Slikanje po zidu zatvorenih očiju je nešto što nam svima treba na kraju 2020.

“Da nije bilo svakog od ovih pojedinaca, mojih dragih prijatelja i saradnika, celina ne bi mogla da bude ovako dobra,” objašnjava mi Ružica Milovanović, fotografkinja i slikarka, autorka performansa “Ljudi mnogo idu na odbijanje” dok se utisci sa događaja održanog 16. decembra i dalje sležu.

Celina je upravo ono što nam je svima neophodno kako se ova godina približava kraju - malo mira, malo ispoljavanja kreativnosti, malo slobode, dobrih ljudi i muzike. A sve to sa povezom na očima.

U toku čitavog dana, na Beograđanima dobro poznatoj lokaciji u KPTM-u, Ružica je okupila četrnaestoro mladih ljudi podeljenih u sedam grupa, među kojima sam, na moju veliku čast bila i ja, i poklonila im nešto zaista nesvakidašnje. Svako od nas dobio je po zaštitno odelo, četke, boje i povez za oči, kao i kratke instrukcije, namenjene prevashodno tome da nas opuste.

“Ideja o samom performansu se javila kada sam želela da se prijavim za konkurs Festivala Devet, priča Ružica za VICE i objašnjava da je ideja došla iz podsvesti, kao skup njenih raznih znanja, koja je prikupljala čitav život. “Od Endi Vorhola, Van Goga do Karla Lagerfelda… raznih umetnika, muzičara, nekih naših poznatih dizajnera poput Slavimira Futroa. Inspiraciju nalazim u svemu oko sebe, u rečenicama koje ljudi izgovaraju, u situacijama”, objašnjava Ružica. “Kada živiš umetnost 29 godina, to ti postane način disanja i drugačije ni ne znaš da funkcionišeš.”

Njen performans trebalo je da se dogodi na Festivalu Devet. “Trebalo je da četiri dana na festivalu budem prisutna po osam sati i da svaki dan prolazi po 16 ljudi koji bi slikali u prostoriji. Prvobitna ideja bila je da na početku meditiramo, pa da onda učesnici slikaju.  Boje - zelena, žuta, ljubičasta i crna - to su boje festivala “Devet”, i odlučila sam da ih ne promenim, jer je ovaj festival bio inspiracija za ceo projekat”, objašnjava Ružica.

Ipak, kao i mnoge stvari ove godine, festival je otkazan, a Ružica je, kako kaže, brzo reagovala i uspela da svoj projekat sprovede, ali na drugom mestu.

“Znala sam da je ideja dobra zbog toga što sam i sama prva slikala zatvorenih očiju, a zatim i moja asistentkinja - osetile smo to neko meditativno stanje,“ priča Ružica.

I zaista, nakon što sam popunila svoj prvi deo ‘spomenara’ koji je Ružica pripremila, a čija se druga polovina popunjava nakon završetka performansa i upoznala se sa svojim ‘koleginicama’ za to popodne, dobile smo potrebnu opremu i Ružica nas je jednu po jednu sprovela pred kamere u prostoriju pored, pustila nam na slušalice kratku pripremu, objasnila nam gde nam se nalazi koja boja i ostavila nas da se snađemo kako znamo i umemo. 

“Slaviša, koji drži klub KPTM, radio, prostor, online platformu, dao nam je celu jednu prostoriju, da ljudi slikaju po zidovima. On je veliki prijatelj ovog projekta,” priča ona. “Meni je to bilo jako čudno, ali ideje su tu da bi se razvijale, da bi rasle, tako sam ja svoju prvobitnu ideju pustila da ima svoj put i putokaz, i onda je ona dobila potpuno novu percepciju i oblik,” zaključuje Ružica. I zaista, svaki potez četkom po zidu za koji sam znala da se išaran nalazi ispred mene, a koji nisam mogla da vidim, već samo da osetim vlažne tragove boje pokušavajući da levom rukom napipam šta sam ‘naslikala’, bio je sve slobodniji. Po prvi put posle dužeg vremenskog perioda zaista sam se, makar na kratko, osetila oslobođeno. Bilo mi je iskreno drago što nisam odbila njen poziv da učestvujem u nečemu što nikako nije u mojoj zoni komfora.

“Moj prijatelj Duki je kroz priču u jednom trenutku provukao rečenicu ‘Ne znam zašto, ali ljudi mnogo idu na odbijanje’ i meni je ona zazvonila u glavi i ostala sačuvana u nekom folderu - i onda je dobila svoj smisao, to jest, svoju dimenziju, tako što je postala naziv,” objasnila mi je Ružica zašto je performans dobio baš ovo ime.

Iako ni ja ne mogu reći da znam zbog čega tačno ljudi idu na odbijanje, ono što sam tokom učešća u ovom performansu shvatila jeste da to definitivno treba manje da činimo. Iskustva poput ovog, iako prvobitno mogu delovati šašavo ili nesvakidašnje upravo su ono što donosi boje u naše živote. Makar ih mi gledali zatvorenim očima, one su ipak tu.

Ipak, uz mnoge poteškoće koje je ova godina donela, tu je i neizvesnost kada govorimo o sredstvima zahvaljujući kojima umetnici stvaraju. Ipak, i kada nema novca da se kupi sve što je neophodno, tu su prijatelji, objašnjava Ružica. “Đurađ i Džest su moji prijatelji, ozbiljni crtači, oni su mi obezbedili boje. Četke sam ja neke donela svoje, neke kupila. JazzaYoga su obezbedili salatice, Health Industry zdrave sirove kolače, Mariana iz Addidas-a odeću za moj tim, a tu su i moj drugar Ćofi i njegova mama Brankica i tetka Ljubica koje su sašile poveze za oči, Slaven Jović i Bojan Mitić su omogućili da imamo odela, da se ljudi ne uflekaju - sve su ovo moji veliki prijatelji i ljudi bez kojih ovaj projekat ne bi mogao da izgleda kako je izgledao, a ja sam im beskrajno zahvalna na tome,” priča ona.

“Svaki pojedinac je mnogo bitan u realizaciji nečeg velikog, a ovo je početak jedne jako lepe i velike priče”, kaže Ružica. “Moj prvi tim su Marijana Gajičin, Jelena Radenković i Stefan Stojković i moj pas Kira, koja je ispratila svaki proces od početka do kraja.”

Dok smo slikali po zidovima KPTM-a, u pozadini smo slušali kompoziciju “Meditacije” koju je specijalno za ovaj performans radila Darja Janošević, a Ružica kaže i da su Bojan Bazdulj, kao i Suzi koja radi Zvukoterapiju takođe bili važni za ovaj projekat i novčano pomogli da se on desi. Uvod Jelene Radenković koja radi Theta healing koji su svi učesnici slušali i Darjina muzika bili su možda i presudni faktor da se svaki od učesnika u potpunosti prepusti svojim osećajima i da to iskaže u bojama.

Čitav performans emitovan je uživo, kako bi što već broj ljudi mogao da makar posmatranjem postane deo ovog projekta. “Hvala i mojoj drugarici Kristini, sveroze, koja je dala veliki doprinos svojom idejom da performans emitujem online i da to možda radim kod Slaviše u KPTM-u, jer tamo već postoji oprema za tako nešto”, objasnila je Ružica.

Nakon što su mi ruke bile po osećaju čitave umrljane tečnim bojama, i nakon što sam bila poprilično sigurna u to da je čitava površina zida ispred mene obojena, kao i da, koliko god to suludo zvučalo za nekoga ko ima povez na očima, nemam tu šta više da dodam, pozvala sam Ružicu i ona mi je pomogla da skinem povez. 

Ono što sam pred sobom ugledala iako iznenađujuće, bilo je ujedno i smirujuće - interesantno je koliko ono što zatvorenih očiju zamišljamo da radimo i liči i ne liči na finalni proizvod kada ga pogledamo. Ne znam da slikam ni otvorenih očiju, ali videvši boje koje sam prethodnih sat vremena uporno nanosila uklopljene sa bojama moje ‘koleginice’, pomislila sam da smo, kao i u životu, i ovde svi delovi haosa u kome sve vreme pokušavamo da vidimo nešto što bi nas podsetilo na red. A možda je upravo i poenta bila u tome da shvatimo da nekada i haos može biti lep i umirujući, baš takakav kakav jeste, ukoliko naučimo da prihvatimo ishod kakav god da bude. 

Udaljila sam se nekoliko koraka i pogledala u svoj deo ovog umetničkog dela. Iz razmišljanja me je prenula Ružica koja me je zamolila da popunim drugi deo leksikona i dala mi staklenu flašicu vode koje su, kako kaže, obezbedili Srpska kuća vina, Luka Uzelac i Zdravko Brkić, takođe njeni prijatelji koji su omogućili da još jedan aspekt života, koji Ružicu zanima bude predstavljen u okviru njenog projekta.

“Pokušavam da recikliram, da trošim što manje plastike, da podignem svoju, ali i svest drugih o tome kako uništavamo planetu, ali i kako možemo da je sačuvamo,” objašnjava mi Ružica dok mi njeni saradnici pripremaju poklon za poneti dok sledeći učesnici performasa pristižu - papirnu kesicu u kojoj se nalaze salata od cvekle, dve drvene kašičice i knjiga Milana B. Popovića “Pesma bunca i plače”. 

Značajno smirenija nego što sam bila kada sam tek pristigla u KPTM, pozdravila sam se sa Ružicom i krenula kući. Njena priča me je inspirisala da porazmislim, ali mi je i dala prostora da shvatim da nekada možda i nije neophodno razmišljati, već se opustiti, zatvoriti oči i pokloniti svetu malo boje. Naročito u ovakvim vremenima.