“Incognito" prozor nije baš sakriven na netu, a nisi ni ti, pa ni u Srbiji

Skoro sam pogledao verziju Snoudeonove priče Olivera Stouna i u svetlu friškog WikiLeaks procurenja - živopisnog tehničkog opisa na 8,791 strani o sposobnostima Centralne obaveštajne agencije (CIA) da ti upadne u smartfon ili smartTV - rešio sam da spustim gejmpad na momenat i pišem o nečemu daleko bitnijem od gejminga. Govorim o tome da znam sa kim si se sve dopisivao sinoć, kao i čemu ste razgovarali. A one fotke koje nisu prošle kroz tvoju rigoroznu selekciju za post na Instagramu? I njih sam video. Imam bekap. Reci mi, koliko vrednuješ svoje dostojanstvo u dinarima?

Misliš da si lukav zato što koristiš incognito, in-private ili private-browsing prozor svog omiljenog pretraživača. Kada to uradiš dok gledaš porniće, "privatnost" si obezbedio samo od svojih ukućana ili ljudi koji sa istog uređaja imaju nameru da šaraju po tvojoj internet istoriji.

U suštini, tebe ni nije briga šta ko zna i šta nadgleda, i nije ti važno što je poznavanje tvojih omiljenih kategorija na Pornhubu posao seronje koji po ceo dan sedi u podrumu skupljem od tvog života. A kako i ne bi bio, kada ga finansira direktno obaveštajna služba SAD. U stvari, to nije podrum kao takav, više je štab za "digitalnu bezbednost" ili za "kontraterorističke mere".Kako god da ga zovu, odatle vole da se prikače na tvoj kompjuter sa podjednakom lakoćom kojom se ti kačiš na nečiji tuđi. Tako da, ukoliko si upalio incognito prozor da bi se sakrio, slobodno ga ugasi.

Okej, kako internet uopšte radi? Suštinski, to je samo nečiji kompjuter. Kada ukucaš adresu određenog sajta, šalješ zahtev računaru koji taj sajt skladišti u sebi, tako da je logično da zna šta gledaš. Recimo da je to razumno, ali konekciju na "mrežu svih mreža" dopušta i filtrira tvoj provajder. Drugim rečima, sva razmena informacija između tvog i bilo kog drugog umreženog računara ide kroz ruter koji ti je dao provajder onog trenutka kada si mu za to lepo platio.

Taj ruter skladišti sve pozive na adrese kojima si u proteklom periodu zatražio pristup. U zavisnosti od države u kojoj živis, tvoj provajder može biti zakonom prinuđen da prati log tvog rutera, odakle, iako ne zna šta si tačno tražio i gledao, lako može da rekonstruiše tvoju aktivnost na internetu.

Foto: via Flickr/ korisnik Kirsty Hall

Ne, nisi, ali u slučaju da jesi, momcima u plavom (ili crnom) treba pristup tvojim aktivnostima. Tako postaješ laka meta. Ima tu dosta informacija koje mogu da posluže kao dokazi na sudu ili prosto kao osnov za druge aktivnosti. Recimo, ucenu. Koliko smo beše rekli u dinarima za one slike?

Ako si profi informatičar ili samo wannabe hipster koji redovno prati dokumentarce Anonymous grupe poput mene, znaš šta je Deep Web. Iščupaj iz malog mozga ilustraciju Frojdovog svesnog i nesvesnog. Onaj mali vrh iznad vode, to je ono što ljudi generalno smatraju internetom. To su sve one stranice na koje često posećuješ. Činjenica da Deep Web čini oko 90 odsto celokupnog sadržaja na internetu prestaje da bude čudna onog trenutka kada počineš da razmišljaš o internet stranici kao sadržaju koji nije sa tvog računara, a kome si ti pristupio.

SVE JE INTERNET STRANICA. Cela ova stvar postaje krajnje pipava jednom kada se osvestiš i skontaš da je PayPal koji skladišti informacije o tvom bankovnom računu stranica, tvoj inboks je stranica, tred koji sadrži raspravu sa tvojom curom iz mesindžer aplikacije je stranica i, najgore od svega, tvoj mobilni, laptop i desktop računar su mali "serveri" koji čuvaju tebi važne i privatne informacije. Da li je onda zaista čudno što - ukoliko NSA, CIA, FBI imaju dogovor sa Guglom, Fejsbukom ili Tviterom - seronja sa početka teksta vrlo lako ima pristup svim tvojim ličnim podacima?

Naravno, ima pristup i tvojoj internet istoriji koja, čini se, ima najmanje veze sa tobom, iako nekome drugome o tebi govori praktično sve. Nije li čudno i to kako Fejsbuk uvek zna koje reklame da ti pokaže? Naravno da nije.

Foto via Flickr/ korisnik nolifebeforecoffee

Da li to onda znači da si ti, za nekoga za neophodnim znanjem, potpuno ogoljen i providan svaki put kada pokreneš internet pretraživač. Mhm, u potpunosti. Ali ne očajavaj.

TOR Onion Router je "anonimna mreža" za enkripciju svih informacija koje se razmenjuju između bilo koje dve lokacije, uključujući i IP adresu sa koje se prvobitna informacija šalje (kad smo već tu, ovo je tvoja IP adresa, trenutno). Na primer, hoću da ti pošaljem poruku koju ne želim da neko drugi pročita, TOR onda uzme tu poruku, "smuti" pa prospe i samo ti možes da je "razmutiš" i pročitaš. Zove se Onion zato što njegov protokol za enkripciju "muti" podatke u navratima ili slojevima, pa paketić koji prestavlja moju poruku tebi podseća na glavicu luka.

Veruj mi, TOR ti pruža bolju anonimnost.

Dolazimo do poslednje stavke. Verovatno ćeš se zapitati, pa dobro, šta se to desilo što je nekoga nateralo da razvije tehnlogiju koja garantuje anonimnost. Pa, informacije su se desile, eto šta.

Internet je u početku zamišljen kao vrlo otvoreno mesto, na kome je sve providno, te zato za većinu nas smrtnika, i dan danas ostaje takav. Ali, recimo, da si agent neke obaveštajne službe, recimo CIA, i želiš da komuniciraš putem mreže, dok na istoj toj mreži nadgledaš tuđe komunikacije, a pritom ne želiš da bilo ko zna da ti komunicaraš, ili da si uopšte prisutan. Dakle, enkripcija i "anonimnost". Tehnologija koju koristi TOR zasniva se na ranim danima interneta i potrebi obaveštajnih službi da se njegov digitalni otisak nevidi tako lako. Danas smo svi odmakli mnogo dalje, pa ukoliko si obazriv i dovoljno vešt, ni tebe nije tako lako pratiti.

Ipak, sve prestaje sa tehnologijama iz "Valut 7" WikiLeaksa, PRIZMOM, i drugim mogućnostima obaveštajnih službi o čijem nas je postojanju obavestio Snouden. Ukratko, NSA, CIA, FBI i verovatno sve druge obaveštajne službe na svetu poseduju tehnologije koje osoblju daju moć - ako ne i pravo - da pristupe bilo čemu što diše na struju a povezano je i na net. Istovremeno, tako imaju kontrolu nad vizuelnim i audio kanalima tog uređaja. Ukoliko čitas ovo na telefonu ili laptopu, mahni četvorookom seronji. Gleda te. Vrlo licemerno, zar ne? Ti njega ne vidiš.

Ljudi polako postaju paranoični, posle svih ovih saznanja. Evo na primer, na polovnom laptopu na kome kucam ovaj tekst, prethodni vlasnik je sam iščupao i kameru i mikrofon. Pitam se čime se bavi. Sa druge strane, i studenti PMF-a i Elektronskog fakulteta ovde u Nišu, sve češće lepe flastere preko kamerica koje nisu vađene.

Foto via Flickr/ korisnik Anne Worner

Jedini moj problem sa svim ovim je da nemam problem sa svim ovim. Potpuno sam pasivan. Ipak, ovde nije pitanje da li smo indiferentni u odnosu na ovakav razvoj događaja. Govorim o principu. Danas mnogi pozdravljaju projekte grupa poput Anonymousa, WikiLeaksa, kao i podvige ljudi poput Snoudena. Da li bi se osećao ugodno kada bi znao da neko neprestno posmatra i prati tvoje dete ili partnera? Kada neko zna koju pornografiju gledaš, automatski postaje nevažno što ti je osnova privatnosti ugrožena, već je ona u tom trenutku praktično nepostojeća.

Potpuno je ljudski osećati se nelagodno u svetlu ovih informacija. Danas je to naša stvarnost. Ja, pa dobro, ne ja - lagao sam za dopisivanje i slike za instagram, ne moraš ništa da mi platiš - ali neko sa "ovlašćenjem" sigurno jeste samo jedan klik daleko od livefeeda prednje kamere iznad ekrana na tvom laptopu. Kaži ptičica!

Još na VICE.com:

Vikiliks je upravo izbacio gomilu podataka kako CIA hakuje

„Pravila interneta" opisuju divlji zapad onlajn sveta koji polako nestaje

Sa piscem Džaretom Kobekom: Internet je pogodba sa đavolom