Na uvce ili preko razglasa: Sa muzičarima o 'pravilima' kafanske muzike

Ovo nije lament nad propašću srpskog kafanskog muzičara čiju je tamburu zamenila električna gitara i glasno ozvučenje, kao i repertoar novokomponovanih hitova kratkog daha. Ne, ovo je razgovor sa dve vrste beogradskih muzičara čiji se posao nimalo ne razlikuje – zabavljanje mušterije. Čak im se i radno mesto zove isto. Kafana.

Poslednjih desetak godina, u prestonici su se otvorili klubovi koji, čini se, žele da redefinišu značenje reči kafana. Dok im je jedina veza sa kafanskim ambijentom i ponudom poneki karirani stolnjak, ove 'klubane' se, za sada iz nepoznatih razloga, kite titulom koja, zapravo, nije oduvek bila toliko poželjna.

Sledi pasus o istoriji (po želji preskočiti). Kako navode određeni izvori, prva kafana u Evropi je zapravo otvorena na Dorćolu i to još 1552. godine. Međutim, konkretnih podataka je malo. Zna se da je 1738. sigurno otvoren "Crni orao", takođe na Dorćolu, ali se koncept žive muzike u kafanama pojavio tek u 20. veku u cilju zabave gostiju.  Nakon Drugog svetskog rata kada ruralno stanovništvo stiže u gradove, po prvi put i niži slojevi društva koriste usluge kafane čime ona dobija i pežorativno značenje. Vlasnici koji žele da izbegnu ove konotacije svojim objektima daju drugačije nazive pod uticajem zapada poput restorana, kafea, bistroa i tako dalje. Dakle u potpunoj suprotnosti sa današnjom situacijom kada se noćni klubovi bez mnogo pokrića proklamuju za kafane.

Da li se kafanska muzika svira 'na uvce' ili preko razglasa? Da li se u kafani sedi ili đuska? Izgleda da se u Beogradu trenutno ove stvari ne isključuju. Ali jedna je konstanta, a to je živa muzika. Kako bih iz prve ruke shvatio evoluciju kafanske muzike u našem gradu, popričao sam sa dve generacije beogradskih muzičara. Ovo su priče Skandal benda koji nastupa u kafani "Ona moja" i skadarlijskog orkestra Šajka iz "Zlatnog bokala".

Kako mi je Ivan objasnio kada smo se našli na kafi, muzičari koji sviraju po tezgaroškim bendovima po pravilu nailaze na osudu skoro svih kolega. Zašto, nije sasvim jasno. Da li je u pitanju tvoj profesor klasične gitare koji te prekoreva jer ćeš tezgarenjem 'iskvariti tehniku' ili rokeri i alternativci za koje si 'narodnjak', deluje da kod nas nema preterano razumevanja za ovu vrstu muzičke karijere. Umetnici, ne zaslušujete svoje 'nežne' duše!

- Kada sam završio srednju muzičku "Slavenski" za gitaru, pokušao sam da upišem Muzičku akademiju u Beogradu. Međutim, takav je bio sistem da su primali samo dvoje, a nas je u tom trenutku bilo jedno desetak uspešnih koji smo pobeđivali na svim takmičenjima u zemlji. Nisam uspeo da uđem i jedino mi je ostalo da krenem na privatnu akademiju kod istog tog profesora sa FMU-a, priča mi Ivan o tome kako je počeo da se bavi klupskom muzikom.

Pored redovnih tezgi sa Skandal bendom u kafani "Ona moja" i svirkama na svadbama, Ivan predaje klasičnu gitaru u muzičkoj školi "Josif Marinković" u Vršcu, a njegov prelazak sa klasične na električnu gitaru je nastao koliko iz ljubavi, toliko i iz nužde.

- Za tu privatnu akademiju sam morao da nekako napravim 4.000 evra godišnje, a iako su roditelji bili voljni, bili su u fazonu – ako ti možeš, samo napred, mi ne možemo. Tako sam i počeo da tezgarim. Od svake gaže sam odvajao, a sa fakultetom sam dogovorio da plaćam na rate. Tada smo i okupili bend.

Mirenje sa činjenicom da od klasike ne može da se zaradi ni dinar nije bilo posebno teško za Ivana, ali ove dve naizgled nespojive muzičke karijere imaju određenih dodirnih tačaka.

- U klasici su nam isto bila nametnuta dela koja nismo želeli da sviramo, ali se uvek trudiš da izvedeš što bolje. Tako je i u ovoj popularnoj muzici, ponekad ti se prosto ne sviđa ono što mora da sviraš. Ali se onda baviš detaljima, radiš na aranžmanu, da ne bude baš tezgaroški izvedeno nego lepo upakovano.

Moraš da se prilagodiš ekipi u publici. A ta ekipa može da bude prilično nezgodna. Pazi, zlatno pravilo ovakve svirke je odabir pesama i na to ne možeš da se pripremiš, to sve ide u hodu. Publika ne prepoznaje kvalitet na mikro planu u smislu 'vidi što je gitarista odsvirao dobar solo', već isključivo po rasporedu pesama. I tu možeš da se istakneš u odnosu na druge bendove. Recimo posle narodnjaka odsviraš 'It's my life' od Bon Džovija i oni svi u čudu, odreaguju, zapali se cela masa. A onda ga opet vratiš na narodnjake, to se sad u klubovima sve više radi.

Međutim, kako mi priča Ivan, klupski bend se često posmatra kao humanoidni džuboks za koga niko nema strpljenja. Ljudi imaju sve manju koncentraciju pa često dolazi do skraćivanja pesama. Čim se prepozna koja je pesma u pitanju, mora da se ide na sledeću i Ivan i njegov bend to moraju da ispune jer je takvo mesto, tako se traži. A kako mi priča, najviše problema sa publikom se upravo dešava zbog izbora pesama.

- Taj neko shvata kao llični udar ako nećeš nešto da mu otpevaš. Najgore je što su pevač i pevačica prvi na udaru. Više puta mi se desilo da likovi otvoreno nasrću na mene kada ne želim da im dam mikrofon da nešto otpevaju ili kažu. Na svadbama je još gore. Tamo imaš recimo lika koji i pre svadbenog plesa očigledno 'pod gasom' dolazi i zahteva da sviraš neki šund koji je potpuno neprimeren. Ti onda odbiješ, on počne da preti da će da lomi i tako. Ili se kumovi međusobno gađaju stolicama preko mladenaca. Ili se dva lika pobiju pred binom. Pa dođe tip iz obezbeđenja veliki kao plakar i jednom rukom podigne ovoga i krene da ga mirno iznosi napolje. A ovaj pod gasom ga udari. Jasno ti je šta dalje ide. Ozbiljno, svega ima. Na kraju naučiš da izađeš na kraj sa ljudima na alkoholu i drogama. Lakše je sa pijanima jer, ako ništa drugo, možeš sa njima zajedno da popiješ rakiju i smiriš stvari.

I na kraju dana, tj. noći, sa čime se muzičari vraćaju kući? Uprkos tome što su kafane u Beogradu pune, Ivan mi kaže da se nekada mnogo bolje zarađivalo.

- Svi misle da se tu uzimaju ozbiljne cifre. Pre je bilo drugačije, tamo početkom 2000-ih su cifre bile veće nego danas. Tada su bili ti jaki klubovi – Prestiž, Akapulko, Kabare Rouz, Krejzi – ti zvučni klubovi koji su dobro radili. Tamo se uzimalo 100 evra po čoveku za jedno veče. Sada je duplo manje, svaka svirka ti izađe na 40, 50 evra. Uvek se svira dva bloka po sat i po, oko tri, tri i po sata svirke. Recimo u pola 12 kreneš, i u tri si gotov.

Ivan mi kaže da su se stvari znatno promenile od kada su uletele nove kafane koje nemaju veze sa pravim kafanama.

- Karakteristika prave kafane je da je muzika akustična i da se sviraju kafanske pesme koje ne zalaze u novokomponovane. U klupskoj svirci je sve na gužvu, jako ozvučenje, uvek sviraš isključivo da podigneš atmosferu. Nama posao zavisi od atmosfere. Ta nova mesta se kao zovu kafane, ali bend koji svira tu je klupski i od nas se traži klupska atmosfera, ovbjašnjava mi Ivan.

Orkestar Šajka već dugi niz godina, između ostalog, svira u kafani "Zlatni bokal" u Skadarliji, a sa njena dva člana, gitaristom/pevačem Oliverom i violinistom/pevačem Draganom, našao sam se u restoranu "Stara Skadarlija". Kafu smo vrlo brzo zamenili vinjakom i pivom i počeli da pričamo o muzici.

Oliver: Krajem osamdesetih sam svirao neke rok tezge i pevao u horu, ali kada se zaratilo muziku sam skroz napustio. I onda tamo '94, nema plate, ničega nema i ja reko 'ajde u kafanu laganica'.

Dragan: Pokušavao sam više puta da upišem Akademiju u Beogradu, ali sam na kraju primljen u Novom Sadu. Međutim, kada sam ušao u kafanu, stavio sam studiranje na mirovanje na bezmalo deset godina. Ipak sam završio na kraju. Tadašni orkestar iz "Dva bela goluba" me je pozvao na sastanak i sledeće veče sam odradio prvu svirku sa njima. Na veliku žalost tog orkestra, ja sam potpuno nespreman ušao u kafanu jer nisam znao ni tri, četiri starogradske pesme da sviram.

S obzirom na dugovečnost 'Šajke", želeo sam da saznam šta se tokom godina promenilo u Skadarliji.

- Ne volimo da menjamo restorane, ali kada nešto počne da nam smeta, moramo nešto da uradimo. Skadarlija nažalost više nije ono što je bila. Repertoarski je Skadarlija bila izdvojena od ostatka Beograda, Srbije i sveta. Tu su se izvodile pesme koje na drugim mestima u gradu nisu bile toliko zastupljene. Pre svega starogradske pesme i romanse. Neko je to tačno objasnio – srušene su neke rampe na Ibarskoj magistrali i sada su se svi ti muzičari odande sjatili ovde. U Skadarliju je veliki broj muzičara doneo repertoar koji po meni, ne pripada na ovom mestu. To se sve desilo od kada su se privatizovale kafane, priča mi Oliver.

Ali nije samo muzika ta koja je pretrpela promene. Dragan se sa izvesnom setom seća da je u njegovim mladalačkim danima u Skadarliji postojao kodeks ponašanja, odevanja, ali i sviranja.

- Ja znam da sam kao mladić u Skadarliju mogao da uđem samo u "Dva bela goluba" i to na sprat gde je postojao jedan stočić koji je primao sedam, osam ljudi. Ako niste za večeru, ako niste došli 'kako treba', ako si došao u patikama– ne možeš da uđeš. Gosti su opet znali šta se u Skadarliji svira u naručuje i šta se može očekivati od muzičara.

Kako on kaže, pravi bend voli izazov naručivanja pesama, kako bi videli gde su sa znanjem.

- Znamo da sviramo preko hiljadu pesama, pa nam je opet u glavi da će neki gost otići nezadovoljan ako mu se ne ispuni želja, objašnjava Dragan.

Kako mi pričaju članovi "Šajke", kada je reč o naručivanju pesama, i dalje su najjači Toma Zdravković, Miroslav Ilić, Tozovac, Cune i Haris Džinović. Ali ja sam želeo da saznam šta se dešava kada ti neko traži da sviraš Đanija, Šaka Polumentu ili Dženana Lončarevića.

-  To se dešava, uvek ti traže taj neki repertoar koji veze nema sa Skadarskom ulicom. Sad se traži recimo baš ova pesma "Ja bez tebe ne mogu da živim" od Halida Bešića, ali ne verujem da će trajati duže od mesec dana. Takve stvari prosto naučiš, kaže Oliver. Eto ona "Kruška" od Dženana, to je jedno vreme bilo ludilo, samo se to tražilo, ali je prestalo. To prvo nije bilo za akustičarsku svirku, ali eto, uradili smo je, a sada je više niko ne traži. Onda neka "Kopriva" pa šta ti ga znam i sve tako. Ali recimo, isto smo mislili za ovu Šabanovu "Žal" da će brzo da prođe, ali je ljudi i dalje puno traže. Mi imamo pravilo, kada novu pesmu u restoranu traže tri do pet puta, mi je naučimo.

Kako mi je Oliver objasnio, ipak ima mladih koji naručuju i stare pesme, a to bend najviše voli da vidi.

- Pazi klinac od 25 godina naruči "Seko, obuci se lepo", e to je baš fino, kaže Oliver.

Kada je reč o kinti, kafanski orkestri pored fiksnog honorara mogu da se oslone i na bakšiš koji dobijaju od gostiju. Pa opet, kako mi objašnjava Dragan, kada na kraju meseca izađeš sa prosečnom platom, tj. oko 40, 50 hiljada, možeš da budeš srećan. Ali kodeks ne dozvoljava da se pažnja isključivo posvećuje najbogatijima u kafani pa se bend podjednako okreće ka svim stolovima.

- Jednom smo prišli mladom paru i pitali ih da li možda žele neku pesmu da im odsviramo. Ja sad vidim da mladić ima grube ruke, vidi se da je radnik, dakle nije pri parama. Vidim odmah da mu je postalo neprijatno, on je i krenuo da kaže kako nema, ali smo odmah počeli da sviramo. Ko god dođe u kafanu ima pravo na muziku.

Koliko god bili iskusni, moji sagovornici nisu mogli, ili želeli da se sete neprijatnih iskustava iz kafana, već su sa mnom podelili dva trenutka koja će zauvek pamtiti.

- Jednom nam se desilo da su članovi "Gregorian" hora, nakon nastupa u Sava Centru kasno došli u kafanu u kojoj smo radili i pitali da li bismo mogli još malo da sviramo. Oni pitaju 'koliko košta da vi nama svirate još pola sata?' Ja im kažem da to košta da oni nama pevaju deset minuta, priča mi Dragan. Nas četvorica sedamo, hor uzeo naše instrumente, pevali su deset minuta, mi odsvirali pola sata. Najbolja trampa koja je ikada postojala, i najskuplje prodato naših pola sata.

Drugi put, čuveni violinista Robi Lakatoš je sa bendom nakon koncerta na Kolarcu došao kod nas. Ja rek'o, ajde da sviramo "Ševu", čuvenu rumunsku pesmicu na violini, jako tešku za sviranje. Na pola "Ševe" ja stavljam violinu pred Lakatoša. Tu smo se pogađali jedno dva minuta, a bend u pozadini sve vreme svira. On na kraju vadi svoj instrument i tada počinje. To je bilo oko ponoći, a ostali smo do pet ujutru, mi sviramo, pa kompletan orkestar Robija Lakatoša. Sutra uveče su imali ponovo koncert na Kolarcu. Samo su provirili kroz vrata "Zlatnog bokala" onako iznureni, pozdravili nas, ali nisu smeli opet da uđu.

Ali, s obzirom na to da danas u kafanu nije problem ući u patikama, starosedeoci Skadarlije su svesni da stvari ne mogu zauvek da ostanu iste.

- Za jednim stolom imate bračni par od 50, 60 godina koji obeduju uz par buteljki vina, a za drugim je omladina sa 10 krigli piva. Neko će od njih da pobedi, a drugi više neće da dolazi na to mesto, zaključuje Oliver dok se rastajemo pred vratima Stare Skadarlije.