Kako je jedno celo ostrvo u Italiji doživelo ozbiljne i dugogodišnje halucinacije

Alikudi je maleno vulkansko ostrvo u blizini severne obale Sicilije, u Eolskom arhipelagu. “Teško je pronaći tužnije, izolovanije mesto od ovog nesrećnog ostrva”, napisao je francuski pisac Aleksandar Dima tokom svojih putovanja 1835. godine. “Ovo je kraj sveta, zaboravljen i zaglavljen u eri haosa.”

Ovo ostrvo je stenovito, izolovano i retko naseljeno. Nema automobila - do naselja se stiže stepenicama uklesanim u stene. Stanovnici ovog ostrva – većinom ribari ili pastiri – koriste magarce kako bi vukli teret. Ipak, uprkos veličini ostrva i nepristupačnim predelima, ovo maleno ostrvo postalo je poznato - i to ne po svojoj divljoj lepoti i miru.

Između 1903 i 1905, stanovnici Alikudija imali su vizije - veštice koje kampuju na udaljenim plažama, torbe koje govore, žene kojima izrastaju krila i koje odeću ka Siciliji u kupovinu, duhovi, klovnovi i obluci koji padaju sa neba samo su neke od zabeleženih halucinacija. A eksperti veruju da su sve ove vizije imale veze sa lokalnim hlebom.

U to vreme, raž je bila osnovna žitarica od koje su se pravili hleb i peciva. Nažalost, raž je bila podložna infekcijama, i u to vreme masovno je bila zaražena gljivom pod nazivom ergot, čiji je stručni naziv claviceps purpurea. Kada se raž zarazi, obično se na biljki pojave malene bele bodljice. Ergot stvara alkaloid poznat kao lisherička kiselina, što je takođe i osnovni sastojak LSD-a. Ukratko, jako su se istripovali.

Istorijski gledano, populacija ovog ostrva bila je siromašna, zbog čega nikada nisu bacali hranu. Oni su zaraženu raž izgleda mleli i od nje pravili brašno. Moguće je i da je ova raž kontaminirala zalihe na mnogo duži period.

“Čini se da su ovu buđ doneli Britanci na ovo ostrvo”, kaže Paolo Lorenci, antropolog koji je proveo osam meseci na ovom ostrvu 2018. goidne, dok je pisao svoju master disertaciju o ovoj priči za Sapienca Univerzitet u Rimu. “Oni su ovde došli da bi kupili grožđe za šeri i absint.” Britanski brodovi su često plovili ovim predelima zbog trgovine.

Ipak, Lorenci kaže da drugi eksperti veruju da je se ova buđ raširila mnogo pre početka dvadesetog veka, kao i da je još dugo postojala. Antropološkinja Makrina Marilena Mafei, koja se specijalizovala za mitove i legende Eolskih ostrva, intervjuisala je starije lokalce devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih. Ona misli da je ova buđ bila učestala širom ovog arhipelaga poslednjih nekoliko vekova.

U ovoj maloj, izolovanoj zajednici, lokalci su jedni sa drugima delili svoje halucinacije - neki od njih i dalje veruju da su veštice i duhovi stvarni. Na ovom ostrvu postoje i druga praznoverja i misterije, navodi se u dokumentarcu iz 2007. godine pod nazivom L’Isola Analogica, iliti Analogno ostrvo, od grčkog “ana-logos” iliti protiv logike. Ovo ime dokumentarca ne odnosi se samo na životni stil stanovnika ovog ostrva na kome nema tehnologije, već i na komplikovani odnos sa realnošću i sujeverje.

Na primer, jednu od najviših tačaka na ovom ostrvu krasi crkva posvećena Svetom Bartolomeju, i do nje se dolazi penjanjem uz 820 stepenika. Lokalci su zbog toga statuu ovog sveca premestili u drugu crkvu, bliže selu. Danas, ostrvljani kažu da se u periodu između 20. i 24. avgusta - što su dani posvećeni ovom svecu - dešavaju ozbiljne nesreće širom Alikudija, uključujući i davljenje skuba ronilaca i to da su turisti padali u smrt. Mnogi ove nesreće povezuju sa nezadovoljstvom svetitelja novom lokacijom statue.

Ovo ostrvo takođe često pogađaju vetrovi i pijavice, što stanovnike često hvata nespremne. Jedna legenda sa ovog ostrva navodi da postoji magična čin koja omogućava ljudima da “preseku” vihor horizontalno, čime se on uništava. Ovo verovanje prenosi se s kolena na koleno, a priče se najčešće pričaju na Badnje veče.

“Da ste ovde došli pre trideset godina, shvatili biste da ovde realnost funkcioniše drugačije”, rekao je jedan neimenovani lokalac intervjuisan za dokumentarac iz 2007. Čak i ako se radnja većine ovih priča dešava tokom te tri godine početkom dvadesetog veka, na ovom ostrvu je široko rasprostranjeno verovanje da su generacije ljudi jele kontaminiranu raž.

Uzevši u obzir njihovo neznanje, stanovnici ovog ostrva nisu bili pripremljeni na halucinacije koje izaziva ova psihoaktivna supstanca. To ih je učinilo još osetljivijim, te su im halucinacije delovale još realnije i intenzivnije. “Kako bi imao kontrolu tokom LSD tripa, moraš razviti određene veštine - a oni su nastavili da imaju te veštine”, dodao je čovek u dokumentarcu.

Ipak, sve se promenilo pedesetih, objašnjava Lorenci, kada su na ostrvo pristigli prvi turisti.

“Zbog svoje mistične i izolovane prirode, Alikudi je postao stecište hipika,” kaže on. Oni su slušali priče lokalaca i prepoznali znake LSD tripa. “Za ostrvljane je to bilo sasvim normalno, ali su ih turisti naterali da shvate da je to što doživljavaju halucinacija izazvana psihodelicima”, objašnjava Lorenci. “Zbog toga su njihove priče danas pod uticajem kako naučnih objašnjenja, tako i njihovih sopstvenih magijskih perspektiva.”

Na kraju ove priče, lokalna crkva proglasila je ražani hleb “đavoljim hlebom”, tako da su ga ljudi izbegavali, sve dok nije potpuno nestao šezdesetih godina prošlog veka. Ipak, mnogo godina kasnije, starije stanovništvo i dalje prenosi priče o čudnim halucinacijama.