Zdravlje

Zbog korone sam završio na intenzivnoj nezi, iako imam 24 godine i bio sam potpuno zdrav

Nikad nisam ni pomislio da ću dobiti korona virus. Onda sam neočekivano dobio visoku temperaturu.
Ispričano Aina Khan
29 April 2020, 2:00pm
Young People and Coronavirus: What Are the Symptoms?
Fotografije: Faiz Ilyas.

Nikad ne bih pomislio da ću dobiti korona virus. Imam 24 godine i nemam hroničnih oboljenja, nemam dijabetes, kao ni astmu – malo sam deblji, to je sve! Zbog priča koje se vode po društvenim mrežama, osećao sam se kao da je to virus koji napada isključivo starije.

Mama me je pozvala 15. marta dok sam odrađivao smenu jer honorarno radim kao taksista. "Hoću da dođeš kući, niko se od nas ne oseća dobro", rekla je. Pomislio sam kako je to zbog čega me je zvala verovatno nešto bizarno. Ali onda sam dobio visoku temperaturu. Otišao sam pravo kući i onako obučen odmah legao u krevet.

Narednih nekoliko dana, prestao sam da jedem i konstantno sam imao visoku temperaturu. Nije samo meni bilo loše, već i ćaletu. Nakon četiri dana, moja žena je pozvala Hitnu pomoć. Bolničari su me pregledali i ustanovili da nisam u suviše lošem stanju. Ali kada su došli do njega, shvatili su da vrlo teško diše, pa su ga odveli u bolnicu. Ipak, lekari su ga vratili kući kada je posle tri dana test na COVID-19 stigao negativan, iako je imao sve simptome kao i ja. Odlučili su da njegovi simptomi mogu da se leče kod kuće.

Nekoliko dana ranije, počeo sam i sam da gubim dah. Imao sam užasan zadah iz usta. Znaš kad kuvaš na ulju u kojem si prethodno pržio ribu i ostao je taj užasan miris? Potpuno sam prestao da jedem i uporno sam iskašljavao šlajm pomešan sa krvlju. Nisam mogao ni da povraćam jer nisam imao šta. Sve što sam pio, bio je razblaženi sok od pomorandže i ribizle. Stvari su postale stvarno strašne kada sam počeo da haluciniram. Osećao sam kao da mi se pritisak svaljuje na telo, kao da me je nešto prignječilo sa svih strana.

Dan nakon što se tata vratio iz bolnice, mama i žena su morale ponovo da pozovu Hitnu pomoć zbog mene. Počele su da zovu u dva popodne, ali tek 12 sati kasnije su stigli bolničari. Kad su me pregledali, shvatili su da se borim sa vrlo otežanim disanjem i to je bilo to. Odveli su me u ambulantu.

Iako mi nije bilo dozvoljeno da bilo ko pođe sa mnom, nisam previše brinuo. Pomislio sam kako je ćale došao kući posle tri dana i kako ću i ja biti dobro. Ali kada su me poslali na skener, doktor je primetio da su mi pluća puna tečnosti. Posle nekoliko sati, došla je medicinska sestra kako bi mi našla arteriju u koju može da ubode iglu, ali jako se mučila. Poslala je neke druge ljude, koji takođe nisu uspeli ovo da odrade. Tada su shvatili da su mi arterije kolabirale i da će morati da me premeste na odeljenje intenzivne nege.

Intenzivna nega je imala jedinice odvojene staklom sa impresivnom opremom, koja je izgledala jezivo. U to vreme, bila je potpuno prazna. Do tog trenutka su me doktori već testirali i test je bio pozitivan: imao sam korona virus. Sestre su nosile više zaštitne opreme nego ikad do sad. Plastični skafanderi kojima im je bilo prekriveno celo telo, rukavice, maske preko usta i nosa, mreža preko kose i providni štitnik na očima, nalik na naočare. Jedan od lekara mi je potvrdio da sam ja prvi pacijent sa koronom na intenzivnoj nezi kod njih.

Bio sam tamo pet dana, za samo stadijum udaljen od priključivanja na respirator. Sestre su mi stavile masku za kiseonik preko lica. Svaki put kad sam pokušavao da dišem, maska mi je obezbeđivala dodatne količine kiseonika kroz grlo. Dali su mi nešto nalik na daljinski da pozovem sestre klikom na dugme ako su mi potrebne, a one su me nadgledale 24/7. Ali čak i da sam pritisnuo to dugme, bilo bi zastrašujuće jer ako bi nešto pošlo po zlu, trebalo im je 20 minuta da navuku svu zaštitnu opremu.

Posle tri dana, počeo sam da se oporavljam i premešten sam sa intenzivne nege, pa su mi nedugo zatim skinuli i masku sa kiseonikom. Konačno su me pustili kući 30. marta.

Kažu kako ti za svaki dan proveden na intenzivnoj nezi treba nedelja da se oporaviš. Prošlo je samo 4 nedelje od kako sam izašao iz bolnice, ali na lekovima sam i počeo sam ponovo da jedem. Ako uzmem da usisam kuću ili da se istuširam, ostanem bez daha, ali svakog dana mi se stanje popravlja. Ove nedelje sam odlučio da ponovo počnem da vozim taksi, ali nosim zaštitnu opremu. Imam gel za dezinfekciju ruku u kolima.

Jedne stvari ću se sećati iz svog iskustva sa korona virusom, a to je briga koju su mi ukazale sestre u bolnici. One su bile profesionalci za primer. Imao sam sve te cevi koje su mi bile prikačene na telo, bolovao od oboljenja od kojeg ljudi umiru i ne postoji lek za njega, a bio sam potpuno sam. Prve noći sam mislio da ću umreti. Kad su sestre došle da provere kako sam i da li je oprema na mestu, kao i lek, pitao sam mogu li da ostanu duže. Sedele su pored mog kreveta i držale me za ruku dok se nisam smirio. Ugrozile su svoje živote jer su ostale uz mene.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.