno pametni da budemo loši. Mene to vređa. Nikada mi nije bio blizak narativ da su osobe sa nekim poremećajem žrtve.

Ali ovi vratari me nervoze. Mnogi ljudi ne primećuju moj čudan govor tela, ali pretpostavljam da će svako ko radi na tako kul mestu smesta primetiti. Ali Felisiti ih poznaje, i oni me odmere i puštaju unutra. Uzima me pod ruku, džentlmenski, kao da me vodi na bal.

Prvo uzimamo piće – ona hoće da časti. Onda počinjemo da plešemo.

Ja plešem mahnito, i ne uvek u ritmu. U gej klubovima misle da je to strava. Tokom studija su me prijatelji vodili u neke odlične gej klubove; sprijateljila sam se sa mnogo gej momaka, jer su mislili da sam urnebesna. U to doba nisam shvatala da uska, zelena kožna suknja ne treba da se nosi na predavanja u zabitima Pensilvanije, ali oni su me zbog toga obožavali.

Ovo nije mesto za to. Neki tip u obligatornoj košulji na štrafte mi prilazi i udara me grudima. Neko vreme se trljam o njega, dok ne shvatim da ismeva moj ples.

„Neautistični ljudi deluju kao da su deo neke ogromne zajedničke svesti koju moji prijatelji – od kojih je većina slična meni – i ja jednostavno ne prepoznajemo."

Poražena, vraćam se za naš sto.

„Ljudi ovde ne plešu", kažem Felisiti.

„Baš mi se dopadaš", kaže ona. „Ti si to što jesi, znaš".

Ljudi stalno to govore. Verovatno misli da sam pomoćnica veterinara, ili tako nešto. Neko vreme ćaskamo, a onda mi ona ponudi koku. Bila sam zainteresovana za kokain, ali ga nikada nisam uzela. Plašila sam se. Zamišljala sam kakav bi bio naslov:

„Autistična žena, 28, predozirala u Mitpeking distriktu".

Isuse Hriste.

Felisiti me odvodi za sto nekih polubitnih ljudi. Pratim razgovor, umešam se kada je to neophodno („Vau! Ti to radiš? Kako je to"?), ali uvek kaskam par koraka za njima. Ona hvata jednog od njih za biceps, a ja praznim čaše šampanjca sa njihovog stola.

Ja sam emotivna pijanica. Počinjem poetično da se prisećam jednog izlaska pre više godina. Moju drugaricu i mene su izvukli iz reda za ulaz. Stavili su nas na spisak gostiju i smestili u VIP prostoriju, gde smo se družile sa gomilom momaka od trideset i nešto, koji su nam govorili da će da nam kupe šta god poželimo.

Ipak sam jedno nedelju dana flertovala sa jednim advokatom sa Vol Strita. Upoznala sam ga pre više godina u Aveniji; pretpostavljam da mi je bio dobar prijatelj (trebalo je da se potrudim da se smuvam s bankarom). „Pokazaću ti kako živim", iskreno je obznanio, i odveo me na svoj krov, a zatim dole, u svoju sobu, gde je natuknuo da sam suviše slobodna za jednu Njujorčanku. A onda mi je rekao da nemam dovoljno samopouzdanja.

Živim ovde dve godine. Ponekad mislim da se ne trudim dovoljno da se uguram u bitno društvo. Došla sam ovde da studiram modni dizajn. Čini mi se da se od mene zahteva da budem u elitnom društvu, ali ne želim s ljudima da se družim iz računa – to mi je najjadnija stvar na svetu.

„Drago mi je što si večeras izašla", kaže mi Felisiti. I sto posto je iskrena. Upoznala me je sa svima koje poznaje. Ne bi me svako ovako izveo i pokazao mi šta je dobar provod.

„Čak iako nikada više ne dođeš ovde", kaže ona, čitajući mi misli, „želim da znaš da si prelepa, i da je ovo tvoje veče".

Razmenjujemo brojeve telefona, i ona odlazi. Ja još malo plešem. Ona me poimence upoznaje sa vratarima, i govori mi da im se obratim ako mi nešto zatreba.

Iste sekunde kada je otišla, prilazi mi neki čudan tip. Kao po komandi. Navikla sam, i to mi je kul. U svakom klubu uvek ima par takvih ljudi, koji izgledaju kao da im tu nije mesto. Ali bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim da ima dve vrste neprilagođenih: dobroćudni i zloćudni.

Zloćudne privlačim kao magnet. Neki od njih su toliko providni da bi ih malo iskusnija devojka ismejala; drugi (oni stvarno zli) će pokušavati da deluju saosećajno i zabrinuto. Takve mogu da namirišem na kilometar.

Ali ovaj tip je fin. Tih je: stoji po strani, i istupa samo ako njegov prijatelj želi s nekim da ga upozna. Nema onaj predatorski pogled. Kaže da je na vojnoj akademiji Vest Point. Ne sumnjam da je to istina. Odvela bih ga kući, i onda bi se dogodila jedna od ove dve stvari.

Bio bi manje čudan nego što sam sumnjala. Seks bi bio između 4 i 7, na skali od 1 do 10. Bili bismo ravnopravni, sve dok neko od nas, verovatno on, ne bi prestao da uzvraća pozive.

Ispostavilo se da je čudan baš kao što i izgleda. U tom slučaju, vezao bi se za mene. Ako je besan i čudan, seks bi bio jebeno fantastičan. Ako je od onih tužnijih tipova, onda ne bi.

Muva me, pokušava da bude kul i sve mi je to simpatično, ali odustajem. Kada stignem kući, bacim se na krevet i pogledam telefon, osećam da sam dobila ono što sam i tražila: Felisiti mi je poslala poruku. Želi da zna da li sam bezbedno stigla kući, i ja se smeškam, omamamljena koktelima.

„Svako malo bi neka izrazito harizmatična osoba počela da se druži sa mnom zato što misli da sam iskrena, zabavna, ili jednostavno uvrnuta, fascinantna anomalija."

„Super sam", odgovaram joj. „Sjajno sam se provela"!

Mada, za mene „sjajno" znači „prihvaćeno" – kao da sam prešla neku prepreku. Objektivno gledano, nije uvek zabavno. Objektivno je zabavno kada sa prijateljem iz grupe za podršku igram Dr Marija , dok mi on prepričava seksualne spletke u Ratovima zvezda.

Planiram da se ponovo vidim sa Felisiti. Ali onda pomislim na sve uvrnute stvari koje sam u životu izgovorila, i zamišljam kako nju obasipam njima. Na kraju će uvideti koliki sam čudak, i neće želeti da ima posla sa mnom. Znam da nemam razloga da budem paranoična. Prilino sam strpljiva s ljudima, i mnogi popularni ljudi su me voleli baš zbog toga. Ali i dalje ne mogu da shvatim zašto bi ona želela da se druži sa mnom.

Želim ponovo da joj pošaljem poruku. Zbog toga odlazim u bar. Sedam i naručujem sajder od kruške. Odugovlačim, igram se sa svojim aplikacijama, pre nego što otvorim novu poruku sa njenim brojem, ali ne znam šta da napišem.

Osećam da kao mlada osoba treba da se ponašam ovako: da izlazim i upadam u nevolje sa ljudima koji će me naučiti kako svet funkcioniše. Čitam na netu šta rade drugi ljudi mojih godina. Ali to uopšte nema veze sa mojim iskustvom i jednostavno stvarno želim da znam šta propuštam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu