Reklame
Pasulj

Prisustvovala sam sesiji Pasuljske akademije u Beogradu

Pasuljska akademija se već skoro tri decenije okuplja oko ovog prostog kuhinjskog produkta.

pisao Dragana Nikoletic
24 Januar 2020, 11:53am

Autorka svih fotografija: autorka teksta

Parafrazirani stihovi hita Rokera s Moravu „Čorbast pasulj volem sa rebarca suva, al’ mi teško pada, od njega se puva“ mogli bi biti početak himne zlosrećnika koji teško vare ovaj specijalitet, prisvojen od srpske tradicije. Deo mita vezan je za kulinarsku praksu JNA gde se, prema svedočenju, izdvajao od drugih splačina.

Vojsku nisam služila, u kući se uglavnom kuvao prebranac, ali sam posebno vezana za čorbastu verziju „sirotinjskog mesa“ (kako se pasulju tepa), iako me već godinama nadima. Podmukle gasove ispuštam beščujno, uz jeziv smrad i praćeno oštrim grčevima, baš svaki put kad ga kusam.

Ipak, uporno testiram svoj digestivni trakt, u suludoj nadi da ću da steknem toleranciju na fermentaciju oligosaharida, što je naučno objašnjenje fenomena. Džaba, rezultat je uvek isti: celu noć i sledeći dan proveden u u borbi da se pojedeno što efikasnije izbaci.

Zato sam doživela kao vrstu izazova saznanje o Pasuljskoj akademiji koja se već skoro tri decenije okuplja oko tog prostog kuhinjskog produkta. Istovremeno, bila sam i ganuta faktom da se njime ujedinjena ekipa vrhunkih intelektualaca druži svakog petka, bez ikakvih interesa, do da razmene mišljenja.

1579535693235-DSC02910

Izvesni zazor izazivala mi je i mogućnost da se u tako umnom društvu raspreda o dosadnim stvarima, beskrajno, satima. Ni mahom pozne godine akademika PANU mi nisu ulivale poverenje, pod sličnom sumnjom u domete zabave. Ali, na pogon još jednog srpskog autohtonog proizvoda – inata, reših da pristupim reportaži, u još jednoj novinarskoj epizodi na ivici rizika.

I evo me, prošlog petka, u bivšem klubu SOKOJ-a, danas restoranu Bašta u Mišarskoj, čiji se letnji kapaciteti ne koriste zbog temperaturnog minusa. Skup se zimi održava u banket-sali čiji je jedini hendikep zabrana pušenja. Mišarska je možda i 20-a adresa pasuljskih susreta, jer bi neko uvek našao „bolje“ ili jeftinije mesto sastajanja tokom prohujalih godina.

Stigla sam prva, a zamnom dva gospodina, dr Pavle Jevremović, bivši diplomata sa debelim CV-jem, i penzionisani epidemiolog dr Zoran Radovanović. Široj javnosti poznat po tome što se oglasio na temu posete Vučića Institutu „Majka i dete“ tokom jedne od epidemija gripa, kritikujući potez predsednika.

O istom nisam bila blagovremeno obaveštena, niti je ovo Radovanović isticao, hvaleći Jevremovića. Lepe manire, nesvojstvene današnjici, obojica su iskazivali primicanjem stolice „dami“ (meni!), i ponudivši mi da popijem nešto konkretnije od espresa. Što sam, glumeći finoću – odbila.

I, tek što sam krenula da tumačim koncept svog prisustva, pristigao je i mlađani Aleksa Matić, kandidat za članstvo, kao sin generalnog sekretara PANU, Zorana (istog prezimena), novinara nekadašnjeg Studija B, gde je sve i počelo.

1579535718065-DSC02912

Funkcija Matića starijeg je najviša u Akademiji, s obzirom da je je jedini predsednik ikada, pisac Miroslav Josić Višnjić, umro 2015. A i da nije, zvanje mu je skovano kao „večito u ostavci“, što je od inauguracije sprečavalo njegovu smenu sa dužnosti, kako mi je docnije objašnjeno.

-Srbija treba da sledi naš put i žrtvuje predsednika- smejalo se probrano društvo u glas. Jer, ovaj se model pokazao kao garant uspeha i dugovečnosti Pasuljske akademije, bazirane na nepretencioznim ambicijama.

-Sve zasluge za formiranje PANU pripadaju Živadinu K. Mitroviću, novinaru i istoričaru umetnosti, vrlo šarmantnom i čoveku od velikog uticaja – objašnjava mi Velja Pavlović, novinar i publicista, član Akademije sa diplomom pod rednim brojem dva. Komuniciramo preko vibera, jer Velja zimuje na Tajlandu, sklon raznim vrstama boemštine, zbog čega je neredovan na pasuljijadama. Može mu se, jer prema PANU nema nikakve obaveze, pa je samo šala da se odsustvo sa sastanaka pravda isključivo lekarskim doznakama.

Bilo je to zlatno doba StB-a, ne samo po opozicionim stavovima, već i zbog tendencije širenja medijske kuće na turističke i izdavačke kapacitete, otvaranje njuz agencije (kasnije BETA), i, što je za ovu priču najvažnije, elitnog restorana na 6-om spratu Beograđanke. U cilju popularizacije kafane, Živadin je smislio druženje petkom, kad je na meniju bio upravo čorbast pasulj.

-Rukovdstvo restorana bilo je presrećno da deli gostima porcije besplatno, uz hleb i salatu, ne samo zato što se radilo o poznatim ljudima čak i iz svetskog kulturnog establišmenta, već i stoga što su zvanice piće same plaćale- Velja iz Pataje tumači ekonomske razloge obitavanja PANU u ekskluzivnom ambijentu. Zasnovane na pozamašnim cehovima za alkohol.

Stvar je aminovao Mića Roganović, direktor Studija B, tako postavši domaćin pasuljskih „bahanalija“. Sa naglaskom na razmeni kontemplacija.

1579535735722-DSC02913
Zoran Radovanović i Aleksa Matić.

Svako je svakog tu slušao, bez namere da nametne svoje gledište. Tako se razgovar odvija i sada, iako je politika, kao kamen spoticanja, deo svake kafanske rapsodije. Ipak, ovde se izbegavaju klinčevi, čak i kad su stavovi opozitni.

-Ima nečeg u ljudskoj psihologiji da ne možeš da se svađaš s nekim sa kim jedeš – Velja je ubeđen. To se dokazalo deobom „kazana“ između pristalica raznih partija i ideologija, gde je svaka kritika dobronamerna.

Pravilo da niko nikog ne vređa opstalo je do danas, kad je dugačak spisak mrtvih pakademika. Tako je tema smrti druga po zastupljenosti za astalom, i nije provokacija kad se prebrojavaju godine članova, čiji je broj sve veći u kafani, kako popodne odmiče.

Za dugačkom trpezom sad već sede i bivši sudija Zoran Ivoševič, i Miroljub Radojković, profesor FPN, i Božidar Andrejić, novinar Danasa, i Bole Miloradović, „posvećen lepoti knjige“, i Slobodan Samardžić, ministar za KiM u vladi Voje Koštunice, i ekonomista prof. Boris Begović, kojeg je u svom doktoratu plagirao aktuelni ministar finansija Siniša Mali. Još bi mi bila veća čast, da sam većinu prepoznala.

1579535764763-DSC02917
Zoran Ivošević, prof Miroljub radojković desno, levo Aleksa Matić, prof Boris Begović.

Šta je sa ženama, pitam, feministički nabusito. Ima ih (Lepa Karamarković, Mira Vasović, Marica Šuput, Mira Josić, Olivera Ježina, Marija Midžović...), ali ređe dolaze. Skupina je stoga uglavnom muška, pa zato možda i opuštenija.

Begović s vrata naručuje po pola litra šljive i loze, za bolji apetit prisutnih, a umesto pasulja - dimljena rebra na podvarku.

-Opa, i odstupanje od lajt-motiva PANU je moguće – primećujem, donekle zavidno, jer me za sad još samo mami činija sa čorbastim sadržajem. I nasula bih u tanjir, i ne bih, kao u Tamnom vilajetu, što garantuje kajanje u obe situacije.

-Neko mora, a neko ima prava izbora- Begović mi se donekle i podsmeva, istina, filozofski. Bale mi cure kad mu kelner donosi traženo, al’ nisam od onih koji se u startu povlače od izazova.

-Sad će da izađemo na ekranu kompjutera - nelagodu mi otklanja profesor Radojković, parafrazirajući zvezdu video-klipa o higijeni u prestonici. Profesor me je i inicirao za dolazak u PANU, jednim slučajnim povodom, pa ako postanem član(ica) ovo ću dugovati njegovoj preporuci, što je model pristupanja.

Najgovorljiviji je moj neposredni komšija, ex-sudija Ivošević. Toliko je svega što bi hteo da kaže, ali se sapliće oko gotovo svakog imena. Zato od „pajtosa“ traži pomoć podsećanjem.

-Ako je tako siguran oko imena, možete misliti kako se seća događaja – Begović ga podbada. Ivošević je na tapetu i kad se govori o godinama, a u kontekstu umiranja. S ovog sveta je otišao poslednji čuveni genetičar Vladimir Glišin u 90-oj godini, a pre njega i mnogo mlađi, pa je pitanje “a koje ti, ono, beše godište“ donekle i provokativno. Bez zle namere, naravno.

Ivošević odgovara pitomo, ne udubljujući se u diskurs čavrljanja. Više ga zanima da mi pokaže karikature dela od 180-ak članova, što ih je, nad tanjirom pasulja ovekovečio Milorad Jevtić, i sam pakademik. Kao u nekom prastarom imeniku, mnoga imena pripadaju počivšima, što unosi veo tuge u žovijalan razgovor.

1579535788757-DSC02919

Već donekle osuto društvance nalazi za shodno da prizna da je i u PANU bilo raskola. Tačnije, dve frakcije su se „popičkarale“ ko zna oko čega, i stale da pasuljaju na dva različita mesta.

-Jednog petka mesecima kasnije, sretoh nekog iz drugog tabora, pa ga pitam „gde si pošao“. On kaže „na pasulj, a ti?“. Ja ću njemu „i ja na pasulj“, nakon čega je nastao tajac - razdor opisuje Begović. Teško ga pratim, jer sam u međuvremenu smazala dve čorbaste porcije, i to bez aperitiv-digestiva, pa sad čekam posledice.

A Begović nastavlja : nakon par minuta zategnute tišine među susretnutim, usledilo je novo pitanje „dobro, koji je vama ku...?“ Odgovor je bio njemu istovetan, uz dodatak prkosnog „A“ na početku.

-Završavam sa citiranjem samog sebe – obznanio je Begović, gotovo pobedonosno. „Nikog pametnijeg i ne možeš da nađeš“, prijateljski je dodao Bole Miloradović. Epilog zavade bilo je mirenje, uz osipanje ekstremista iz obe sekcije.

1579535904150-DSC02908
Bivši sudija Zoran Ivošević.

Došlo je vreme plaćanja računa, koji pakademici danas dele po meri pojedenog, popijenog i čašćenog. Upala sam u poslednju grupu - moj su ceh drugi platili.

Nerado odbauljah iz kafane, uz priznanje da su me mnogo iznenadili. Kako – saznaće na ekranu kompjutera na kojem će uskoro da izađu.

1579535923493-DSC02915

-Dakle, ipak nismo mrtva puvala- zaključio je generalni sekretar Matić simbolično, iako bez takvog predumišljaja. Ko je puvalo, pokazaće potonji časovi.

Creva su počela da mi krule ubrzo, ali tiše i manje podmuklo nego inače, što je bila srećna okolnost s obzirom na gužvu na jednoj promociji. Nervozno sam se meškoljila, u strahu da me ne provale kao izvor vonja .

Međutim, ovo je izostalo, dok u gradskom prevozu nisam opet osetila talase fermentacije oligosaharida. Nekim čudom, bura se stišala, pa sam mirno spavala, jutro dočekavši orna.

Možda je to znak da se priključim PANU i tako obogatim broj žena. Ali i svoju biografiju, umrevši kao (p)akadem(kinja).

Tagged:
hrana
ресторан
okupljanje
akademija
srpska kuhinja
čorbast pasulj
Pasuljska akademija