Šta je problem sa spomenikom Stefanu Nemanji?

Spomenici su nesrećna kopilad umetnosti, istorije, a ponekad i urbanizma, što znači da im je moguće suditi po mnogo kriterijuma, pa ih tako i odbaciti po mnogo različitih osnova.

Spomenik možeš da odbaciš jer prezireš ličnost ili ono što ona predstavlja, na primer monarhiju ili komunizam. Spomenik može da ti se ne sviđa po izgledu, što opet može da znači brda stvari – da ti umetnikova stilizacija ne prija, da je smatraš neodgovarajućom za osobu ili temu ili period, na primer - ili da ti se prosto ne dopada kako izgleda tu gde jeste. Spomenik može da bude kontroverzan i samo zbog lokacije na kojoj je, što opet otvara padajući meni konkretnih problema. Na primer nekome je skandal da se peva „Žena od sultana” ispred statue Živojina Mišića, dok je drugima to skroz okej, na primer opštinskim vlastima Mionice ili ovom burazeru što svira bubnjeve na 1:16.

Tako je i spomenik Stefanu Nemanji, srazmerno značaju Stefana Nemanje za našu istoriju, a srazmerno bogami i veličini samog spomenika od solidna 23 i kusur metara, izazvao odgovarajuće duboke podele u javnosti.

Imali smo ostavku Miodraga Živkovića, najstručnijeg člana komisije za odabir rešenja, javio se hor standardnih opozicionih kritičara koji spomeniku zameraju poskopljavanje da ne kažemo škopljenje Beograda, rasplamsala se poput novogradnje na Zlatiboru polemika na ovu temu, aktivirajući zaboravljene asove od Nebojše Bakareca do Gorana Markovića, koji je pisao svome kolegi Emiru Kusturici i pitao ga đe će mu duša, ovaj mu odogovorio nešto nepovezano ali ga pošteno isprozivao, sve u svemu bilo je jako neprijatno, kao i uvek kada ljudi koji su svoje najbolje rekli odavno i dalje nalaze za shodno da smatraju, vidi pod srpski uticajni tviteraši.

Ako izađemo iz medija, ipak se stiče utisak da većina ljudi nema neki snažan stav o spomeniku. Jer ta „tiha većina“ koja čita i gleda medije, sad najviše gleda kako da preživi i prema Stefanu Nemanji imaju stav koji bi se mogao nazvati blago seksualnim: u praksi im se lagano jebe za njega, ali im je kul, jer ono, otac nacije. Dobar je Stefo Nešo, bio je prvi kralj ili veliki župan ili monah neki, ali bio je otac Svetog Save, a Sveti Sava, e to je naša prva glava.

Dotle otprilike seže imanje pojma o Stefanu Nemanji kod većine ljudi, bili obrazovani na državnom fakultetu ili na ulici Rađa Grešnike - jer to je sudbina svih nepraktičnih znanja u kapitalizmu, ostavljena su specijalistima, posvećenicima, gikovima, fanovima, stenovima, naziv uglavnom zavisi od kulturnog konteksta, ali bitno je da je to mala grupa zaluđenika, bili oni istoričari srednjeg veka ili iskreni obožavaoci Mog Malog Ponija, kako volim da zovem svoje seksualno pomagalo. Ponekad dođe njihovih medijskih pet minuta zbog sklopa okolnosti i to je to, nađe se neka druga tema da odvuče pažnju.

Ali i to malo što imamo pojma o Stefanu Nemanji što nam je obrazovni sistem usadio u glavu je sasvim dovoljno da bude opšteprihvaćen kao pozitivna ličnost. Prva asocijacija na pominjanje Stefana Nemanje je njegov istorijski značaj kao rodonačelnika loze Nemanjića, državotvorne dinastije srednjevekovne Srbije, pa posredno i ove naše. Kasnijim monaškim životom pod imenom Simeon, ulio je nazore pravoslavne duhovnosti u same temelje srpske državnosti, što je njegov slavniji i svetiji sin Rastko dodatno zacementirao.

Ukratko, samo NeSrbin bi imao nešto protiv spomenika Stefanu Nemanji, a na to se i svode pozicije svih branilaca ovog i ovakvog spomenika, ma koliko se trudili da pre toga budu analitični i ponegde vispreni u svojoj odbrani.

Kada iza nečega stoji korumpirana vlast, ne možeš da braniš to, a da stojiš van gliba, malo sluzi će te poprskati kako god da okreneš dupe. To ljudi negde osećaju i zato je tiha većina neutralna, sa hajde da kažemo tim blago pozitivnim stavom zbog same istorijske ličnosti. Jasno je to i iz poteza koje koriste branitelji poput Bakareca, koji u svim kritikama vide baš nameru da se napada vlast, svodeći tako celu priču na referendum za i protiv Vesića i Vučiča. To uostalom radi i sam Vučić.

Naravno, u tome ima istine, jer u ovakvoj postavci kakvu imamo, Vučić mora biti izvorište i ishodište svega što pretenduje na trajnost i državnost, pa je tako on zvanično i predložio da se podigne spomenik. Doduše, ne baš tu gde je sad, nego u parku kod Manježa - ali, kao i uvek, na lokalnom nivou su izvršioci otišli i dalje od poziva dužnosti ili što su naši stari običavali politički nekorektno reći, daš ludom da prdne, on se usere. Pa smo na konkursu dobili spomenik od 23 i po metra smešten ne baš na sred nego malo nadesno (slučajnost?) na Savskom trgu, ispred nekadašnje glavne železničke stanice.

Naručujući ovakav spomenik, aktuelna vlast očigledno nastoji da se simbolički poveže sa državotvornim simbolima Srbije, govoreći ovo su stvari za koje verujemo da su važne. Tako sebi kupuje legitimitet koji ne zaslužuje svojom praksom, to jest svojom nebrigom o državi Srbiji kakva je danas. Činjenica da će se oko spomenika lomiti koplja u javnosti dođe samo kao zgodan bonus, uvek je bolje da se priča o spomenicima nego npr. o spoljnom dugu ili subvencionisanju uvoznika kroz kurs dinara.

Kada gledaš kakve su nam glave na vlasti ne može zdrav čovek da se ne zapita koliko je ko tu dobar svaki put kada se na nešto troše pare. U SNS superčardžovanoj Srbiji nad svakim projektom većim od zamene sijalice u wc-u zgrade opštine se nadvijaju bauci pronevere, pranja novca, nameštenih tendera i ugradnje, a kako neće na projektu od nacionalnog značaja koji je plaćen… Pa niko u stvari ne zna kolika je tačno cena spomenika Stefanu Nemanji, dalje od nagrada dodeljenih na konkursu, čiji su troškovi iznosili ukupno oko 90.000 evra.

Ako cenimo tog Stefana Nemanju, jadno je što dozvoljavamo likovima koji po profilu variraju od Gorančeta Vesića do Sima Spasića da sisaju naše zajedničke pare a zauzvrat nam daju pacerski popločane trgove, fontane i spomenike, neke malo jeftinije od drugih, nekad dobiješ 23 metra Stefana Nemanje na Savskom trgu, nekad ogradu-umrlicu ispred Skupštine. I zato će mi ovakav spomenik velikom županu Stefanu Nemanji uvek ostati usluzavljen njihovim prstima. I to je jedina smislena kritika ovog i ovakvog spomenika.

Za manje smislene kritike, bez greške diže ruku građanska opozicija i pripadajući joj intelektualci, koji valjda istraumirani Mijatovom prečkom već preko 20 godina maše li maše gol. I evo opet problematizuju nebuloze kao što je lokacija spomenika, pa se tu kao pitaju zašto je spomenik u Beogradu, kada je za Stefana Nemanju Beograd bio otprilike isto kao i Solun, lep grad u drugom kraljevstvu.

Iako je tako nešto sasvim moguć kriterijum za odabir lokacije spomenika, nikako nije jedini, a teško je dokazivo i da je uopšte važan. Jer ako je Stefan Nemanja izvor srpske države, centar države Srbije je danas u Beogradu i onda ima smisla i da tu bude njegov spomenik, ma šta ja lično mislio o slavljenju feudalaca koji su živeli na grbači običnog naroda da bi mogli da međusobno ratuju i bogate se.

U kritičare lokacije spadaju i oni zabrinuti građani koji tvrde da će spomenik naružiti Savski trg, taj biser urbanizma. Savski Trg je, da se urbanistički stručno izrazim, oduvek bio go kurac koga su jedino vadile te zgrade okolo i stvarno je kao neko dno kace Beograda. Naročito ako znamo da je tamo pre stanice bila baruština, poetski nazvana „Venecija“, koja je – dignite ruku ako vam ovo zvuči poznato - uz puno svađe i lobiranja oko izbora lokacije između dve grupe okupljene oko profitnih interesa i u sprezi sa delovima vlasti, uz dovođenje stranog investitora koji je dobio subvencije, tu postavljena pruga i temelji železičke stanice. Dodatna trivia: radovi su započeti 1883, ali su probili rok za završetak oko godinu dana jer je zgrada završena tek 1885, iako na stanici uredno, rimski, piše 1884.

Tako gledano, ova lokacija, uz dodatak prtljaga koji je u međuvremenu prikupila - od parka kod Ekonomskog do bolnice nazvane po Svetom Savi a specijalizovane za moždane udare - jeste u neku ruku Srbija u malom. Pa zašto onda tu ne staviti i Oca Nacije? Zvaničan rezon da se spomenik tu smesti je valjda bio da tu počinje Njegova tj. Nemanjina ulica, što takođe ima smisla ako se vratimo na simboličku ravan - nekako od Nemanje sve počinje, pa tako i Nemanjina ulica počinje od Nemanje. A u njoj je i Vlada Srbije, a u njoj su i ubili Đinđića.

Treća grupa kritika, koje dolaze iz najozbiljnih izvora, ali koje su baš zbog toga i najmanje zapažene u „javnosti“, tiče se estetskog ili umetničko-simboličkog, odnosno sadržajnog nivoa, načina na koji je umetnik izrazio to što bi Stefan Nemanja trebalo da predstavlja, u skladu sa njegovom istorijskom ličnošću.

Pokojni Miodrag Živković je izneo svoje viđenje uz pomenutu ostavku, protiv nakaznosti spomenika se pokreće taj strah i trepet svih režima današnjice – onlajn peticija, on se naziva estetskim ruglom i osprava mu se umetnička vrednost i trud autora, jer liči na njegove ranije radove. Ukratko, smatraju ga kičem, preogromnom figurom koja kao da je izašla iz Warhammer 40k igara, da ognjem i mačem potera bogumile i ostale Bugare.

Ja lično nemam problem s time kako je predstavljen Stefan Nemanja na spomeniku i mislim da je ubo Aleksandar Rukavišnjikov tu nešto. Jer sada već pričamo o “umetničkom dojmu”, to jest o sviđanju i nesviđanju, gde stvari neizbežno postaju lične.

Sviđa mi se što Stefan Nemanja deluje kao akciona figurica, ne baš megalomanski savršeno kao što izgleda kineski Bog Rata, ali taman koliko je Srbija daleko od Kine. Prikazivanja lika više kao Simeona ispijenoga lica mi takođe ne smeta, iako je Stefan Nemanja tokom većeg dela vlastelinske karijere bio zgodan i plećat bećar. Na ovom spomeniku, on u potpunosti oblači svoju simboličku personu i postaje isposnik-monah-ratnik-osvajač, višeklasno svetačko biće sa licem kao sa freske, sa mačem u jednoj i svitkom na kome su reči moći u drugoj ruci. Da ga prodaju u veličini 23 milimetara, već bih ga kupio i obojio kao primarha svemirskih marinaca, sa nekim nabudženim postoljem.

Naravno, priča o kiču se može svesti na priču ukus vs. neukus, a „ukus“ je odvajkada uglavnom značilo ono što se dopada vladajućoj klasi. S druge strane, svaki spomenik koji se tiče narodnog ponosa po svojoj ideji bi trebalo da podilazi „popularnom“ ukusu, jer populus je baš to, narod, a narod voli da se oseća ponosno.

Tu dolazimo do poslednje, ali ne i najmanje stavke, to jest veličine.

Veličina je bitna ljudima, iz ovih ili onih razloga koji prevazilaze očigledne penis-paralele, mada ih nikako ne isključuju. Kada je nešto bitno, to je veliko - Miloš je Veliki, iako nije baš veliki kao Karlo Veliki, koji opet možda nije tako veliki kao Petar Veliki, koji na kraju nije baš veliki kao Aleksandar Veliki, ali kada se završi taj rep betl, poenta ostaje u tome da si veliki i da imamo tvojom veličinom da se ponosimo. Zato veličina spomenika sama po sebi ne treba da bude problem, jer govori o značaju na direktan način.

Veličina može postati problem samo kada je prostor za njeno smeštanje preuzak, vidi pod repertoar bioskopa „Partizan“. Savski trg ipak to nije – u pitanju je iznenađujuće veliki prostor, koji je do sada bio nepotrebno glomazna raskrsnica i pročelje stanice, gde ne smeš ni da se šetaš, jer je kolovoz, a ni da se parkiraš, jer je stanica. Spomenik u stvari uopšte ne deluje preveliko na njemu. Mada postament definitivno liči na žir.

Veliko je znak da se može. U ovom slučaju, da se može biti državotvoran i da je to velika stvar, što realno jeste, malo naroda stigne do tog nivoa u igrici (šautaut za sve moje Crusader Kingse). Ali, u ovom slučaju veličina istovremeno nezgodno ubada neke neurone koji se bave etikom i pravednošću.

Jer spomenik nije samo mesto, on je i vreme, on postoji kao delić kolektivno dogovorene istorije zarobljen u današnjici, otelotvorenje onoga što možemo da budemo. Nažalost, Srbija danas nije država koja može mnogo toga. Ona izneverava široke slojeve svojih rođenih državljana i to čini na brojne načine, od početka devedesetih na ovamo. Pored toga, današnja Srbija nije čak ni rekonstituisala sopstvenu državnost, nego je ispala takva nesamostalno-samostalna jer su se drugi od nje odcepili.

Ali zato će vlast koja nas je dovela do toga – i nemojmo se zavaravati, ta vlast je suštinski ista već trideset godina – sada da napravi baš veliki spomenik koji simbolizuje državnost. Da nas podseti kako je lepo bilo kada smo mogli. Samo što će time dodatno i da podcrta koliko danas ne možemo.

Pitanje je samo da li će ikoga biti briga. A na Stefana Nemanju od 23 metra ćemo se navići. I verovatno ćemo i da prestanemo da brinemo i naučimo da ga zavolimo takvog kakav je, pa možda čak i da zaboravimo od koga nam je.