Pitali smo studente ko je kriv za sunovrat obrazovanja u Srbiji

Evropska asocijacija za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA) je Srbiju lišila statusa svog punopravnog člana po drugi put. Ovakva situacija već se jednom dogodila 2018. godine, pa postavlja se pitanje kako i zašto od tada ništa nije moglo da se promeni, a što bi predupredilo ovakav razvoj događaja.

Srbija je u prethodne dve godine stavljena stavljena u status “pod nadgledanjem” i ENQA je tražila od nadležnih srpskih organa, što je Ministarstvo prosvete, da reguliše brojne primedbe kako bi povratilia punopravno članstvo u ovoj instituciji. Najteža posledica ovog izbacivanja je što će sada biti mnogo teže da se diplome naših studenata priznaju u Evropi. Cinični bi rekli da je ovo taktika vlasti da se spreči odliv mozgova, ali stvarno cinični bi rekli da će ovo pre biti rezultat nekompetentnosti i javašluka endemskog za aktuelnu vlast.

Ovim povodom, reakcije javnosti na društvenim mrežama bile su burne. Među njima su se našli i neki od profesora sa Univerziteta u Beogradu.

Zbog toga smo za komentar o ovoj situaciji pitali upravo one kojih se ovaj gorući problem najviše tiče, dakle, studente Univerziteta u Beogradu. Ovo su bili njihovi odgovori.

VICE: Kako bismo mi kao društvo mogli ili morali da reagujemo s obzirom na situaciju u kojoj se trenutno nalazi visokoškolsko obrazovanje?

Jedino da protestujemo, ali se mi nikada nećemo skupiti da protestujemo, tako da mislim da će ovo ostati tako. Postaje mi logično da se neke stvari kod nas u politici namerno rade, kao da se teži ka tome da stagniramo. Obrazovni sistem nam je još kao u doba komunizma i privatni fakulteti imaju bolje programe, moderniji su. Što je najgore, slažem se sa procenom evropskog tela koje nas je izbacilo sa mape, realno je da se jesmo srozali. Ne možemo da se ljutimo.

Možeš li da zamisliš situaciju u kojoj odlaziš preko grane i shvataš da se tvoja diploma vrednuje isto kao i da je nemaš?

Katastrofa. Nekako sam i bila spremna na to jer sam na Pravnom fakultetu, koji nije bio verifikovan, koliko ja znam. Pomirila sam se sa tim još odavno. Treba iznutra da promenimo sistem obrazovanja, ali verujem da se neće skoro desiti tako nešto.

VICE: Šta misliš o situaciji u kojoj se nalazi nivo domaćeg visokoobrazovnog sistema?

Što se mene tiče, radim u svojoj firmi i hoće li mi neko preko nekad priznati diplomu ili ne za mene lično nije prevelik problem. Onaj ko ima znanje i želju za znanjem može da radi šta god poželi i gde god to poželi.

Čak i u slučaju da mu bude priznata samo diploma srednje škole, iako je visoko kvalifikovan?

To je već problem. Šta znam, svakako su krivi ovi naši na položajima koji su zaduženi za obrazovanje. Recimo, kod nas na Mašinskom fakultetu imamo 3 godine osnovnih studija i 2 godine mastera, dok u Novom Sadu imaju četiri godine osnovnih studija i godinu dana mastera. Ja učim dosta stvari koje mi nikada neće trebati, a na masteru, to su poslednje dve godine, učim stvari koje ću zaista koristiti. Učim 15 predmeta koji mi ne trebaju ni za šta. Na masteru od 20 predmeta, ipak imam 10 koji mi koriste, dok ostalo nema nikakvu ulogu.

Na zapadu više gledaju stvari koje će značiti za posao. Znam da u Švajcarskoj ljudi završavaju srednje škole, a potom idu na neke kurseve radi usavršavanja znanja iz srednje škole i tako se zapošljavaju. Fakultet im nije presudna stvar, nego znanje. Naši studenti ne znaju osnovne stvari jer se nikada nisu sreli sa njima, osim u teoriji.

VICE: Kako smo došli do situacije u kojoj se nalazimo i da li vas brine pravac u kojem smo krenuli sa obrazovnim sistemom?

Možda smo mi krivi jer veliki broj današnjih studenata samo odlazi odavde zato što je stanje u državi takvo kakvo jeste, ali oni ne shvataju da će tamo biti isključivo "jeftinija" radna snaga.

Šta će biti ako dođemo dotle da oni sa svojim diplomama fakulteta više ne mogu čak ni toliko?

Ne znamo stvarno. Politika nas je uništila. Ona narušava naš obrazovni sistem. Ranije smo u teoriji važili za učeniji narod, a problem je što se sve na teoriji i zaustavlja. Prakse nema, ona zaostaje. Naši studenti se drže toga da reše ispit, nauče ono što piše u knjizi i polože, retko ko se pita ume li zaista da radi ono što može da opiše. Ljudi se drže obuka, ali obučeno nije isto što i obrazovano. Oni koji su obučeni za određene radnje umeju da rade stvari na jedan način, čim se pojavi nešto novo čemu se treba prilagoditi, učenje kreće ispočetka. Moramo se obrazovati, ne obučavati.

VICE: Šta misliš o tome što nas je ENQA ponovo proglasila viškom na polju procene kvaliteta obrazovanja?

Miloš: Ceo sistem obrazovanja je po mom mišljenju hronično bolestan i ovo je incident koji ukazuje na to. Suština je da mi ozbiljno shvatamo situaciju nekoliko dana, to prođe i ne činimo ništa radi toga kasnije. Jako je važno podići kvalitet obrazovanja, posebno zato što mnogi ljudi biraju da se doškolovavaju na evropskim i drugim svetskim univerzitetima, sistem obrazovanja se zbog otvaranja ovakvih mogućnosti mladim ljudima mora podići na viši nivo. Ovo je velika sramota.

Čija je odgovornost za nivo kvaliteta obrazovanja kod nas?

Ne može jedino ministar da bude kriv, svakako. Mada bih voleo da vidim da preuzima ličnu odgovornost, to bi odgovorni ljudi uradili. Mislim da je ceo sistem pun različitih problema i ljudi treba da počnu da se bave svima njima. Imam utisak da obrazovanje toliko ne zavisi od ustanove na kojoj smo. Možeš da prođeš kroz program bilo privatnog, bilo državnog fakulteta, a da zapravo ništa ne znate. Isto tako mislim da možete da naučite i na privatnom, i na državnom fakultetu. Nikoga ko bi vas zaposlio ne interesuje fakultet na kojem si studirao, već ono što si tamo naučio. Važno je šta znaš da uradiš i šta čime možeš poslodavcu da doprineseš, diploma nije nužno ogledalo toga. Napredak u obrazovanju se stvara kada svi zajedno reagujemo i kao društvo se osvestimo, ali ne očekujem da će tako nešto da se desi.

VICE: Da li si ikada imala želju da odeš preko i koliko ceniš da će ti diploma pomoći u tome, posebno u svetlu svega što se sada dešava vezano za visoko obrazovanje?

Anica: Deprimirajuće je, posebno na Pravnom fakultetu gde su svi u fazonu da žele da odu negde. Ja prva razmišljam o tome da je možda trebalo da upišem nešto drugo, perspektivnije. Došla sam do četvrte godine i shvatila da je trebalo da razmišljam o tome ranije.

Ko je krivac za stanje visokoškolskog obrazovanja u Srbiji?

Politički vrh koji mi biramo, pa smo i sami malo krivi. Delimo krivicu na pola. Ako poželimo da odemo preko sa svojim diplomama, praćemo sudove negde. Eto, toliko možemo.

VICE: Šta možemo da uradimo da bismo konačno poboljšali situaciju sistema obrazovanja u Srbiji i da nam se ovo što se dogodilo konačno ne bi više ponavljalo?

Alen: Nisam toliko upućen, ali sam svestan da su nam ruke vezane. Može da se uradi dosta stvari, ali tek kada se promeni politička struktura možda nešto budemo mogli. Niko nas ne sluša, ministar je tačka preko koje treba da se oglasimo, on predstavlja glas naroda, ali tu je i problem, tu je začepljeno.

Šta misliš, kako bi nastavak lošeg stanja u obrazovanju mogao da se odrazi na mlade?

Za sad svi govore da bežimo iz države kad god se spomene ta pričao studiranju, ali ljudi nisu toliko svesni šta diploma znači. Studenti veruju da su tu samo da bi položili ispite, završili fakultetsko obrazovanje i dobili taj papir, ali na kraju samo od njih zavisi šta će da urade sa zvanjem koje su stekli. Da li će nas neko da prizna kao obrazovane ljude ili ne i da nas adekvatno vrednuje samo na osnovu diplome, ne znam… Sve zavisi od toga kako se mi postavimo posle toga. Tragično je što ništa ne možemo sad da uradimo, osim da organizujemo proteste i dođemo do čelnih ljudi, ali sa njima ne može da se priča.

VICE: Šta si čuo o situaciji vezanoj za Beogradski Univerzitet?

Đorđe: Bukvalno, samo znam da smo izbačeni iz te organizacije, ali ne kontam zašto je to bitno za nas. Verovatno je to bitna informacija za neke više akademske krugove, ali za nas, studente, rekao bih da ovo nije bitno.

A da li te brine budući mogući razvoj ove situacije?

Ne brine me, uopšte. Oni nama ne mogu da ukinu akreditacije, mislim da smo autonomni u tom smislu. A, druga stvar, ne sećam se da nam je ta organizacija pomagala oko nekog zaposlenja, tako da je sve okej.

Čija je odgovornost za to što se desilo, gde je zapelo?

Možda je baš zapelo između studenata i profesora. Da smo svi ustupili više svog vremena, ili sebe uopšte, onda bi verovatno bilo sve okej. Ne znam koga možemo da krivimo - ne možemo ni državu, ni profesore, koji su pošteno zaslužili svoje pozicije, a ni nas, jer se i mi trudimo da pošteno završimo svoje fakultete.

Da li misliš da si svestan važnosti situacije?

Pazi, pratim to, ali ne dižem frku oko toga. Hajde da radimo dalje, da dođemo do diplome, kako bismo sutra našli posao. A sad, da li smo izbačeni iz neke organizacije… Stvarno ne znam šta mi imamo sa njima.

Planiraš li na dalje studije van Srbije? Da li misliš da to utiče na one koji planiraju?

Lično ne planiram, ali ako tim ljudima znači, onda u redu. Može se otići u inostranstvo na dalje školovanje sa našom diplomom, ali ne možeš naći posao samo sa njom. Uvek moraš ići na dalje doškolovavanje. Fora je u tome što niko neće nas čekati u toj Evropi zato što smo članovi neke organizacije ili asocijacije. Treba imati znanje.

VICE: Da li te brine ova informacija o prekidu saradnje sa našim Univerzitetom?

Uroš: Interesuje me samo razlog, da li ima veze sa doktoratom, sa tim plagijatima. Interesuje me da li će naše diplome i dalje biti priznate. Nisam znao do sada da se to desilo, nisam čuo nikoga na fakultetu da priča o tome danas.

Ministar je rekao da ne moramo da se brinemo oko toga. Da li to čini da se manje brineš?

Mislim da FON nije institucija koja bi dozvolila sebi pad kvaliteta.

Dakle, misliš da je znanje koje si stekao ovde ono što govori dovoljno za sebe?

Definitivno. Mislim da jeste.

Ispravka 16. 3. 2020: u tekstu je stajalo da na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu studenti imaju godinu dana studija i četiri godine mastera, dok zapravo imaju četiri godine studija i godinu dana mastera.