Totalni fudbaler, totalni pobunjenik: Johan Krojf, ponos Katalonije

Tekst: Shirsho Dasgupta

Ilustracija: Majkl Atkinson

Zbog neponovljive pronicljivosti, drske hrabrosti i spremnosti da kritikuje sve što je konzervativno, Johan Krojf je celog života smatran za pobunjenika, posebno na tribinama Kamp Nou i na ulicama Barselone. Dovoljno govori to što je njegovu smrt španski Sport obeležio slikom koja Krojfa poredi sa Če Gevarom.

Manje poznata fotografija iz Krojfovih katalonskih dana prikazuje ga u sukobu sa dvojicom policajaca. Ona je bila snimljena 197., kada su policajci morali da uđu na teren tokom utakmice Barselona-Malaga da bi izveli Krojfa pošto mu je sudija pokazao crveni karton zbog prigovora, i tako razjario navijače. Priča se da je izlazeći sa terena Holanđanin skinuo kapitensku traku (čija crveno-zlatna boja predstavlja zastavu Katalonije), pogledao ka tribinama i poljubio je. Ovo se i danas tumači kao referenca na katalonski otpor madridskom diktatoru Franku.

Francisko Franko i članovi njegove vlade, 1954. // Via

Desničarske konzervativne grupe su 1936, uz podršku određenih elemenata španske vojske, ali i nacističke Nemačke i fašističke Italije, izvršili puč i zbacili sa vlasti izabranu levičarsku vladu Španije. Desničari su želeli da uspostave centralizovanu vlast iz Madrida i nametnu kastiljanski identitet celoj zemlji. Kulturni sukobi između Kastilje i naroda Baskije odnosno Katalonije tinjali su od početka veka, a u ovom trenutku su prerasli u nasilje. Talas levog republikanizma preplavio je Španiju; ovaj krvavi građanski rat potrajao je skoro četiri godine. Hiljade dobrovoljaca sa svih strana sveta prišlo je Republikancima u vidu Internacionalnih brigada pod okriljem Kominterne. Pa ipak, već 1937. fašisti su opkolili Madrid, a pred njima su pali veliki delovi Katalonije i Baskije. Generalisimo Francisko Franko zavladao je zemljom 1939, uspostavivši desničarsku diktaturu u Madridu.

U provincijama kao što su Katalonija i Baskija, Frankove trupe sprovodile su pogrom nad Republikancima i zakonski zabranili simbole lokalnih kultura. Falange su se dugo bavile slanjem slike u svet, pa je tako i fudbal postao propagandni mehanizam – Real Madrid je tokom pedesetih očarao celu planetu. Tim iz prestonice dobro se uklopio u Frankovu viziju homogene, centralizovane Španije.

Real Madrid sa peharom pobednika KEŠ osvojenim 1960, peti put za redom // PA Images

Sa druge strane, Frankisti u vlasti gledali su na katalonski klub Barselonu odnosno na baskijski Bilbao kao na uporišta republikanizma i provincijalnog identiteta. Lokalni dijalekti bili su zabranjeni, pa su imena ovih klubova prinudno promenjena. Futbol Club Barcelona postao je Club de Fútbol Barcelona, a Athletic Bilbao se zvao Atlético Bilbao.

Barselona, čijeg su predsednika Hozepa Suniola ubile Falange samo sedam godina ranije, igrao je protiv Real Madrida u polufinalu Kupa generala 1943. godine. Prvu utakmicu su dobili 3-0. Iako ništa  nije dokazano, lokalni novinari su tvrdili da je tim tada posetio šef državne bezbednosti i učtivo ih podsetio na velikodušnost vlasti. Revanš je Barselona poslušno izgubila 11-1. Skoro deceniju kasnije, jedne kišne nedelje 1951. godine, navijači Barselone su napustili stadion Santandera posle pobede od 2-1 i kolektivno propešačili u povratku umesto da se voze tramvajem – podržali su štrajk gradskih tramvajdžija. Kamp Nou je sa vremenom postao jedino mesto na kom su Katalonci smeli da izraze svoj kulturni identitet i da govore svojim maternjim jezikom.

Pa ipak, na terenu je Barselona loše prolazila. Tokom šezdesetih osvojili su samo par trofeja, dok je Real Madrid dominirao i domaćom ligom i evropskim takmičenjima.

Stagnaciju obično poremeti spoljni faktor. Ovde je to bio Johan Krojf.

PA Images

Pošto je kao kapiten predvodio Ajaks do tri vezane titule evropskog šampiona, Krojf se posvađao sa upravom i saigračima. Ajaks je pokušao da ga proda Realu ali on je 1973. izdejstvovao transfer u Barselonu koju je tada trenirao Rinus Mihels, njegov bivši trener i mentor. Krojfova izjava da u Madrid nije hteo jer ne može da igra za klub koji predstavlja Franka je Kataloncima mnogo značila – najbolji fudbaler na svetu prepoznao je šta predstavlja njihov klub, iako su se nalazili pri dnu tabele, i odlučio da zaigra za njih.

Iste sezone, dok je Franko iz bolničkog kreveta navijao za Real, Krojf je predvodio Barselonu do pobede od 5-0 u gostima najvećem rivalu. Kod kuće u Kataloniji, hiljade ljudi slavilo je na ulicama. Novinar „Njujork Tajmsa" prokomentarisao je da je za samo 90 minuta Krojf više toga uradio za Kataloniju nego političari koji su decenijama pokušavali. Klub je bio pretposlednji na tabeli u vreme Krojfovog transfera, ali je serijom od 17 vezanih trijumfa došao do prve titule šampiona Španije još od 1960. godine.

Krojf kao igrač sa Barselonom nije osvojio ništa osim te titule 1973/74 i kupa 77/78. Pa ipak, istoričar Džimi Burns ( Barça: A People's Passion) kaže da je Krojf timu doneo fleksibilnost, brzinu i identitet; sa njim na terenu, verovali su da ne mogu da izgube. Narodu Katalonije koji se dobro sećao građanskog rata i kasnijeg ugnjetavanja, Krojfova drskost i samopouzdanje na terenu i van njega ulivali su hrabrost.

Kao igrač i kao trener, Krojf je zauvek izmenio fudbal. Bio je u neku ruku filozof, gledao svaku utakmicu na sebi jedinstven način. Pa ipak, da bi se shvatilo zašto su ga oduvek smatrali za svojeglavog pobunjenika, moramo se vratiti u njegov rodni Amsterdam, grad koji je filozof, golman, i borac za slobodu Alber Kami opisao kao tako dosadan da „vekovima ljudi tu samo puše lule i gledaju istu kišu kako pada u iste kanale."

Posleratni Amsterdam nije bio seksi senzualni grad greha kakav danas znamo. Holandija je tih godina bila izrazito konzervativna, posebno u pogledu prava žena i radnika. Ali stanje je polako počelo da se menja tokom šezdesetih. Bitlsi su svirali na radiju i televiziji, pa je Amsterdam preplavio pobunjenički duh. Dejvid Viner (Brilliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Football) piše: „stara garda bila je konzervativna, reakcionarna; novi sindikalci bili su levičari, otvoreni, alternativni." Protiv sumorne stagnacije i regresivnih društvenih normi ustao je Provo pokret pod vođstvom Roberta Jaspera Grotvelda, Roba Stolka, i Rola van Dina.

Johan i Deni Krojf, 1973. // PA Images

Kampanja protiv pušenja prerasla je u anarhistički kontrakulturni pokret koji je zauvek izmenio holandsko društvo. Provo su ubrzo postali leva alternativa konzumerizmu i kapitalizmu. Protiv crkve, monarhije, vlade i policije, ova banda umetnika, aktivista, i studenta borila se na ulici šaljivom građanskom neposlušnošću. Da bi oduzeli drugoj strani prednost moralne superiornosti, nenasilno bi provocirali institucije sve dok vlasti ne bi odreagovale nasiljem.

Bastard grupa, ogranak Provo pokreta, 1965 je organizovala prve demonstracije protiv rata u Vijetnamu ispred američke ambasade u Amsterdamu. Počelo je kao miran protest, ali ubrzo su zapaljene američke zastave pa je policija intervenisala da bi rasterala demonstrante. Provo pokret je vrhunac dostigao tokom venčanja holandske princeze Beatris za nekadašnjeg člana Hitlerjugenda po imenu Klaus fon Amsberg. Tokom parade, aktivisti su iz mase bacali dimne bombe na palatu, a neki su zasuli kraljevski brod pamfletima protiv imperijalizma. Policija nije mogla da ustanovi ko su krivci, pa je nemilice primenila nasilje nad svim prisutnim građanima. Venčanje se pokazalo kao katastrofa za odnose sa javnošću; međunarodna zajednica osudila je policijsko nasilje.

Građevinci su 1966. održali protest povodom naglih smanjenja plata, a jedan čovek je tokom protesta preminuo od srčanog udara. De Telegraaf je netačno izvestio da je smrt bila posledica bačene cigle, što je izazvalo amsterdamske nerede te godine. Komunisti iz sindikata radnika i anarhisti iz Provo pokreta zajedno su izašli na ulice. Hari Muliš ( Message to the Rat King) piše: „dok su im roditelji sedeli na frižiderima i veš mašinama, jednim okom gledali TV a drugim čitali De Telegraaf, klinci su umesto subotnjeg provoda izašli na Spui trg."

Posle trodnevnih nereda na ulicama Amsterdama, tokom kojih su se demonstranti bezbroj puta sukobljavali sa policijom, donete su zabrane svih javnih okupljanja. Ovo je samo povećalo popularnost Provo protesta protiv rata u Vijetnamu. Policija je počela još jače da interveniše, pa su stotine ljudi završile u zatvoru sredinom 1966.

Sukobi policije i građana Amsterdama tokom venčanja princeze Beatris // Via

Javnost je bila šokirana grubošću organa reda, pa su pod pritiskom intelektualaca pokrenute zvanične istrage. Smenjeni su šef policije i gradonačelnik Amsterdama. Skoro dve godine pre nego što su pariski studenti umalo zbacili Šarla de Gola i potresli svet, Amsterdam je iskusio do tada neviđeno jedinstvo između studenata, radnika, i aktivista. Sproveli su kulturnu revoluciju, a holandsko društvo više nikad nije bilo isto.

Negde u isto vreme, amsterdamski Ajaks je polako ali sigurno napuštao konvencionalni fudbal, tada smatran za jedini ispravan. Brzim preciznim dodavanjem, tečnim kretanjem, i utrčavanjem po krilu, Ajaks je stvorio jedinstven stil i gazio sve pred sobom, na oduševljenje navijača iz posleratne generacije. Nova filozofija dozvoljavala je pojedincu da se kreativno iskaže, iako je bio sastavni deo funkcionalnog tima. Bila je to revolucija u svakom smislu reči.

Van terena, holandski fudbaleri su se zalagali za profesionalizaciju fudbala. U to vreme se sport i dalje tretirao kao amaterski, pa se radnička prava nisu primenjivala na fudbalere. Slabo plaćeni, bili su mahom prinuđeni da se bave još nekim poslom sa strane. Bitnije, nije im bilo dozvoljeno da se udružuju u sindikate.

Krojf je za Ajaks debitovao 1964. sa samo 16 godina, i ubrzo postao veoma uticajan faktor u klubu koji je oličavao novi Amsterdam. Iako se nastup za reprezentaciju smatrao za čast, Krojf je insistirao da se taj trud igračima finansijski nadoknadi. Kad je čuo da su članovi saveza osigurani pri svakom putu u inostranstvo iako igrači nisu bili, upotrebio je svoj sve veći uticaj da izdejstvuje nove propise. Ovaj dugokosi neprijatelj establišmenta postao je ikona mladih ljudi, simbol kulturne revolucije koja se širila Holandijom.

Krojf u dresu Ajaksa proslavlja gol sa saigračima // PA Images

Kao i svaki mladi čovek šezdesetih godina, Krojf je uzajamno uticao na razvoj kulture otpora. Dolaskom u Barselonu koja je decenijama bila besomučno ugnjetavana u svakom smislu, ovaj neustrašivi mladić je omogućio Kataloniji da ponovo oseti ponos i samopouzdanje. U jednom dokumentarcu Krojf kaže „Rodio sam se posle rata… učili su me da ne smem pokorno da pristajem na sve što mi se kaže." Krojf je prihvatio katalonski otpor režimu frankista, pa je sina koji mu se rodio 1974., u vreme kada su katalonska imena bila zabranjena, odlučio da nazove „Jordi" po lokalnom svecu. Državni organi odbili su da registruju to ime deteta, pa je on pristao na „Johan-Jordi" kompromis. Njegova legendarna tvrdoglavost postala je deo lokalnog folklora i učinila ga ljubimcem naroda Katalonije. U dokumentarcu En Un Momento Dado, Krojf kaže da isprva nije znao da je ime Jordi bilo zabranjeno, ali čim su mu rekli da ne sme tako da nazove sina, odlučio je da mora. Kao i uvek, tvrdoglavost mu se na kraju isplatila; ceo događaj ostaće večno zapamćen među lokalnim stanovništvom.

Krojfu su 1977. pokušali da kidnapuju članove porodice u Barseloni, posle čega se on povukao iz reprezentativnog fudbala, ali nije prestao da govori protiv svega sa čim se nije slagao. Kad su ga pitali zašto ne želi da igra na Svetskom prvenstvu 1978. u Argentini (tada vojnoj diktaturi), on je odgovorio „Kako da igram fudbal na kilometar od zgrade u kojoj muče ljude?"

Odlomak iz zvanične himne FK Barselona:
„Svi bodrimo bordo-plave / Odakle god bili / Sa severa ili juga, / Svi znamo, svi znamo da smo braća pod istom zastavom."

Iz ovih stihova se jasno vidi da nije Katalonac samo onaj koji se rodi u Kataloniji. Slično kao i Džordž Orvel u svoje vreme, Johan Krojf došao je spolja i usvojio katalonsku želju za samoopredeljenjem. Katalonija ga je, sa svoje strane, dočekala oberučke. Kada su ga 2013. za dokumentarac The Last Game pitali o pokretu za secesiju Katalonije, Krojf je uz osmeh odgovorio „Ne može se izbeći politika. Ja sam je uvek pomalo mešao u fudbal."

Kao igrač i kao trener Barselone, Krojf je ostavio neizbrisiv trag na Kataloniju. Uspeo je da osovi na noge populaciju koja je bila dugo izložena nemilosrdnom pritisku. Pružio im je ponos, i iznad svega, nadu.

Njemu u čast, zastave Katalonije i Barselone na Kamp Nou bile su spuštene na pola koplja pošto je 24. marta 2016. preminuo posle duge borbe protiv raka pluća. Za života, Krojf je odavao počast Kataloniji. Posle smrti, cela Katalonija odala je počast svom ponosnom usvojenom sinu, čoveku koji joj je pružio toliko ljubavi.

Zahvalnice: Hvala Dejvisu Vineru i Sajmonu Kuperu čije su me knjige uvele u fascinantni svet holandskog fudbala, pokazavši mi da sport i politika ne idu jedno bez drugog.

Tekst @ShirshoD za @TheFootballPink

Još na VICE.com

Uspon i pad Stivena Džerarda

Tužan, buran i usamljeni život razjarenog Roja Kina

Ronaldo, onaj pravi, za VICE Sports

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu