Seks

Godinu dana među „neškodljivim“ pedofilima

Pripadnici ove onlajn zajednice zovu sebe „čednim pedofilima“ jer većina njih tvrdi da nikad nije seksualno opštila sa maloletnim licima. Navodno ne nameravaju da to ikad učine.

pisao Alexander McBride Wilson
11 Maj 2017, 6:34am

Ranog proleća 2015 otputovao sam od Londona do američke zapadne obale da bih nedelju dana proveo sa Gerijem, prvim od nekolicine samozvanih neškodljivih pedofila iz SAD sa kojima sam dogovorio razgovor i fotografisanje u cilju boljeg razumevanja privlačnosti koje osećaju ka deci.

Geri pripada onlajn zajednici čiji članovi osećaju „seksualnu privlačnost, iako je nismo sami izabrali". Po Geriju i njegovim kolegama, baš kao što hetero- ili homoseksualnu osobu instinktivno privlače osobe određenog pola, tako i njih privlače dečaci odnosno devojčice određenog uzrasta. Čedni pedofili (ČedPed, tj. VirPed) uglavnom tvrde da nikad nisu podlegli iskušenju i stupili u seksualni odnos sa maloletnom osobom. Takođe tvrde da nameravaju da odole tom iskušenju do kraja života.

Geri je takođe osnivač Udruženja za sprečavanje seksualnog zlostavljanja (ASAP). „Forumi pomažu da se smanji rizik od prestupa, iako u mom slučaju ne bih ni rekao da je rizik preveliki. Ja sam se sa svojom pedofilijom pomirio", kaže on. „Ne podležem joj, a više me ni ne muči."

Očekivao sam da pripadnici ove zajednice budu sumnjičavi, ako ne i uplašeni, u susretu sa dokumentarnim fotografom. Mislio sam da bi oni bez anonimnosti bili konstantno ugroženi. Ipak, ispostavilo se da ljudi kao što je Geri čak traže način da podele svoju priču sa javnošću. Posle nekoliko meseci tokom kojih sam gradio poverenje sa članovima foruma, odleteo sam preko okeana da ih upoznam.

„Aleks, čekam te na aerodromu u 11:30. Nosiću svetloplavu jaknu."
– Geri.

Usput je počela da me hvata nervoza kako sam sve jasnije shvatao u šta se upuštam. Ipak, pošto sam upoznao Gerija a on mi pružio gostoprimstvo na nedelju dana, počeo sam da se navikavam i sve manje ga definišem po seksualnoj orijentaciji. Isto se desio i sa ostalima. Koliko sam mogao da ustanovim, svi su oni bili normalni ljudi koji su sasvim normalno živeli, kao i svi ostali, osim što su morali da nose dodatni neželjeni teret.

Kao što je slučaj sa svim drugim grupama ljudi, VirPed su donosili neke životne odluke koje sam lako mogao da razumem, i neke koje baš i nisam. Neki od njih su tvrdili da svesno žive daleko od dece, Ianov posao je bio direktno vezan za decu. Imajući u vidu kako danas društvo gleda na pedofile, na prvi pogled mi je delovalo lako da procenim ko od njih zaista živi „čedno" a ko ne. Sa druge strane, želeo sam da svakom od njih pružim podjednaku priliku da mi objasne kako gledaju na svoje stanje.

Geri je oženjen Tabitom, odnedavno penzionisanom medicinskom sestrom. U braku su skoro 11 godina, a Geri joj je pre šest godina priznao da ga seksualno privlače devojčice. „Kako sam reagovala, pa to je išlo onako postepeno, nije me naglo šokirao", priča Tabita. „Ubeđena sam da je čovek od poverenja, da nikad ne bi uradio nešto čega bi se stideo. Mnogi imaju tajne grešne sklonosti, ali ako im se udovoljava, problem ne postoji." Fotografija: Aleks Mekbrajd Vilson

VirPed organizacija pruža onu vrstu podrške ljudima koji pate od pedofilije kakvu zvanični organi i terapeuti obično ne nude. Postoje brojevi koje se mogu pozvati ukoliko se počini seksualno zlostavljanje, ali nema smisla da se ljudi koji nisu ništa uradili tretiraju isto kao oni koji već jesu. Većina VirPeda sa kojima sam razgovarao kaže da je zajednici pristupila ne da bi lakše odolela iskušenju koje ih sve muči, već da bi lakše podnela osećanja usamljenosti i depresije koja prate njihovu tajnu sklonost.

Semi – takođe VirPed – kaže da je „kad te privlači dete a nemaš s kim da pričaš o tome, to je kao da si na pustom ostrvu. Izolovan si, dan za danom polako skrećeš s uma. Ljudi su društvena bića, svima nam je potrebno da popričamo o onome što nas muči. Ali kad je u pitanju tabu tema, obično nemaš sa kim da pričaš."

Mnogi dolaze na forum misleći da neće moći da izbegnu zlostavljanje dece, jer je od pasivne privlačnosti do delovanja samo jedan korak. Geri kaže da je prvih 50 godina života imao utisak „da sam bomba koja otkucava". Pošto postoje i druge grupe koje otvoreno zagovaraju kontakt sa maloletnicima (npr. NAMBLA, američko udruženje pedofila koje lobira za ukidanje starosne granice) lako se vidi zašto neki pedofili misle da neće moći da odole iskušenju – ne znaju da bi mogli da odole kad bi imali sa kim da popričaju o svojim osećanjima.

Naravno, treba istaći da je teško potvrditi većinu njihovih navoda. Možda neki pedofili koriste VirPed da bi sakrili to što rade; možda su smeliji među njima iskoristili i moje fotografije da bi se lažno predstavili i zavarali trag. Ne mogu da garantujem da je to slučaj, ali razumem one koji osećaju skepticizam.

I u Gerijevom slučaju, možemo samo da mu verujemo na reč da je ostao „čedan". On i Tabita su 2007. bili starateljska porodica za troje nezbrinute dece. Tri godine posle toga, biološka majka jedne od tih devojčica optužila je Gerija da je seksualno napastovao njenu ćerku.

Policija je odbacila ove tvrdnje, kao i navodna žrtva kada sam je sreo 2015. godine. Ipak, nedavno se ova dvadesetogodišnja devojka predomislila. Gostujući kod Dr. Fila, optužila je svoje nekadašnje staratelje: „Odvratno je što Geri priča kako je čedan pedofil. Hoću da ljudi znaju šta mi je radio, da znaju da nije to za šta se izdaje. Ja sam dokaz njegovih laži." Prethodnih par meseci pokušavao sam da ponovo stupim u kontakt sa njom, ali nisam uspeo.

Sledi serija fotografija koje sam snimio te 2015. tokom boravka sa nekolicinom „neškodljivih" pedofila. Izabrao sam da opišem četiri slučaja, čije priče pokrivaju širok raspon problema sa kojima se ova zajednica suočava.

Geri kod kuće sa Spankijem, jednom od svoja dva šnaucera

U pokušaju da o svom problemu razgovara sa profesionalcima, Geri tvrdi da je naišao samo na osude i predrasude iako insistira da nikad nije naudio nijednom detetu. „Svakako je bilo traumatično kad me je univerzitet otpustio zbog seksualne orijentacije. Nije prijalo ni kad me je saslušavala policija, ni kad mi je jedina bolnica u kraju zabranila pristup. Psihoterapeut mi je 1999. prekinula seansu čim sam joj priznao kako se osećam, samo je rekla 'Ne mogu sa tim da se nosim' i više nije htela da me vidi."

Geri u obližnjoj crkvi priprema sastanak u stilu antialkoholičarskih seansi, posvećen lokalcima koji se nose sa problemima kao što su zavisnost odnosno depresija. Pošto je adventista, Gerijev život je veoma orijentisan na religiju. Crkvu je sagradio uz pomoć članova porodice i pastve 2014. godine.

Kad je pošao da vidi ćerku, Geri je dogovorio da usput svrati kod Semija – još jednog VirPed člana. Znaju se već nekoliko godina, iako su se tek nedavno sreli uživo. Na ovoj fotografiji razgovaraju u motelu. Stigma koja prati pedofiliju vodi ka situaciji u kojoj je anonimnost od vitalnog značaja za sve koje privlače maloletne osobe. Zbog toga su ovakvi susreti uživo praktično ne dešavaju.

Semi zna šta mu se dešava već dvadeset godina. „Negde oko petnaeste počeo sam da se vezujem za trogodišnju devojčicu", kaže on. „Tu više nije bilo govora, znao sam da sam pedofil."

U tim ranim danim interneta, pre VirPeda, Semi je tražio utehu i razumevanje na forumima koji su se zalagali za kontakt – uglavnom su bile u pitanju pričaonice u kojima se promovisala i ohrabrivala seksualna aktivnost sa maloletnicima. „Našao sam jedan sajt, Liberalno-pedofilni front. Od njih sam čuo da je sasvim OK zaljubiti se u dete. Taj stav mi je dobro došao, ali uz njega su išle svakakve zajebane poruke. Nisam mogao da poverujem u njihovu retoriku, zato ništa nisam ni uradio po tom planu, ali ipak sam verovao da im dugujem nešto. Spasli su mi život, u neku ruku."

Semi se brije pred razgovor za posao, jedan od nekoliko na koje je otišao tokom te nedelje. Pošto je prestao da zatvara oči pred stvarnošću, priznao je sebi da gaji osećanja prema ćerki sestre bivše žene i počeo da ih potiskuje marihuanom. To je vodilo do otkaza jer je pao na narko-testu pred planirano unapređenje.

Džek je bivši pripadnik VirPed i aktivni član Gerijeve organizacije ASAP. Forum je napustio pre par godina pošto se ne slaže da je OK prihvatiti pedofilne sklonosti ako se one ne prenose u stvarnost. On svoje stanje vidi kao defekt protiv kog se treba boriti. Ostao je u ASAP gde samo pričaju o prevenciji seksualnog zlostavljanja.

Između 1967. i 1989., od svoje četrnaeste, Džek kaže da je imao neprikladne kontakte sa preko tri stotine dečaka. Odrastao je u sirotištu gde kaže da ga je tuklo, zlostavljalo, i silovalo osoblje kao i stariji dečaci. Rodio se sa dečijom paralizom pa je bio nesposoban da se odbrani. „Ne krivim tu instituciju za to što sam radio," kaže on. „Možda su me naučili jednom modelu ponašanja, ali ja sam izabrao da ga kasnije usvojim i preuzimam punu odgovornost za svoje izbore – i dobre i loše. Otvoreno pričam o svom životu, ne krijem svoje grehe." Džek kaže da se njegov poslednji prekršaj odigrao još 1989.

„Zločini su mi bili proračunati i dobro isplanirani", kaže Džek. „Sve što sam imao mogao sam da spakujem u automobil, tako da bih pobegao iz grada čim bi mi se učinilo da će mi policija ući u trag. Išao bih iz grada u selo i natrag, nestao bih preko noći. Nikad nisam imao kuću ili stan, uvek sam iznajmljivao. Ceo život vrteo mi se oko pedofilije, tako sam ga svesno uredio. Ništa nije bilo slučajno, znao sam šta radim."

Džekova mantra („Nećeš danas! Nećeš nikad više!") ispisana je svugde, od zida kupatila preko potpisa u mejlu do tetovaže koju nosi na zglobovima. „Toliko toga sam im oduzeo. Za to nikad ne bih mogao da se iskupim, nikada, makar poživeo ceo novi život, ipak bi me pratilo to što sam radio. Ne plaši me mogućnost da završim u zatvoru, plaši me mogućnost da opet povredim neko dete. To ne sme da mi se desi."

Džek živi sa posledicama dečije paralize, pa se zbog toga o njemu besplatno stara Keni (na slici gore); zajedno žive od 2011. „Iz saosećanja sam hteo da pomognem Džeku, sa vremenom smo postali prijatelji, delom sam zato i ostao", kaže Keni. „Starao sam se o njemu jedno godinu dana kad je odlučio da mi kaže, samo je tražio da obećam da ga neću osuditi. Sve mi je ispričao. Nisam od onih koji sude o drugima."

Keni pali svetla na Džekovoj zamandaljenoj verandi. Pošto je i sam bio zlostavljan kao dete, danas se Keni trudi da pomogne Džeku da odoli iskušenju. Daske koje blokiraju verandu upravo je on zakucao da Džek ne bi gledao decu kako se igraju ispred kuće. Ako se Džeku desi da na ulici sretne dečaka, odmah zove Kenija da ga o tome obavesti. „Tako se oslobađam tajne, i svog uticaja koju tajna može da ima."

Ian je takođe korisnik VirPed foruma. Kaže da je od rane mladosti znao sa kakvim problemom živi, ali nikad nije osećao potrebu da potraži pomoć jer je naučio kako da sebe prihvati takvog kakav jeste. Na VirPed je naišao slučajno jer je imao potrebu da razgovara sa istomišljenicima. „Naišao sam na neke divne ljude tamo. Nisam očekivao da će mi se tako nešto u životu desiti."

Ian je sa mužem u vezi poslednjih devet godina, ali ni njemu ni nikom drugom van VirPeda nije ništa priznao. „Mislio sam da o tome porazgovaram sa mužem ali ne želim da prenaglim, treba sve to dobro razmotriti. Da li bi se odnos između nas poboljšao, ili bi ga to saznanje samo opteretilo? Ima li razloga da delim sa njim teret koji sam sasvim uspešno nosim?" pita se Ian.

Ian pomaže mlađoj sestri oko kola.

Ian sa porodicom ima bliske kontakte, i želeo bi da sa svojim mužem usvoji dete. „Brine me činjenica da me privlače deca", kaže on. „Voleo bih da mogu da kažem da samo preterujem, ali mislim da probleme ne treba ignorisati. Ne bih želeo da se stavim u poziciju u kojoj tek posle osam godina shvatim da je usvajanje bilo pogrešan izbor."

Ian radi u domu za decu sa posebnim potrebama, gde je često u kontaktu sa zapuštenom ili zlostavljanom decom. Na ovu poziciju ga je postavio nadzornik koji ne zna za njegove sklonosti. „Mislio sam o poslu, često sam se pitao da li je to pravi posao za mene. Ipak, na kraju bih odlučio da i drugi zaposleni često razviju osećanja za svoje kolege, ali to ne znači da ne bi trebalo da rade sa njima. Samo treba zrelo prići takvom problemu."

Ian u dečijoj biblioteci bira knjige za svoje štićenike. „Želeo bih da se ta deca uspešno razviju, da vode normalne i srećne živote. Deca to znaju i zato pozitivno reaguju. Da nisam pedofil, mislim da ne bih bio podjednako posvećen deci i njihovom blagostanju. Upravo tako uspevam da neprijatne sklonosti kanališem u nešto pozitivno. Pedofilija je deo mene, ne bih mogao da je izmenim ništa više nego što bih mogao da postanem neko drugi. Moja iskustva, čak i ona loša i neprijatna, čine me boljom osobom a ne gorom. Istina, ponekad otežavaju stvari ali nije sve tako crno. Moj identitet ne bazira se na seksualnoj orijentaciji. Zadovoljan sam sobom, uživam u životu, ne bih ga menjao."

*Neka imena su izmenjena

Još na VICE.com

Spoznaja da si pedofil može da te nagna na samoubistvo

Koliko daleko je spreman da ide advokat koji brani pedofile

Gde je danas NAMBLA, društvo za zaštitu pedofila?