Prisećanje na Ejmi Vajnhaus sa ljudima koji su je poznavali

Fotografija posredstvom Jevrejskog muzeja

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE UK

Nedelju dana nakon što je majstor za tetovaže istetovirao Ejmi Vajnhaus njenu slavnu tetovažu pin-ap devojke, ona se spontano vratila u njegov studio i zamolila ga da mu prošeta psa. "Dao sam joj povodac i pristao, ukoliko pas bude želeo da pođe s njom. Imao sam američkog buldoga, a oni su super tvrdoglavi", kaže mi Henri preko pulta svog studija u Šordiču.

"Njih dvoje su otišli i pomislio sam da će Ejmi samo da ga prošeta dvadesetak minut oko ugla, ali nije ih bilo više od sat i po, i kad sam pogledao na sat, bio sam u fazonu: 'Nemoj da me zezaš'. Počeo sam da paničim i pomislio sam: 'Šta ako su mog psa udarila kola?' Nisam imao Ejmin telefonski broj, niti sam znao kako da stupim u kontakt s njom."

Na kraju su se Ejmi i pas vratili. Četiri dana kasnije, ona se pojavila s igračkom za psa. Ta vrsta impulsivnosti kod nje nije bila neuobičajena, kaže Herni, baš kao ni pažnja koja je stajala iza njenih poteza.

U julu ove godine proći će šest godina od smrti Ejmi Vajnhaus. Umrla je sa 27 godina, izložena brutalnim napadima britanskih tabloida dok se borila sa zavisnošću i bulimijom; njen brat Aleks smatra da ju je ubilo ovo drugo, pre nego alkohol.

Ejmi Vajnhaus i Henri Hejt

Kad god umre neko tako slavan kao što je Ejmi Vajnhaus, njegovu smrt uvek prate mnogobrojne priče o njegovom životu, u štampi i na filmu. Verovatno najvrednija od svih u slučaju Vajnhausove jeste dokumentarni film Ejmi Asifa Kapadije iz 2015. godine, koji se svojski potrudio da ispravi narativ koji su tabloidi ispleli oko nje (mada je, po sopstvenom priznaju, u velikoj meri romansirao poslednje dane njenog života).

Trenutno je londonski Jevrejski muzej ponovo otvorio izložbu Ejmi Vajnhaus: Porodični portret kako bi dodao još jedan, ličniji sloj Ejminoj priči. Izložba je postavljena u bliskoj saradnji sa bratom Vajnhausove Aleksom i njenom snajom Rivom. Sastajem se sa Henrijem zato što je izložbi donirao originalnu fotografiju upotrebljenu za tetovažu pin-ap devojke i crtež koji je poslužio kao šablon.

Dok sedim okružena krstovima i noževima sedim zavaljena u Henrijevoj stolici i čekam da me istetovira, on mi priča o danu kada su se njih dvoje prvi put sreli. Bilo je to – kao i uvek sa Ejmi, ispostaviće se – energično i neplanirano. "Rekla je: 'Želim tetovažu sad odmah', nakon što je iscepala stranicu iz knjige o pin-apovima na recepciji", kaže on, dok drži pištolj za tetovažu u vazduhu. "Prošlo je nekih tri minuta pre nego što sam shvatio o kome se radi. Bila je petnaestak kilograma lakša i tridesetak centimetara niža nego što sam je zamišljao na osnovu njenog nezemaljskog glasa. Pozvao sam svog dečka da mu kažem da ću kasnije doći kući. Jasno je znala šta želi. Želela je da tetovaža u startu deluje starinski i upotrebila reči kao što su 'Sofija Loren' i 'boginja velikog platna'. Rekla je da je ono što sam prvobitno uradio bilo suviše savršeno, tako da sam morao da prepravljam."

Autorka se tetovira u Henrijevom studiju

Henri ima čitavu riznicu priča o Ejmi i spreman je da ih podeli s nama, imajući u vidu da je svestan zašto sam ovde: da provedem vreme razmišljajući o "pravoj" Ejmi, koliko god površan taj čin na kraju neizbežno ispao. Njihov odnos, isprva sam zaboravila, bio je nešto više od odnosa majstora za tetovažu i klijenta. San je 2009. godine objavio naslovni članak o Henriju, otkrivajući lične podatke o njemu bez njegovog prethodnog odobrenja. Više nije samo Ejmi Vajnhaus bila popularna riznica koja se redovno krčmi; sada je to postao i njen majstor za tetovažu i njen prijatelj. U ono vreme, Ejmi je boravila na Santa Luciji, na produženom odmoru za koji se porodica nadala da će joj pomoći da se oporavi.

Henrijeva uznemirenost dok prepričava na koji način je ponašanje Sana uticalo na njegov život neprijatno vam daje do znanja šta isti tretman može da uradi bilo kome ako se ponavlja svakog dana, nedelje, meseca; kad, svaki put kad se sapletete, neznanci to iskoriste da vas još više gurnu nizbrdo. "Kad vas stalno gađaju svim i svačim kao što su nju, ne znate kako da se postavite prema tome", kaže Henri. "Jedan vrlo konkretan deo mene oduzet mi je bez pitanja. Ejmi me je nazvala sa Santa Lucije kad je izašao list – nije morala to da uradi. Rekla mi je da ne brinem i da će sve biti u redu. Nikad joj to nisam zaboravio."

Fotografija Ejmi Vajnhaus sa izložbe

Koristim priliku da pitam Henrija šta misli o izložbi, pretpostavljajući da će biti iskren po pitanju neprestanih pokušaja da se oda počast Vajnhausovoj.

"Stvarno mislim da je dobra, jer upućuje još više ljudi na njen skromni, neverovatni opus, koji govori sam za sebe", kaže on. "Kako je jedan takav glas mogao da potekne iz jedne tako sićušne Jevrejke? To je anomalija. To je troglava zmija na triciklu: prosto morate da zastanete i da gledate. Pružila je ljudima uvid u ljudsku psihu kroz svoje tekstove i muziku, a saosećanje je vrlo lekovit aspekt ljudske prirode. Ako izložba bude pružila uvid u tako nešto, onda ćemo, uz malo sreće, prestati da posmatramo karikaturu i početi da posmatramo jednu običnu devojku od krvi i mesa."

Henrijev opis javnog doživljaja Vajnhausove kao "karikature" neobično je veran. Sa svojom karakterističnom frizurom, tetovažama i upečatljivim crtama lica, ona je nenamerno podstakla ljude da je doživljavaju kao veću od života – veću od "obične devojke". Ta lažna realnost se još više ukorenila nakon njene smrti.

Nekoliko dana kasnije, odlazim u Ejmin duhovni dom, Kemden. Pored otvaranja izložbe u Jevrejskom muzeju, tu je i nova staza radova ulične umetnosti o Ejmi. Zamisao je bila da se obiđe njen stari kraj kako bi se iskusio deo načina njenog života. Sam koncept je prijatan: Ejmi je volela Kemden kao što je volela London – svim srcem – i bila je redovan gost njegovih pabova i barova. Za turiste koji žele da istraže Kemden dok odaju počast njegovom svecu zaštitniku, to je idealno. Ali zato što s estetskog stanovišta ne volim većinu ulične umetnosti, nisu mi prijali crteži iscrtani po zidovima u njenu počast. Svaki mural bio je razumljivo svetao i šljašteći kako bi verno odslikao i odao počast subjektu, odbacivši mrak i depresiju. Neki od njih bili su mi zabavni, ali sam se zbog nekih drugih zapitala da li bi se ona sama nasmejala da može da vidi sebe naslikanu na zidu bara u šarenim, suprotstavljenim nijansama. Kao i sa svim drugim vrstama memorijalnih artefakata, u vazduhu ostaje da visi pitanje: "Šta bi na to rekao dotični XY?"

Deo ulične umetnosti, fotografija: autorka

Staza murala se završava unutar muzeja, a finalni radovi uličnog umetnika Pegaza nalaze se u samom ulazu. Čim se popnete uz stepenice do izložbe, nalećete na njenu fotografiju u prirodnoj veličini. To je dovoljno da vam zapne knedla u grlu, delimično zato što vam se na prvi pogled čini da ona stoji tamo, a delom zato što se radi o fotografiji za koju ne znaju mnogi, što odmah uspeva da je izvuče iz unapred utvrđenog konteksta.

Činjenica da je jedan od kustosa bio Ejmin brat pruža osvežavajući uvid u materiju. Tu su knjige koje su napisali i Ejmina majka i njen otac, ali brat i sestra se vole i mrze više nego bilo ko drugi. Brat i sestra razumeju jedno drugo na gotovo telepatskom nivou, sa dirljivom bliskošću i ciničnom ogradom; oni pripadaju istoj generaciji i doživljavaju nijanse porodične dinamike iz iste perspektive. Brat ili sestra su ti, ali i nisu ti.

Ejmina garderoba (Fotografija posredstvom Jevrejskog muzeja)

Aleksovi komentari najviše govore o Ejmi kao o osobi. Tu je njena složena školska kecelja, kakvu je svako dete u Britaniji stavilo na sebe, s istom običnim imenom ušivenim u kragnu: Ejmi Vajnhaus. Čudno je videti to ime bez njegovog selebriti statusa; samo obično ime jedne male devojčice. Čudno je da je nekad postojalo vreme kada nije značilo ništa više od toga.

Na fotografijama iz njenog detinjstva ona poseduje energiju koja je momentalno dovodi u žižu. Tu je jedna slika nje sa 11 godina – grupna fotografija iz osnovne škole – gde se svi smeškaju i lepo poziraju pred foto-aparatom, dok se Ejmi, u sredini kadra, naginje napred raširenih nogu kao da čika objektiv.

Ejmi u školi (Fotografija: autorka)

Njena sićušna garderoba, okačena o šipku, sužena je u struku, prateći torzo koji više nije tu; delovi njene kolekcije ploča s komentarima njenog brata, u kojima nam govori šta su imali običaj da slušaju; primerci knjiga koje je volela; slike njenog odrastanja. I dalje vredi saznavati o njoj ovako i posebno ima smisla to činiti sada, dok su ljudi koji su joj bliski još tu da sa nama to podele.

"Ejmi je bila tako velikodušna i dobra. Voleo bih da može da nas vidi odozgo i pomisli: 'Drago mi je što se ovo desilo'", kaže Henri za izložbu. "S ovom sledećom izložbom želeli su da prikažu naredno poglavlje njenog života, odlazeći još dalje od onih uvreženih ideja o tome ko je bila. Ali i zato što je više nema, uvek će izvestan duh biti prisutan u prostoriji na ovakvim događajima."

Mnogo toga odaje utisak gubitka u toj prostoriji, ali moje omiljeno otkriće na izložbi jeste da je volela one užasne starinske magnete sa blago bezobraznim šalama koje nalazite na golicavim razglednicama, izjavljujući ljubav prema prozaku i vinu. Imala je isti onaj s natpisom: "Bolje je voleti i izgubiti, nego ostati sa psihopatom ceo život" koji ima moja majka na svom frižideru. Možete da ih kupite na pijacama širom Kemdena. Rizikujući da ću vam nametnuti novi lažni narativ o tome ko je ona bila, lepo je zamišljati Ejmi Vajnhaus kako razgleda te magnete između tezgi, smejući se naglas kad joj se dopadne neki.

Ejmi Vajnhaus: Porodični portret može da se pogleda u londonskom Jevrejskom muzeju od 1. marta do 24. septembra 2017. godine.

Pratite Hanu na Tviteru.

Još na VICE.com: 

Pet godina od poslednjeg koncerta Ejmi Vajnhaus: Kako je sve izgledalo u Beogradu

Srpska Ejmi Vajnhaus, Džon Lenon i Tom Vejts o tome kako je imitirati rok zvezdu

Pitali smo naše muzičarke o prvim nastupima