fenomeni

Priče o prvom trenutku kada smo razočarali roditelje

Od prve krišom popušene cigare do krišom izgubljene nevinosti, ovo su priče o trenucima kada smo se prvi put osetili sjebano pred roditeljima zbog nečeg što smo uradili.

pisao Iva Parađanin
12 Mart 2017, 7:15am

Crtež: Flickr korisnik lindsey kone

Detinjstvo nam se često čini šljokičasto, nasmejano i obasjano suncem, ali tek onda kada prođe i kada krenemo da ga sagledavamo kroz filter "E, a jel se sećaš kada...". U trenutku kada ga živimo i arčimo, nije nimalo naivno, čak ume da bude jako surovo, ranjivo i definišuće po naš kasniji oblik. Period puberteta i menjanja tela devojčicama ume biti jako stresan i opterećujuć, a ništa manje drugačije nije ni kod mutirajućih krakatih dečaka. Ranjivi smo, ružni, osetljivi, sve nam smeta, niko nas ne voli, a svi problemi deluju kao da ih je neko zumirao puta sto. Neke stvari i nestašluci koje smo napravili nam nikad neće iščežnuti iz sećanja, kao na primer prvi trenuci kada smo shvatili da smo razočarali roditelje. Kada ih se sada prisetimo uglavnom deluju potpuno banalno i bezazleno u odnosu na sranja koja ćemo kasnije i koja danas pravimo, ali u detinjstvu smo proplakali krokodilske suze i mislili da će se svet raspasti zbog prve cigare, velikog računa za fiksni, ili keca iz matematike. 

Pitala sam nekoliko ljudi da mi ispričaju svoje priče. 

Ivana Jovanović, 24, PR

Bilo je to ispred bolnice u Kragujevcu. Dugo nisam dobila i mama me je naterala da prvi put odemo kod ginekologa, zajedno. Imala sam 17 godina i dečka sa kojim sam spavala posle godinu dana veze. Mama to nije znala. Bilo me je sramota da joj kažem, a nije ga preterano gotivila. Kada smo se našle ispred ordinacije samo sam se odjednom rasplakala jer sam saznala da će unutra saznati da više nisam njena mala nevina princeza. Počela sam da ridam i jedva izustila šta me muči. Naljutila se što joj nisam rekla i podelila sa njom taj trenutak, ali je kraičkom usana počela da se smeje jer sam se ja toliko potresla. 

Senka Ilić, 28 *

Nikada nisam previše marila za mišljenje roditelja. Uvek sam težila da guram svoje, bez obzira na njihovo slaganje ili neslaganje. Bilo mi je bitno da ja budem zadovoljna nečim što uradim, nisam nikad tražila njihovu potvrdu za to. Sa druge strane, ni oni nisu previše marili za moje greške i puštali su me uglavnom da radim šta hoću. Tek od skoro sam prvi put osetila pritisak sa njihove strane i neku vrstu razočarenja i to zato što još uvek nemam dete. U vezi sam trenutno ali još nisam spremna da imam dete, a mom tati je čini mi se to jedini cilj kada sam ja u pitanju. Kao da je svrha mog postojanja da dobije unuče. Mislim da ta situacija jednako razočarava njega, ali i mene kao njegovo dete.

Ilustracija: Flickr korisnik Dave Johnston

Dušan Lilić, 30, grafički dizajner

Mislim da sam tatu najviše razočarao onog trenutka kada sam mu rekao da više ne želim da treniram fudbal. Imao sam sedamnaest godina, a na treninge sam išao do devete. Bio sam dobar igrač, ali u to vreme se već znalo da li će neko napraviti karijeru od sporta ili ne. Nisam više imao motivacije, više sam voleo da izlazim i da se družim nego da blejim i umirem na treninzima. Ekipa sa treninga je takođe počela opasno da mi smeta i nisam imao nikakve zajedničke teme sa njima. Išao sam na silu nekoliko meseci jer sam znao koliko je moj tata srećan i ponosan što treniram, a onda sam rešio da prekinem. Odlično se sećam tog dana. Vratio sam se sa treninga, on je sedeo na velikom trosedu i namirisao šta se sprema. Iznervirano sam bacio kopačke, a oči su mi bile pune suza. On je samo pitao «Jel gotovo?», a ja sam obeshrabreno klimnuo glavom. I dalje čuvam te kopačke, neoprane od poslednjeg treninga. Mrzim ih i uvek me podsećaju na taj trenutak.

Jovana Radovanović,  31, novinarka

Te godine sam bila jako uzbuđena što upisujem fakultet, političke nauke su bile nešto na šta sam se uvek ložila. Nije mi bilo teško da se spremam za prijemni, jer me je sve to inače interesovalo. Mesec dana pred prijemni tata je dobio otkaz, pa je bio dodatni pritisak da li ću upasti na budžet. Bila sam odlična učenica, i to mi je dalo neku opuštenost, ali uvek bio glavni taj prijemni. Par dana pred ispit, samo sam o tome mislila, i iz nekog razloga na sam dan polaganja prijemnog kao da sam doživela neko pomračenje, imala sam totalnu blokadu, koja je naravno, prošla onog trenutka kad sam završila i predala test. Znala sam da rezultati neće biti dobri, ali nisam znala kako su ostali uradili. Kad sam videla da sam ispod te crte za budžet bilo mi je grozno, ali još groznije mi je bilo što sam znala da moram da saopštim to roditeljima. Oni su bili totalno utučeni, kao da sam im saopštila da je neko umro. Pričali su mi o tome kako ne znaju odakle će da mi plate školovanje, kako je trebalo da vreme da mislim, ko da ja toga nisam bila svesna. U tom trenutku sa mislila da mi se srušio svet, jer ne samo da nisam mislila da ću upisati ono što želim, nego da sam dovela roditelje u veliki problem. Ipak, nekako su pozajmili pare za tu prvu godinu, a sledeću sam uspela da upišem na budžet. I sada mi je mučno kad se setim te scene kako sam ih izneverila.

Aleksandra Nikšić, 50, urednica

Bila je neka od onih tupavih priredbi u prvom osnovne gde smo svi mi prvaci pevali, recitovali i crtali, a roditelji suzili od sreće i ponosa, bez obzira na katastrofalne nastupe mezimaca.

Zapala mi je Zmajeva pesma Ala je lep ovaj svet i odmah se videlo da ću vrlo brzo postati štreberka jer sam je nabubala od a do š. Međutim, na dan priredbe se probudila nekakva pionirka revolucionarka u meni i sve vreme sam zapitkivala učiteljicu kako to Dunav može da bude pun zlata i zašto ne idemo tamo da uzmemo zlato kad nemamo para za nešto. Ona me je, naravno, otkačila nekakvim objašnjenjem koje me nikako nije zadovoljilo. Ali to me nije sprečilo i nastavila sam da propitkujem - samu sebe, naravno, i kad je došlo vreme za recitaciju, iznela sam sve svoje dileme pred publiku. 

Sem tog zlata, glavu sam lomila oko stiha "Slavuj pesmom ljulja lug", te sam nastup finiširala pitajući publiku da mi objasni kako to slavuj može da peva i još da ljulja nešto. Roditelji fini, malo se smeškaju, ali svi ispod oka gledaju moje. Učiteljica me je nekako odvela sa bine, a ja nisam smela da se pojavim roditeljima na oči, misleći da sam ih razočarala za čitav život. Sakrila sam se u nekoj učionici, i tek me je slučajno tetkica našla posle dva sata. Moji su, naravno, premrli od straha, i trebalo nam je još toliko da utvrdimo da ne da nisu bili razočarani zbog mog javnog propitivanja književnih veličina, već najponosniji na svetu.

Uroš Dimitrijević, 23, novinar

Sećam se da sam dosta razočarao ćaleta kada me je provalio da sam ga slagao. Još da sam ga slagao za nešto stvarno bitno, nego za potpunu glupost. Trebalo je da se ošišam jer je ćaleta nervirala moja frizura, a ja nisam shvatao da on ne želi da se ja ošišam na kratko, već samo da je malo sredim i da ne šetam gradom kao Jeti. Uglavnom, nisam hteo da se šišam kod njegovog frizera, već sam upoznao nekog lika u klabingu koji je trebalo da mi sredi kosu. On mi je odlagao to šišanje jedno tri puta i kada smo se konačno dogovorili da se vidimo, on se nije pojavio. Došao sam kući jednako raščupan kao i prethodnih nedelja i ćale me je pitalo šta je bilo sa frizerom. Odgovorio sam mu da me je zvao da mi otkaže termin.
- Okej, daj mi telefon da vidim.
Ne znam kako me je provalio, šta je to bilo što me je odalo. A i ko bi sumnjao u to da sam primo telefonski poziv, aman. Otišao sam u sobu po mobilni, vratio se i rekao mu da me nije zvao, već da sam se ispalio. Popizdeo je. Laganje je za njega bila najstrašnija stvar na svetu, kao da sam lagao da švercujem Rumune umesto da idem u školu.
Epilog je bio sledeći. Sutra sam morao da se ošišam kod njegovog frizera onako kako je on želeo, jedva me je pustio na ekskurziju na koju je trebalo da pođem kroz jedan dan, ali uz neki nenormalno skromni budžet i imao sam zabranu izlaska možda mesec dana. Ne sećam se kad i kako se razljutio.

*Ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti

  

Još na VICE.com: 

Deca rade one stvari samo što vi to ne znate

Kako je kada u trideset prvoj treba da dobiješ polusestru?

Da li bismo bili manje sjebani da su nam se roditelji ranije razveli?