Plaćenik iz specijalnih jedinica objašnjava kako opstati u džungli
preživljavanje

Plaćenik iz specijalnih jedinica objašnjava kako opstati u džungli

Kiborgov posao je da obučava azijske vojne jedinice u filipinskoj džungli. Našli smo se da nam da neke savete o opstanku i taktici izbegavanja.
21 Mart 2017, 12:38pm

Prvi put sam video „Kiborga" u jednoj teretani na Baliju. Izgledao je kao plavokosa figurica Ekšn Mena – svaki mišić i crta lica su mu besprekorno definisani, visok je metar i 80, i ima ledeno plave oči koje ne trepću. Kasnije, za ručkom, izvadio je digitalnu vagu iz torbe da bi izmerio težinu svog obroka. Onda mi je rekao čime se bavi.

Kiborg je izgleda najčvršći čovek u džungli. Njegov posao? Obučava elitne vojne jedinice jugoistočne Azije, tako što rutinski skoči sa padobranom u filipinsku džunglu, gde biva „lovina" koju vojnici na obuci treba da uhvate. A za četiri godine koliko ovo radi, nikada nije bio uhvaćen.
Uz suši, Kiborg (nije nam dozvoljeno da navedemo njegovo pravo ime) priča o savetima za preživljavanje u džungli, taktikama izbegavanja i čudnoj ulozi koju hrišćanstvo ima u njegovom žestokom životu.

VICE: Počnimo od imena. Otkud ono?
Kiborg: Da, ne znam otkud to kiborg. Ja sam običan Amerikanac koji voli da pije pivo dok gleda američki fudbal. Stalno zovem mamu da mi šalje kutije čokoladica sa puterom od kikirikija. Moji roditelji su prava radnička klasa. Ja sam definitivno crna ovca, ali moja misija je i dalje moja porodica, kao i da širim ideale koji su uspeli na zapadu. Pristupio sam vojsci zato što sam patriota i želim da moja deca uživaju u istim slobodama kao i ja.

Zašto si onda postao plaćenik?
Nije bilo zle krvi u vojci, jednostavno sam želeo da imam slobodu da putujem i istražim svet. Tako sam počeo da držim obuku i da radim kao savetnik za lično obezbeđenje ovde, u Indoneziji, u Hong Kongu i na Filipinima.

Fotografija sa

Hajde da pričamo o vežbi u kojoj si lovina. Kako izbegneš da te uhvate?

Uglavnom se sve svodi na četiri pravila. Prvo: svetlost noću ne laže. Bilo kakvo svetlo ukazuje ne samo na tvoj položaj, već i na neprijateljev.Drugo: kreći se samo noću, a danju osmatraj tuđe jedinice i pamti njihovu rutinu i planiranje. Treće: putuj sam, čak iako je poželjnije kretati se u manjim grupama. Takođe, ako se ikada dođeš do tačke kada ne možeš da napreduješ dalje, vrati se nazad drugačijom rutom.

Još jedna stvar je to da što si pod većim stresom, to si umorniji. Moraš da znaš kako tvoje mentalno stanje utiče na to kako ćeš izdržati bol, povredu, glad i umor. Ovo je najvažnije u vojnim situacijama u velikim gradovima gde, ako si se razdvojio od svoje jedinice, konfuzija grada povećava stres, zato što ima toliko toga što možeš da gledaš. Ako ti pogled odluta na pogrešnu stranu, to bi moglo da te košta ruke ili noge.

Na kraju krajeva, problem sa svim tim savetima je to što zahtevaju obuku. Mogao bih satima da ti pričam o svakoj tački koju sam protrčao za par minuta. To zahteva rigoroznu obuku u različitim uslovima, predelima, gradovima i šumama. Ne smeš da budeš lenj: moraš da se obrazuješ u polju u kome radiš.

Zvuči kao da je mentalna kontrola u velikom meri najvažnija za to da te ne uhvate.

Neko mi je jednom rekao da se ako nema oružja, sloboda brani snagom volje. Kasnije sam saznao da je to izjavio Hitler, ali je prilično relevantno i često razmišljam o tome kada sam sam u džungli.

Ograničenja uma su najveća prepreka. Jednom kada pomisliš da si došao do svog praga, imaš bar još trideset posto goriva u rezervoaru. Sam si sebi najgori neprijatelj. To moraš da imaš na umu tokom bilo kakve borbe. Tvoje sumnje, strahovi i nesigurnost će te naterati da praviš glupe greške. Stvarno moraš da budeš koncentrisan na opstanak, to je najveći deo posla, sve ostalo će doći samo po sebi, ako ti je volja netaknuta.

Fotografija sa

U redu, recimo da si sredio mentalno stanje. Kako opstaneš u džungli?

Posle snage volje, druga najvažnija stvar je navigacija. Ako si izgubio opremu i uzeli su ti sat – a uzgred, većina tirana i terorista vole fensi satove – bitna i jednostavna tehnika je da prateći kretanje sunca nađeš sever. Dokle god sunce dovoljno jako sija, možeš uz pomoć grane i par kamenova da otkriješ gde je sever. Vredi otići na Jutjub i to pogledati.

Sledeća stvar je da stekneš znanja o vodi, jestivim biljkama i lovu. Nećeš dugo poživeti bez vode, naročito ako nosiš opremu i znojiš se. Najverovatniije ćeš piti vodu iz jezera i reka, pa se čuvaj poplava, puteva i gradilišta koji mogu da zagade vodu. Takođe možeš da naučiš i da isfilterišeš vodu iz blata.
Takođe bi trebalo da stekneš osnovno razumevanje o paljenju vatre i tehnikama izgradnje skloništa. Kada razmišljaš o skloništu, moraš da se postaraš za to da budeš zaštićen od sunca, insekata, životinja, kiše i neprijatelja. Za ovo poslednje moraš da se postaraš da budeš kamufliran i da ti se telo potpuno utopi u okolinu, tako što ćeš namazati lice blatom, a telo prekriti lišćem iz okolonie.

Ali opet, i to zahteva vežbu. Koliko vikenda ti je preostalo? Nemoj da ih protraćiš u istom bezveznom baru, slušajući istu muziku. Idi negde u prirodu i provedi malo vremena sam. Zvuči bedno i kao kliše, ali mnogo si veći baja kada radiš to nego kada pijuckaš koktele. Tek kada odeš u divljinu shvatićeš da možeš da živiš sam i da budeš samoodrživ na zemlji.

Što se tiče samoodrživosti, šta je bilo najgore što si pojeo?
Batice, ne razmišljam previše o svojim nepcima kada se trudim da preživim. Kada si očajan, nije te briga, um ti funkcioniše drugačije. Razmišljaš o ugljenim hidratima, vitaminima i hranljivim sastojcima. A jedini put kada mi je pozlilo je bilo u jednom restoranu u Hanoju, zato što sam se ponašao kao tipični turista i pojeo kobrino srce dok je još uvek kucalo. Nedelju dana nisam izlazio iz toaleta. Kada samo pomislim na to, stomak mi se izvrne.

Fotografija sa

Opiši nam „Kiborgovu" dnevnu rutinu.
Kada se probudim uradim 300 burpija, a zatim radim džiu-džicu. Onda popodne idem na borbu prsa u prsa, a uveče na kikboks. To su sve teški intervalni treninzi, mešovitog tipa. Tako ostajem aktivan, a to na mene ima i terapeutsko dejstvo. Ostatak vremena provodim onlajn proučavajući teologiju.

Da, pričaj mi o svom odnosu prema religiji. Čini mi se da je to veoma zanimljiv deo tvog karaktera.
Iz ličnog iskustva znam kako je biti na ivici smrti, i uvek sam imao taj osećaj, neki ga zovu instinkt, ali meni deluje duhovno. Hodajući po avganistanskim selima neposredno pred napad, bio sam u stanju da osetim promenu u atmosferi, kao da nalet vetra preskoči. U tom trenutku bih se sagnuo, a meci bi mi zafijukali iznad glave.

U ratu je tempiranje najvažnije. Meni molitva osposobi čula da osete ritam rata. Trčao sam po poljima i gledao kako se mojoj braći kidaju udovi. Zašto se odlučim za određeni korak? Zašto me instinkt tera da krenem na neku stranu? Ne znam.

Šta ako je u pitanju samo sreća?
Posle toliko tura naučiš da sreća ne postoji. U pitanju su vera, odlučnost i naporan rad. Da li veliki muzičar ima sreće kada nabode pravi akord? Ne bih rekao. To je sve za šta živi, i misao ga navodi na određene aranžmane. Ja na isti način razmišljam o obaračima i vatrenim dejstvima.

Da li si ikada učestvovao u nekom događaju zbog koga si posumnjao u svoju veru?

Sumnjao sam u svoju veru dok sam bio tinejdžer. Pristupio sam vojsci zato što sam verovao da je religija uništila kulturu. Tada sam religiju smatrao za sredstvo za kontrolu masa, kao da je neki eksperiment koji je pošao po zlu. Ali kada odeš u rat, nađeš boga na neočekivanim mestima. To se ne desi iz očajanja, kao što mnogi misle, već mislim da ti se otkrije i prikaže kada ti je najgore. Razmišljaš drugačije kada su rizici veliki. Neki misle da je vera znak slabosti, ali ja mislim da je potrebno mnogo hrabrosti da se zaista upustiš u nešto nad čim nemaš nikakvu kontrolu. Ali kao i sve ostalo o čemu smo razgovarali, i to je samo stvar ubeđenja.

Još na VICE.com:

Jukatan: (ne)ukroćena džungla, Bajaga i kolonijalni turizam

Zašto još ne možemo da prestanemo da muzemo zmije

Naučila sam kako da preživim Trampa kao predsednika na kursu za ekstremno preživljavanje